Januar 1973: Kad sam, pre neku veče, svojevoljno
pristao da, kao novinar, vodim otvoreni dijalog sa žiteljima
Studentskog grada, meni je postavljeno pitanje: postoji li u nas
sloboda štampe?
Neka mi oprosti kolega Tihomir Lešić,
ali ja sam, u odgovoru, citirao njega, jer nimalo drugojačije ne
mislim: nema slobode štampe! Nema je nigde u svetu.
Pesnik Radoslav Bratić, u povodu tog
odgovora, naivno i duhovito je primetio: da ta sloboda ne postoji, ti
ne bi smeo da govoriš to što govoriš.
Sad, kad se toliko piše i priča o toj
slobodi, o etici i poštenju novinara, o klasnom odnosu tih ljudi
prema svojim malim "tvorevinama'' koje odlaze u olovo, a posle u
ekspresne vozove, avione, rudnička okna i ministarske kancelarije,
kad se, dakle, govori o novinaru kao čoveku koji je u situaciji da
pre svih ostalih saznaje šta se zbiva i događa u ovom
automatizovanom, potrošačkom življenju i da to na "svoj
način" i "svojim rečima", prenese - čitaoci su,
zaista, zaslužili da im, ovom prilikom i na ovom mestu, budu
predstavljene i jedna i druga strana novinarske profesije, dakle, ne
samo ona o kojoj se govori i zna, nego i ona o kojoj se, uglavnom,
ćuti.
Živi među ovim našim svetom odnekud
uverenje da novinari imaju ministarske plate, da rade vrlo malo, i
to, uglavnom, ono što sami odaberu, da pišu kako im se hoće i o
čemu ili kome hoće, da polovinu svog radnog veka provedu po
svetskim metropolama, da... mnogo toga još.
Zaključuju to ljudi,
verovatno, zbo toga što novinare, najčešće, viđaju i susreću u
"elitnim" kafanama, što im se smeše lepuškaste
službenice JAT-a kad im pokažu svoju legitimaciju i dobiju kartu
duplo jeftinije od ostalog sveta, što ih, udvarački, pozdravljaju
glumci, advokati, pevači, sve "poznati" ljudi, što ih na
večeru pozivaju "ugledni" direktori, što ih stalno viđaju
u društvu ministara i političara, što
drže predavanja o tome kako treba igrati rolu Ane Karenjine, a kako
voditi fudbalsku reprezentaciju i nacionalnu ekonomiju.
Sve je ovo tačno, sve to stoji i tako
jeste, ali u svemu ima premnogo uveličavanja i mistifikacija. Ono,
zaista, ima novinara koji, uglavnom, žive u inostranstvu, ima ih
koji u životu svom nikada nisu večerali sa rudarom, mislim nisu
zašli u kuću njegovu i tamo prezalogajili, bez nećkanja, ono što
se zateklo i čega ima, ne znaju, čak ni kako izgleda u rudničkoj
jami, a pišu na sva zvona o problemima ljudi iz jame, pišu - šta
više - "upečatljivo" kao da su u toj jami odrasli.
Ali, ima i novinara, i to ubedljivo
najviše, koji zarađuju kao prosečni kancelarijski službenici,
poneki i manje od toga, a bave se rabotom ništa manje ni teškom ni
odgovornom nego što je, recimo, rabota jednog ministra, ako hoćete
i više od toga.
Prošle je godine, moram ga opet
spomenuti, Tihomir Lešić divno primetio, a bilo je to pre Niksonovog puta u Peking, da su mnogi novinari, unapred, tačno znali
- bar tako su pisali - šta će Mao reći Niksonu a šta Nikson Maou,
ali je primetio da ima i novinara koji u veku nisu pročitali dve
poštene knjige, kao i onih koji se u problematiku ekonomije,
kulture, pravosuđa ili međunarodnih odnosa, bolje razumeju od
mnogih resorskih ministara.
Vreme bez vremena
Pokojni Moša Pijade, koji je i sam
mnoge godine bio novinar i koji je, što se ono kaže, "u dušu"
poznavao tu profesiju, jednom prilikom kazao je: novinari, pa to su
univerzalne neznalice. Moša je, pri tome, mislio da su oni, u
stvari, univerzalne sveznalice i to je velika istina.
Živi se na sve strane, stalno,
napregnuto. Koliko juče, komentarisan je "paket" novih
zakona, a već danas mora se na put, metan provalio u rudarsko okno, ili nadošle vode pa se
Posavina pretvorila u jezero, a sutra će se pisati protokolarne
informacije kako je taj i taj stigao na Surčin, izjavio to i to i
slično.
