Avgust 1996: Nijedan objektivan
hroničar jugoslovenskog rokenrola danas, ali ni sutra, neće moći
da prenebregne kompozitorski i izvođački doprinos Vladimira
Divljana originalnom domaćem, posebno beogradskom, rok zvuku.
Iako
rezultat ravnopravnog delovanja jakih intelektualnih i kreativnih
ličnosti, grupa Idoli svoj uspešan muzički i komercijalni opus,
duguje ponajviše - upravo njemu. Idol mnogih generacija mladih, ali
i njihovih roditelja, otišao je pre pet godina u Australiju, oženio
se i posvetio primenjenom zvuku...
... u okviru tzv. komponovanja za ekran.
Početkom ove godine vratio se nakratko.
Sa beogradskim prijateljima
formirao je Old stars band i na koncertima u Novom Sadu i Beogradu
potvrdio svoje vanserijske kvalitete.
Ti si ličnost za koju nijedan
roditelj ne bi imao ništa protiv da mu oženi kćerku! Da li je ta
"beatles" priroda tvog karaktera od početka bila
dominantna? Koje uticaje trpi muzički ego Vlade Divljana u
detinjstvu i mladosti?
VLADA: Pamtim dobro kako sam 1967.
videvši na TV reklamu za "Yellow submarine", prvi put čuo
za grupu "The Beatles". Prosto sam - otkinuo. Ubedim majku
da odemo u Makedonsku ulicu, u Jugoton i kupimo neku njihovu ploču.
Bio sam u trećem osnovne škole. Bila je to ploča "Oldest but
goldest" - kolekcija njihovih ranih hitova, zaključno sa
1966-67. godinom. Nekako u isto vreme, čuo sam Dubrovačke
trubadure! Jako mi se dopala pesma "Luda mladost" i strašno
sam poželeo da kupim mandolinu. I kupio sam je, zaista.
S obzirom na tvoj kasniji muzički
opus, izgleda da je bio prisutan i uticaj jugoslovenske festivalske
muzike. Da li se varam?
VLADA: To je tačno. Još kao mali,
počeo sam da reagujem na muziku. Tako mi kažu roditelji. Uglavnom,
slušao sam Radio Beograd, Prvi i Drugi program. Tek 1970. počinje
sa radom Studio B, koji pomno slušam. Ali i pre toga, na radiju se
moglo čuti sve. Izvorna muzika, nije još bilo novokomponovane, tek
su počeli pravi narodnjaci sa Lepom Lukić, zatim zabavna,
festivalska i, strani rok. Tako, Zdenko, Boža i ja, posebno Zdenko i
ja, uz akustične gitare i sa dve drugarice iz zgrade, provodimo
čitava leta pevajući festivalske hitove, 1969., pa čak i 1971.
Zdenko Kolar i Boža Jovanović
nalaziće se kasnije u prvoj postavi Idola. Od kad datira vaše
druženje?
VLADA: Sa Zdenkom i Božom počinjem da
se družim početkom šezdesetih. Stanovali smo u istoj zgradi, na
Paliluli u Knez Danilovoj 36. Slušao sam sve, i solidno poznajem, za
nekoga iz rokenrola, izvornu narodnu muziku, mada sam napravio samo
jedan jedini pravi narodnjak, za film "Šest dana juna". I
još jedan, kvazi-narodnjak sa Žikom bubnjarem, ustvari, Srđanom
Todorovićem, Brankom Vukojevićem i Sašom Šandorovim. Ne smem da
zaboravim i uticaj Korni grupe, na čije sam sve koncerte išao i
imam sve njihove ploče.
Kornelije je nudio nešto van pop
muzike, van onoga što su radile, na primer, Pro arte. Bila je to
manje-više, instrumentalna, progresivna muzika. Kasnije, dopao mi se
rad holandske grupe Focus, kao i sve što je išlo ka džez-roku.
Mnogo kasnije, pred novotalasnu plimu, recimo, Magazine, Howard
Devoto, Gang Of Four, Pere Ubu i Joe Jackson.
Šta prethodi grupi Zvuk ulice, tvom
prvom značajnijem bendu?
VLADA: Sa Zdenkom i Božom, već 1969 i
'70., amaterski snimam pesmu "Pomoć, pomoć", koja je
posle objavljena na prvom singlu Idola. Ona je ustvari nastala 1968.
