Septembar 1986: Kažu da ljudi iz vojske sa sobom
ponesu samo lepe uspomene. One ružne ostaju zauvek u hodnicima
kasarne, u plačljivim pismima roditeljima, u nekom cvokotanju pod
šatorom dok lije kiša.
Naš reporter se posle šest godina vratio
na svoju karaulu...
Rade jedan od najodgovornijih poslova u
Jugoslaviji. Ustaju često usred noći, po kiši, snegu, leti i
zimi... Prepešače dnevno i po tridesetak kilometara...
I sve to za
platu od samo 120,000 starih dinara mesečno!
Uglavnom su to sve
mladi ljudi, ali ima među njima i advokata, novinara, ekonomista,
pravnika, inženjera... Porodicu ne vide i po pola godine, spavaju po
petnaestorica u istoj sobi. Pa ko su ti ljudi? Rekoh, rade jedan od
najodgovornijih poslova u Jugoslaviji. A tačan naziv njihovog radnog
mesta mogao bi da glasi: vojnik, pripadnik graničnih jedinica JNA.
Naravno malopre pomenutu "platu" od 120.000 starih dinara trebalo bi
prihvatiti uslovno, jer je reč o simboličnoj vojničkoj plati.
Kažu da ljudi iz vojske sa sobom
ponesu samo lepe uspomene. One ružne ostale su zauvek u mračnim hodnicima
neke davne kasarne, u plačljivim pismima roditeljima, u nekom
cvokotanju pod šatorom dok kiša lije...
Verovatno je to tačno. I verovatno baš
zato, ovog 15. avgusta 1986. godine, sedim u bespuću Julijskih Alpi
na karauli "Zaslap" i okružen vojnicima (uz vojnički gulaš)
razgovaram sa starešinom Zvonkom Markslom.
Ponovo posle šest godina!
Šta me je to nagnalo da se ponovo
vratim tamo odakle sam jedva čekao da odem? Tamo gde sam mahnito
brojao dane, sate i minute koji su me odvajali od kuće... Tamo gde
sam u dugim noćima na straži sanjao Beograd, poznate face, poznate
kafane i mislio da je sve to nerealno, da sam ja tu "slobodu"
samo izmislio... da je jedino realno sneg, Alpi, puška oko ramena,
ustajanje, spavanje, pasulj, fiskultura, raport,..
Dobro, u redu, 15. avgust je Dan
graničara i to mi je, priznajem, poslužilo kao lep povod. Reportaža
sa granice? Zašto da ne! Urednik nije imao ništa protiv, na brzinu
sam uzeo dnevnice i poleteo ka
železničkoj stanici... na voz za
Ljubljanu.
Ali, mene je vuklo nešto drugo, nešto
što samo oni koji su bili na granici mogu da shvate. Jer, ja se tamo
vraćam već šest godina, što u mislima, što u snovima... A sada
ću stvarno tamo otići.
U vozu, nikako da zaspim. Uhvatio me
neki nespokoj, osećam se kao da idem ponovo u vojsku.
Na ljubljanskoj autobuskoj stanici znam
već napamet gde stoji autobus za Tolmin. Ali, ne ulazi mi se u taj
autobus. Hrabrim samog sebe:
"Šta si se utronjao, ne ideš u vojsku,
ti si novinar bre!"
Bio je već mrak kad sam stigao u Tolmin i bilo je
kasno da od komandanta ovog graničnog sektora zatražim dozvolu za
pisanje o granici. Sve je ostalo isto. Kuće, glavni trg, jedini
hotel, pijana vojska koja pije svoje zadnje piće pred odlazak u
kasarnu...
Uzeo sam sobu u hotelu i sišao da večeram. Nespokoj koji
sam osećao, dostigao je vrhunac. Silazeći u restoran, nesvesno sam
se pipao po glavi, proveravajući da li mi je kapa na mestu.
Dok sam
jeo, svakog časa sam očekivao da uleti neko od oficira i da zaurla:
"Biljanoviću, šta radiš ovako kasno u kafani?! Marš u kasarnu!"
Naravno, uz obavezni dodatak:
"I sutra da mi se javiš na raport!"
U tom istom Tolminu, svojevremeno sam
kao vojnik proveo dva meseca, sve dok me po kazni nisu
prekomandovali na karaulu. Ne verujem da sam baš bio preterano loš
vojnik, ali mislim da je teško bilo ukrotiti nekoga ko je tada već imao skoro 28 godina. Ali, nema veze. Bar sam se nadisao svežeg
vazduha!