I stalno se živi u strahu. Kad
ministar održi govor - on je, posle toga, najčešće - spokojan.
Novinar koji ga sluša nije spokojan ni dok ministar priča, ni kad
ministar završi sa ekspozeom. Dok ovaj govori, reporter se plaši da
li će sve tačno i precizno uhvatiti u svoju beležnicu, a kad ovaj
sedne - izveštač tek tada počinje da piše i stalno se preslišava:
beše li to baš ovako kako slažem u
olovo? Posle, kad padne noć, i u snu
se proverava: da nisam, možda, nešto prečuo, da slovoslagači nisu
pogrešili, da - konačno - i sam ministar nije pogrešio.
Može se shvatiti kao samohvalisanje,
ali nedavno je zvanična poljska novinska agencija PAP objavila nalaz
Svetske zdravstvene organizacije koja glasi: najkraće od svih
profesija na ovoj planeti žive probni piloti, zatim novinari, pa
ljudi-žabe. Prosečan vek novinara iznosi - 43 godine.
To je istina i najbolje je osećaju
ljudi koji rade u novinama. Ostali, mogu da veruju, mada malo ko
veruje.
Jer, mnogi su se smejali zahtevu
jugoslovenskih novinara da im se prizna pravo na beneficirani radni
staž, iako statistike i ovog neba uveravaju da veliki procenat njih
ne dočeka - penziju. Otkažu, uglavnom, srce ili živci, nervni
sistem, kako bi to kazali lekari.
Nerazumevanje za ovu profesiju pokazano
je i pre mesec dana kada je savezna vlada, donoseći odluku o
zamrzavanju ličnih dohodaka u neprivredi, novinska preduzeća
uvrstila u - neprivredu.
Smešno je uveravati (uostalom nema to
ni svrhe) da je jedna novina proizvod isto kao i jedna cipela ili
jedna mašina. To je roba koja se iznosi na tržište, korisna roba,
i to valjda najjeftinija roba u vaskolikoj Evropi. Da bismo,
trolejbusom, skoknuli sa Terazija do Slavije, plaćamo dva dinara, a novine, jedne čitave, sa trideset i više stranica, u kojima se
može pročitati šta se dešava od Floride do Kamčatke i, uz to,
nasmejati se karikaturi i najnovijem vicu, obavestiti se o
bioskopskom repertoaru i šta sve još - plaćamo duplo manje od te
vožnje trolejbusom koja traje svega - dva minuta.
Uglavnom bezimeni
Kad je, pre dvanaest godina, tačnije
26. oktobra 1961, iz ledenog severnog Stokholma stigla depeša da je
naš Ivo Andrić postao Nobelovac i kad su novinari, čim su teleprinteri
otkucali radost, otrčali do stana u ulici Proleterskih brigada u
Beogradu i uhvatili muštuluk doajenu naše književnosti, on - mada
ne voli nadugačko ćaskanje sa bilo kim, onako uz kafiću i piće,
otvorio je srce i priznao da ga je, pomalo, sramota što nije upamtio
kako se zove jedan novinar koji je, nešto pre toga, objavio
reportažu o poplavama u Pomoravlju.
Ivo je rekao da mu se reportaža
neobično svidela, da je samo letimično prešao preko imena njenog
autora, i da ne može da se iščudi kako to novinari tako brzo, i to
najčešće tečno i doterano, izveštavaju sa sednica Akademije
nauka, radničkih saveta, skupština, ukratko, kako mogu tako dobro
(nije ovo samohvalisanje), a tako hitro, da pišu.
Jer, nije važno samo znati pisati,
ponekad je daleko važnije zateći se tamo gde se niko nije zatekao,
mnogo toga još.
Treba imati silno sreće pa se poput velikog
prijatelja ovog naroda, novinara Kiša, 1914. zateći u Srbiji i biti
zamoljen lično od starog kralja Petra da se piše i javi svetu
istina o golgoti nejake Srbije. I Kiš je seo i napisao: "Piši,
Kiš, piši".
Treba, dakako, biti rođen pod "svetom
zvezdom" pa, poput pokojnog Edgara Snoua, lično drugovati sa
Mao Ce Tungom i lično doprineti jednom od najvećih posleratnih
događaja - zidanju mosta između crvene Kine i na crvenilo alergične
Amerike.
Ili, zateći se u kupaćem bazenu zajedno sa, takođe sada
pokojnim, Nikitom Hruščovom, plivati uporedo sa njim i, tako, u
vodi, intervjuisati ga. Njega, prvu glavu moćnog Saveza Sovjetskih
Socijalističkih Republika.