Samo je tekst malo izmenjen. To danas zvuči, recimo, kao da Siouxi
napadaju. Ne možeš da razlikuješ da li je to muzika ili nešto
poput indijanskog napada.
Pošto mi tada još nismo ni znali
akorde, bilo je to nešto što ja zovem tribal punkom, nepatvorenim
plemenskim punkom. Tek 1970. Zdenko i ja, kod Branka Perišića u
Braća Stamenković, pohađamo kurs gitare. Sve do osamdesetih, nas
trojica, a kasnije Zdenko i ja sa Ristom bubnjarem, i u raznim drugim
kombinacijama, sviramo u sastavima: Faraoni, Holipe, Eupa tridi,
Merlin, pa onda Merilin...
Na kraju, skrasili smo se u grupi Zvuk
ulice, 1977/78. Družili smo se inače i svirali sa ekipom iz kraja,
Vladom Ikebanom, Bajaginim bivšim bubnjarem, Cveletom, basistom,
džemovali zajedno. Tu se muvala i Pop mašina, Zoran Božinović,
Džindžer...
Sa Zvukom ulice imamo tezge u
Beograđanki, na šestom spratu. Sviramo svako veče Beatlese,
Stonese i naše stvari. Nismo preterano izlazili u grad. Visili smo
noću u Poslednjoj šansi. Tamo su sedeli pijanci i muzikanti iz
kraja. Šansa, kako su je svi zvali, radila je celu noć, a nama je
bilo bitno da pobegnemo od kuće i prebrodimo noć.
Hronika beogradskog novog talasa
pisana je i autorskim rukopisom grupe Idoli. Pošto za potrebe ovog
razgovora nećemo eksplicirati njen rad, reci, ipak, koji su bili
uslovi i uzroci "herojskog doba" jugoslovenskog rokenrola,
osamdesetih?
VLADA: Moja muzička transformacija
počela je već 1977. U oktobru te godine, u Beograđanki, sviramo
"Sheena Is a Punk Rocker". Tu smo svirali pola neki džez
rok, a pola tzv. novi talas. Ličili smo pomalo na Stranglerse, imali
smo saksofon...
Znači, i pre Idola bio sam u novom
talasu. Ja sam se u njemu fenomenalno snašao. Sećam se '80. u
januaru, već su nastali Idoli, ali više na papiru, družili smo se,
upoznali Papića, ali, zapravo, nismo još imali nijednu probu. Srđan
i ja išli smo prethodno zajedno u Osmu gimnaziju, a Krle i on
studiraju zajedno na Medicinskom.
Tad je nastala pesma "Gde si sad
Cica maco". Snimio sam je kod kuće na kasetašu. Super smo se
zezali. Srđan i ja putovali smo Evropom. U januaru osamdesete bili
smo u Londonu. Gledali smo koncerte The Boys, Classix Nouveaux i
drugih novih bendova. Znači, punk je već bio prošao.
Ja sam se tamo osećao kao kod kuće.
Kao da sam mogao da ostanem u prestonici rokenrola i sviram u bilo
kom bendu. Imao sam dvadeset dve godine a svirao već dvanaest
godina. Našao sam sebe u novom talasu jer je bio eklektičan. Mogao
si da radiš šta si hteo.
Grupa Idoli imala je više
intelektualne nego rokenrol ciljeve! Da li je to bio i osnovni razlog
za prestanak zajedničkog rada?
VLADA: Stoji da smo svi bili jake
intelektualne ličnosti, izrazite individualnosti. Valjda se zato sve
to i raspršilo.
Možda smo bili prejaki jedni za druge,
posle određenog vremena. Čim se tu uvuče televizija, i drugi
mediji, čovek počne da doživljava sebe na više načina. Svako ima
neku svoju viziju, vidi sebe na određen način i onda se ta vizija
suprotstavlja tvojoj pravoj prirodi i onome kako te vide drugi
članovi benda. Na to niko nije imun i to iscrpljuje.
Posle medijskog comebacka sa
beogradskim i zagrebačkim muzičarima i rada na filmskoj muzici,
iznenada, 1991., odlaziš u Australiju? Kako je došlo do toga?
VLADA: Otišao sam zapravo, slučajno,
da posetim devojku koja je tamo odrasla i tamo živi. Planirao sam da
moju buduću ženu posetim u martu te godine, ali izašla je "Lutka
koja kaže ne", sa Giletom, Pikom i Švabom, a onda je uleteo i
projekat za film "Crni bombarder", koji smo Gile i ja u
najvećoj brzini uradili. Imao sam vizu na mesec dana, spakovao jednu
torbicu, "zapalio" u avgustu i - ostao.
