April 1999: Poznati o
tragičnim danima koji su nas zadesili... "Svedoci smo užasnog
zločina"...
"Radio TV revija" je, dragi
čitaoci, list koji se bavi onim lepšim i zabavnijim delom našeg
života. Mi razgovaramo sa glumcima, rediteljima, pevačima,
umetnicima čiji je posao da nam ulepšaju stvarnost. Nažalost, ovi
dani su dani kada se na zabavu najmanje misli. Ali mnogi, koji i
inače gostuju na stranicama našeg lista, imaju i u ovoj situaciji
šta da kažu. Jer i oni, poput svih nas, dele sudbinu i nesreću
koja se nadnela nad našu zemlju.
Nebojša Glogovac:
Ne znam šta da vam kažem, prvi put mi
je. Sve mi se čini da je nad Srbima neko veliko prokletstvo. Nadam
se, međutim, da ćemo preživeti, verujem da hoćemo, a što se
agresora tiče - e, pa, moraće da pojedu ovo što su skuvali. Moja
porodica i ja smo kod kuće i nismo podlegli panici.
Mirjana Karanović:
Mislim da je sada najvažnije da
ostanemo čiste i čitave glave, mentalno i fizički. Svako od nas sa
svojom porodicom i prijateljima. Niko od nas u ovom času ne zna kako
će nam budućnost izgledati, ali verujem da će biti bolje nego
sada. Mislim da je suština onoga što svako od nas mora da uradi da
ne treba gubiti glavu, i da ne treba zlu dozvoliti da savlada razum.
Ljudski je, i u redu je plašiti se, ali razumno.
Kornelije Kovač:
Iznenađen sam, moram priznati da nisam
očekivao da će Zapad da uradi to što je uradio, jer oni vrlo dobro
znaju ko smo mi, šta smo mi, i trebalo bi da poznaju našu istoriju.
Naravno i da sam ogorčen. Ali, takođe i svestan da protiv nas nisu
narodi čiji su političari doneli odluke o napadima na Jugoslaviju.
Poznajem Engleze, Špance, pa i Italijane, i ubeđen sam da ti narodi
ne stoje iza odluke svojih vlada. Uostalom, stalno mi se javljaju
prijatelji iz Engleske i Španije žele da kažu da misle na mene i
moju porodicu, na moj narod i, naravno, zgranuti su i zgađeni nad
ovim što nam se dešava.
Milena Dravić:
Mogu samo da kažem da je ovo što nam
se dešava jedan užasan zločin.
Tanja Bošković:
Nisam iznenađena, nimalo. Mogli smo to
i očekivati. Nemam straha, mene neko moje lično ludilo štiti od
toga. Pri tom ja, koja odavno vrlo asketski živim, imam ono što je
najvažnije - umem da se snađem, umem da umesim hleb, znam kako da
preživim u prirodi. Jedino se plašim tuđe panike, jer znam da je
uplašenim teško pomoći. Rastužuje me taj blazirani svet koji se
našim životima, nemoćan da se iskaže na neki kreativniji način,
igra udobno zavaljen u fotelji. Prezirem ih. Duboko prezirem te
strašne manipulacije ljudskim emocijama.
Miroslav Ilić:
Može li neko ovih dana da se oseća
drugačije od mene, vas, svih nas koji mogu samo da se pitaju čemu
to i zašto?! Nikad, nikad me niko neće ubediti da je moralo ovako.
Gledam svog sina, njegove drugove, momke lepe, pametne, duhovite,
gledam ih i vidim da se ni po čemu ne razlikuju od vršnjaka iz, na
primer, Holandije i svih ostalih zemalja koje nas siluju ovih dana.
Jer, ovo se nikako drugačije sem silovanjem ne može nazvati. Jedino
ostaje duboki prezir prema svima, Englezima naročito.
Merima Njegomir:
Pretpostavljam da se u ovakvim
situacijama svako ponaša u skladu sa svojom prirodom. Kod mene u
kući nema panike, u stanu smo, radim sve što bih inače radila.
Jedino su, razumljivo, do daljnjeg otkazani svi moji nastupi.
Pokušavam da se koliko je to moguće normalno ponašam. Na prvom
mestu zbog dece. Jer, biće šta će biti, od toga se pobeći ne
može. Zbog toga mislim da je najvažnije ostati miran i priseban, i
svojim primerom pomoći drugima.
Mina Lazarević:
Mene je uhvatila panika tek kada je
proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti, jer se tada moj
trinaestomesečni sin nalazio kod mame na Novom Beogradu i ja sam se
uplašila da će srušiti mostove i da iz centra grada neću moći
stići do njih. Pošto se nadam da neće gađati naseljene delove
grada, jedina misao koja mi je sada na pameti jeste da nam se može
dogoditi kriza koju smo već jednom doživeli. Razmišljam o tome,
ali ne znam kako bih sve to ponovo podnela.
Darko Bajić:
Ceo ovaj vek, a boga mi i prethodnih
nekoliko, Srbi ratuju srcem i zbog toga Srbija gubi ljude i trpi
teška razaranja. Ovo što se, međutim, sada dešava, dešava se
prvi put u istoriji i ona, istorija, više nikad neće biti ista. I
zbog toga u ovaj rat treba da uđemo i sa srcem, ali i sa idejom da
opstanemo.
Branislav Lečić:
Jedino znam da kad su primenili ovako
radikalna sredstva mi smo izgubili nevinost. Pale su bombe i više
ništa ne može biti isto. Ako je to ulazak u novi svetski poredak,
on je ovde sebe legitimisao. Meni lično, možda zato što sam
pozorišni čovek, sve deluje kao velika pozornica u kojoj se sve
dešava mimo učešća nas. Niti je šta u našim rukama, niti možemo
išta da izmenimo, niti možemo da utičemo, a očigledno je da se
taj novi svetski poredak sprema da nas regrutuje u veliku mašinu za
uništavanje. Sa podjednako velikom pažnjom posmatram šta se sve
dešava u svetu u trenutku agresije na našu zemlju, ali i šta se
dešava unutar naše zemlje u političkom smislu. Ovo je dobra
prilika da u nesreći najzad budemo narod koji je zaboravio na
ideološke i klupske podele. Ovo je velika provera i za one na vlasti
i za one koji to pretenduju da budu.
(RTV revija, 1999.)