Zabranjeno stopiranje
Od Tolmina do sela Žaga ima nekih
trideset kilometara. Sa leve strane su večitim snegom oivičeni
Alpi, a sa desne, pitoma dolina Soče. Tu pitomu dolinu Soče
definitivno napuštam kod pomenutog sela, kod mesta gde stoji znak:
ITALIJA 9 KM.
Pokušavam da pešačenjem osvojim tih nepreglednih
devet kilometara uspona koliko još ima do granice i karaule "Zaslap". Kao vojnik, lako sam savlađivao tu distancu. Sada, šest
godina kasnije, zastajem na svakom koraku, znojim se, pogled se
muti, srce lupa, pluća smetaju... Grčevito osluškujem spasonosni
zvuk automobila.
Kao vojniku, zabranjivali su nam strogo da
stopiramo. Naročito Italijane, "jer zna se, Italijani su naši
najveći neprijatelji".
Ovog puta molim boga da naiđe neki Italijan
koji se za Tarčento vraća iz obližnjeg Boveca gde je sišao da
kupi benzin i usput svrati na pijacu. Konačno, čujem kočnice. I
ne mogu da verujem: beogradska registracija! Kola su prepuna stvari,
ali ipak se nekako smeštam. Otac i majka po povratku sa
mora svratili u posetu sinu vojniku.
I tako, evo me konačno, šest godina kasnije na "mestu zločina". Sve je isto kao pre. Miris Alpa, pomešan sa mirisom vojničkog pasulja. Tu je i vučjak Eras koji
neumornim cviljenjem pokazuje da me se još seća.
Na karauli - praznik! Jugoslavenska
zastava svečano se vijori na ovom, zaista, braniku domovine... Tu je
puno civila, prijatelja, meštana, rezervista, aktivista, penzionera, svi se tu skupili da uz vojnički pasulj zajednički proslave Dan
graničara.
Dočekuje me moj starešina, Zvonko
Marksl, jedan otresiti Mariborčanin, moj vršnjak, čovek sa kojim
sam svojevremeno bespoštedno i tvrdoglavo ratovao, o čemu svedoče
brojni dani koje sam proveo u vojničkom pritvoru i gotovo
svakodnevno silazio u Tolmin na raport kod komandanta.
Ali, sada Zvonko me grli kao
najrođenijeg i ne skriva prijatno uzbuđenje što me ponovo vidi.
Dok
me uvodi u trpezariju gde su brojni gosti već zauzeli svoja mesta,
usput me predstavlja postrojenoj vojsci, objašnjavajući, ne bez
ponosa, kako mu je, eto, stigao bivši vojnik!
Stara "kajla", "kuka", "Džomba"...
došla u posetu "fazančerosima"...
Samo, ovi nazivi koji su za mog "mandata" označavali staru (stare koske) i mladu vojsku (gušteri)
ovde na Karauli ne važe.
Okupljeni vojnici me gledaju s
nevericom. Jedan Bosanac me pita:
"Je l' ba, jarane jesi ti stvarno
ovdje služio vojsku?! Ne bi ti se ja ovdje vratio, ne bi čak ni
avijonom preljeteo ove krajeve!"
Tako sad priča, ali ja znam da hoće.
Makar u mislima kao ja, kao svi... I ako mu se bude ikad pružila
prilika da poseti dolinu Soče, sigurno neće propustiti priliku da
svrati na karaulu "Zaslap", do graničnog kamena 18!
Zato sam se s njim u društvu popeo do
stražarskog mesta i tu mu rekao:
"Vidiš, jarane, dok sam ovde
provodio sate na straži, razmišljajući o koječemu, u glavi mi je
bila samo jedna fiks ideja. Da se jednog dana kao civil ponovo nađem
ovde, da ponovo pogledam ovaj krajolik i da osetim kakvo je to osećanje da odavde mogu da odem kad god hoću! E, vidiš, jarane,
sad kad sam to doživeo, ne osećam baš ništa. Prazan sam."
Naravno, nije ništa shvatio. A i kako će, tek je stigao na granicu...
Zvonko me kao pravi domaćin pita hoću li pasulj ili gulaš. Nije mi se jelo ni jedno ni drugo. Ipak, odlučujem se za gulaš. A ono, kakav gulaš! Srnetina u sosu!
Miris "slobode"
To me je podsetilo na jedan događaj od
pre šest godina: vratio sam se sa nekog odsustva iz Beograda gde su
me pustili na četiri dana, imao sam još mesec dana do "daske".