U Australiji je na snagu bio stupio
dekret da se Jugosloveni koji su se tamo zatekli, zbog rata, ne
moraju vraćati. Takođe, moja devojka i ja pomislili smo da bismo
mogli zajedno da živimo, venčali se i onda je bilo nedolično da je
dovedem u zemlju usred rata.
Tako, umesto da se mi vratimo, u
Australiju stižu moji instrumenti. Krenuo sam ispočetka. Pravio sam
nove snimke starih kompozicija koji su mi služili kao demo materijal
za promociju u Sidneju. Bilo je avanturizma u svemu tome da ostanem i
probam. Ruku na srce kod nas i nije bilo puno izazova kad je reč o
instrumentalnoj muzici. Niti je filmska produkcija bila razvijena.
Kako je izgledao susret sa dalekim
kontinentom?
VLADA: Odmah se vidi da je na južnoj
hemisferi. O životinjama manje više sve znamo, uglavnom torbari, a
drveće većinom čine eukaliptusi. Palme i razno tropsko cveće
deluju egzotično. Ima onih biljaka što love muve, opasnih ajkula...
U Sidneju živi najotrovniji pauk na svetu. Zmije su, bilo morske ili
kopnene, izuzetno opasne.
Nažalost, još uvek nisam posetio
Srednju Australiju, gde žive Aboridžini čija me spiritualnost i
čiji me muzički instrumenti neobično privlače. Australija je
zanimljiv mix rasa i boja koji tek poslednjih dvadesetak godina
zadobija imidž multikulturalnosti.
Tamo si najviše radio muziku za
filmove i špice, posebno na australijskom multikulturnom i
multijezičkom kanalu SBS. Takođe, tvoje interesovanje se od
harmonije okreće čistom zvuku, ambijentalnoj kao i etno-muzici.
Kako čovek prevali put od hit makera do "komponovanja za ekran"
kako se taj vid produkcije naziva?
VLADA: Mene je instrumentalna filmska
muzika, kao i muzika za raznorazne projekte, oduvek interesovala.
Radio sam muziku za studentski film Gorana Gajića, čak i za neke
vojne filmove o letenju. Koristio sam muzičke "tepihe",
sintisajzere za neke reklame.
Komponujući filmsku muziku došao sam
u totalni kontakt sa zvukom. Još 1992. godine na njihovoj Akademiji
(AFTRS) upoznao sam, radeći na jednom studentskom filmu, ljude koji
su studirali zvuk. Video sam da je to jedno vrlo zanimljivo polje za
eksperimentisanje. Australija je na polju tzv. komponovanja za ekran,
uz Kanadu i SAD, možda najjača u svetu.
Ove godine, primljen sam na
specijalistički kurs od godinu i po dana, na Australian Film
Television Radio School koja na tržište izbacuje sound inženjere,
ali svake godine omogući i jednom muzičaru ili kompozitoru da se
usavršava. Ove godine, imaću, dakle, sažete studije zvuka.
Ja se time već bavim. Pokušavam da
kao jedinstvenu stvar posmatram tekst, naraciju i muziku, odnosno
zvuk. Muziku i šumove tretiram ravnopravno. Možeš da pokriješ
spikera, dok priča, kao da peva nešto, da pratiš ritam njegovih
reči i ozvučavaš ono što vidiš, da neprimetno prelaziš od zvuka
ka muzici i obrnuto.
Neki početak takvog shvatanja,
primećuje se već na albumu Idola "Odbrana i poslednji dani",
zar ne?
VLADA: To je zanimljivo što si
primetio. Tamo, u pesmi "Rusija", postoje elementi toga
čime se sve više bavim u Australiji. Kad se pomene Vostok čuje se
piiiip, kad se pomene, ona je radila, čuje se trrrrrrrrr, zvuk neke
mašine, a zatim zvuk tramvaja, zvuk dvojke, koju je Mile-pile
izvadio iz fonoteke Radio Beograda, i to je trebalo da asocira na
"Majstora i Margaritu".
Da li si radio nešto i na polju
etno-muzike?
VLADA: Uslovno govoreći - da.
Semplovao sam gusle i provlačio to kroz filmove koje sam
"ozvučavao". U Beogradu sam bio songwriter a tamo
eksperimentišem zvukom, što ne znači da i taj rad nije
komercijalan.
Iako sve još nije priznato, kao video
klip, javljaju se radovi gde je muzika podjednako važna kao i video.
Pola-pola. Ne možeš da odrediš da li je to video ili muzički rad.
To je audio-video mix. Uostalom, etno-muzikom smatram i "Odbranu
i poslednje dane", ali to je više civilizacijski nego
nacionalni etno. Kad čovek vidi u nekom predgrađu Sidneja kako
zajedno živi sto dvadeset nacija, shvati šta je multikulturalizam.
Multikulturalizam je odlikovao i
nezaboravne "Maljčike"!
VLADA: Da je to bila samo suva
varijanta dobrog teksta sa ruskim refrenom ne bi imala uspeha. Tu
postoji ritam koji bi uslovno mogao da se nazove ska. Ruski ska,
dakle, plus, topla melodija koja nosi, puno udaraljki, raznih
ritmova, spoj raznih obrazaca.
Na kraju, da dodam, uvek sam nešto
petljao sa zvukom, povezivao jedan kasetaš sa drugim, nasnimavao,
imao primitivan višekanalni sistem. Maštao sam da imam kreativnu
slobodu i da ne moram nikom da objašnjavam kako šta da odsvira i
sl. Tako da nije reč o pukoj redukciji muzike na zvuk u mom radu već
davanju značaja elementu bez koga nema muzike.
Zašto su se "Idoli" posvađali?
Do odlaska ovog broja u štampu, na
tržištu se još uvek nije pojavio CD "Odbrana i zaštita"
koju je Vlada Divljan prošle godine snimio na novosadskim koncertima
sa svojim Old Stars Bandom. CD je u produkciji Radija B 92 već
odštampan ali nije završen omot jer se Srđan Šaper usprotivio
izdavanju ove ploče, smatrajući da na njoj ne smeju da se pojave
kompozicije koje je napisao u vreme zajedničkog rada sa Idolima.
Kako u ovoj našoj pravnoj državi
ništa nije precizno definisano, ostalo je nejasno sme li on da
stopira to izdanje ili ne, iako će biti potpisan na svojim pesmama i
samim tim zaštićen kod autorske agencije.
Ovih dana se na liniji Australija -
Beograd upravo usaglašavaju autorizacije pojedinih pesama a kako je
puno vremena prošlo od njihovog nastanka, teško je prisetiti se šta
je ko tačno uradio.
Nadamo se povoljnom rezultatu i skorom
izlasku ove ploče. A po svemu sudeći, do konflikta je došlo posle
intervjua koji je Gile uradio sa Vladom za list Cool u kome se
spominje i plagijat vezan za hit "Čokolada", a kao glavni
krivac za to nedelo je prozvan Nebojša Krstić koji je svojevremeno
tu pesmu doneo na probu i izjavio da je on komponovao. (P. J.)
Srđan Šaper: Jeftina nostalgija
- Nema nikakvih problema sa izlaskom
dotične ploče što se tiče bilo kakvih mojih zahteva ili primedbi
- kaže Srđan Šaper. - Moja jedina primedba bila je načelne
prirode. Mislim da taj nastup na jeftin i nestvaralački način
unovčava nostalgiju za nekim drugačijim i lepšim vremenima. Što
se Idola tiče, bilo je bolje ostaviti ih tamo gde jesu, u mitu, nego
ih koristiti za privremenu i malu dobit, u nedostatku nekih novih
pesama.
Nebojša Krstić: Nismo stopirali projekat
- Čitao sam taj intervju u listu Cool
u kome on (Vlada Divljan) priča razne gluposti - kaže Nebojša
Krstić. - Nisam se bavio razmišljanjem zbog čega on tako priča,
osim maglovite ideje, pošto nisam pričao s njim, da je on postao
neka vrsta Borisa Bizetića, talentovanog kompozitora koji pravi
majmuna od sebe. Čini mi se da i Vlada slično postupa. Zar nije i
samo ime koje je dao svojoj ploči "Odbrana i zaštita"
isto ono što bi Bizetić u "BB-šou" uradio sa imenom
ploče "Odbrana i poslednji dani". Išao sam sa Srđanom u
Produkciju B92 i mi nemamo ništa protiv da se ona pojavi. Dakle,
nismo ni pokušali da stopiramo projekat!
Razgovarao: Milorad Pavlović (Super
Tin, 1996.)