Nisam ni stigao da osetim miris Beograda i "slobode", a već sam
morao natrag. I čim sam stigao - straža!
Odjednom, na samo pet koraka
od mene, zaustavila se jedna srna. Gledala me pravo u oči, onako
prestrašena, a ipak, izgladnela. Gledali smo se tako neko vreme, a
onda sam ja skinuo pušku, stavio metak u cev i nanišanio. Nisam
hteo da pucam, želeo sam samo da osetim kako to izgleda kad neko
potpuno nemoćan stoji ispred nišana puške. A onda je onaj vučjak
zalajao i srna je pobegla ostavivši me u večitoj dilemi...
I to je granica!
Dok razgovaram sa svojim bivšim
komandirom, pokušavam da mu objasnim da hoću nešto i da napišem.
On se smeje i kaže:
"Pa šta ću ti ja, bio si ovde, znaš sve!"
Da,
kažem mu ja, ali ovo je vojska, potrebna je dozvola... Ma piši, šta hoćeš, kaže.
Zvonko Marksl ne želi da priča o
sebi. Pominje vojnike. Kaže:
"Pomeni Lasla Skornčaka iz Subotice, to mi je najbolji desetar. Pomeni Bena Jurjeveca iz Žaleca, dobio je
značku primernog vojnika... Pomeni Dušana Višića iz Železnika,
on nam je kuvar... "
Dok razgovara sa mnom, Zvonko tihim,
ali i te kako autoritativnim glasom izdaje naređenja desetarima. Svi
ga slušaju. Sećam se i ja sam nekad drhtao kao prut pred njim...
Sad ga ipak gledam drugim očima. Gledam ga kao čoveka koji radi
svoj posao. A radi ga savesno, principijelno, predano.... Bio mi je
starešina u teškim trenucima, 1980. godine. Umro je Tito. Zvonko
Marksl je plakao kao dete, ali nijednog trenutka nije gubio prisustvo
duha. Uvek je znao šta znači biti na granici i kad ode kući u
Bovec gde živi i gde ga čekaju žena i sin, ni tada ne miruje.
Gore u Alpima živi 25 vojnika koji su
njemu povereni. Sve mladi ljudi. Plahoviti. Na karauli nema kantine,
nema piva. Ne idu alkohol i pune puške. A mladi ljudi, kao mladi
ljudi. Željni su izlaska, provoda...
Ipak, čuvanje granice je preče od
svega.
A u okolnim šumarcima koji oivičuju patrolnu stazu nema drveta na kojem krupnim, neveštim slovima nije
izrezbareno: "Vlado, Fojnica - još 150 dana!" ili "Radovan R,
Užice 29"!
Stoletna stabla nemi su svedoci generacijama
vojnika, graničara, koji su na drvetu, nožem ili bajonetom ispisali
jedini trag, svedočanstvo svog bitisanja...
Prvo italijansko naseljeno mesto
udaljeno je trista metara. Sa stražarskog mesta mogu se videti
svetleće reklame: zvuk kafane, život...
Prvo selo u Jugoslaviji udaljeno je
devet kilometara od karaule.
Zove se Žaga. I kada dobiju redovan
izlazak u "grad' vojnici karaule "Zaslap" silaze pešice devet
kilometara i uveče u devet sati vraćaju se isto tako nazad!
I to je granica!
Dok se i ja spremam da krenem tom
maršrutom, dokoni vojnici pevaju jedan drugom glavni hit na
karauli:
"Retko te viđam sa devojkama, a viđam te svaki dan..."
"Ćao, vojsko! Budite dobri i
slušajte Zvonka!"
"Siiiitnoooo!"
Vrlo brzo je naišao jedan Italijan (naš neprijatelj) iz Tarčenta koji je krenuo u Bovec po benzin i
malo u samoposlugu.
Primio me je. Ćaskali smo usput. Kaže, ide još
jedino po benzin. A ostalo: meso, povrće, ulje, šećer... to više
ne kupuje u Jugoslaviji. Skuplje je, kaže, nego u Italiji. A plata,
izmerena u dinarima, deset puta je veća nego plata, recimo, mog
starešine Zvonka...
Tako sam, vrlo brzo iz vojske prešao u
stvarnost. Život teče dalje.
A kad sam se vratio u Beograd, čekao
me je poziv za vojnu vežbu!
Ura!
Napisao: Srđan Biljanović (Svet, 1986.)