Isto takor Hasanein Hejkal ima, najpre,
da zahvali svim hrišćanskim i islamskim bogovima što je bio na
"ti" sa predsednikom Naserom, pa, tek potom, da zahvali
svom peru, a svaka čast peru njegovom.
Eto, htedoh da kažem, mučno se
postaje poznatim novinarom, nužno je, sem pera i slobode, etike i
hrabrosti, imati - dosta, dosta sreće. Ako je to, uopšte, ikakva
sreća. Jer svi mi, i znani i neznani, neko više a neko manje,
radimo posao koji, mahom, ne ulazi u literaturu ali, to je sigurno,
ulazi u - istoriju.
Okviri slobode
Nedavno, u stvari sutradan po odluci
Savezne vlade da "zamrzne" lične dohotke u neprivredi,
Vinko Kastelic je, u Saveznom sindikatu, javno izneo da su
funkcioneri i administracija, koji mesec pre odluke o "ledu",
za veliki procenat povisili svoje plate i svi prisutni novinari, a
bilo nas je šest ili sedam, doslovce su to uneli u svoje beležnice.
Tu je bio i predstavnik vlade i on ni jednom rečju nije osporio
izlaganje druga iz Slovenije i sednica se tako završila.
Jedva da
smo stigli do svojih redakcija, stigla je i depeša iz Sindikata - ne
objavljivati ništa. Bila je, doduše, ta depeša formulisana u stilu molbe i u
novinama se nije pojavilo ni slovo sa tog sastanka. Saznalo se za tu
povišicu, doduše, desetak dana kasnije, ali, ipak, vazda će mi
biti krivo što mi je onaj rukopis otišao u koš. Ne toliko zbog
rukopisa, nije on, vala, ni vredan nervoze, koliko zbog osećanja
poniženosti i prevare, ako se to tako može nazvati.
Jer, da se razumemo, mene niko ne treba
da moli da recimo, ne objavim vesti kako se planira da će, tog i tog
dana, biti oduzeta sva protivpravno stečena imovina i vraćena u
kasu društvenu. Jednostavno, bilo bi mi jasno da je korisno, zbog
svog sveta našeg, strogo ćutati, kako lopovi ne bi doznali za
strategiju i, na vreme, sklonili ukradeno.
Štampa ne izmišlja događaje, ona ih
samo registruje. Ona, doduše, uglavnom piše o onom što je
"zanimljivo" i retko kad će objaviti da Dunav, sve do
izvora pod Švarcvaldom pa do rukavca Svetog Đorđije, teče -
normalno. Novine će ovo napisati tek ako se Dunav, prethodno, bio
izlio iz korita, pa povraćaj u korito predstavlja "novost"
i "zanimljivost".
Novinari nisu izmislili ni
nacionalizam, ni staljinizam, ni Lazu Vračarića, ni Franju Dulića.
To je bila naša stvarnost, baš kao što je ta stvarnost sada -
akcija za uklanjanje uzroka, a i posledica, te tadašnje stvarnosti.
Štampa, logično, prati tu akciju.
Pomaže je, bije bitku i u
sopstvenim redovima. Oslobađa se taloga te bivše stvarnosti, bivše
prakse, korača, kao i uvek, uporedo sa životom.
Ali, bar meni se tako čini, ne može
štampa biti proglašena za vinovnika, makar i uzgrednog, naših
jučerašnjih promašaja. Ne kreira ona ni politiku, ni pravosuđe,
ni kulturu, ni ekonomiku. Ona samo registruje zbivanja pa, setimo se
jučerašnjice, ako neki ugledni političar održi veliki govor na
velikom mitingu, pa taj govor novine objave, ne mogu se novinari
kriviti zbog toga što će se ispostaviti da je taj govor bio
kontrarevolucionaran, liberalistički, nije već važno kakav.
Tačno
treba da se zna, a zna se, ko je odgovoran - onaj, dakako, ko je to i
izrekao.
Novinar ima da odgovara za tačnost i
objektivnost informacije, ako citira zvaničnog pojedinca ili forum,
i za tačnost i klasičnost, ako je to njegova informacija, recimo
uvodnik ili komentar. Da se zna, odgovaram za ovo, ali za ovo, bogme,
ne mogu da odgovaram.
Bajke su to za malu decu da na tom
Zapadu postoji apsolutna sloboda. Taman posla. Ako neko misli da se
demokratija ogleda u činjenici što Englezi u onom njihovom znanom
parku mogu da, do mile volje, psuju i Hita i sve ministre po spisku,
ako Amerikanci, ponekad, bace jaje na kola svog predsednika i
montiraju divno suđenje "Njujork tajmsu" zbog toga što je
objavio "tajna dokumenta" iz Vijetnama, pa sud stane na
stranu štampe i, tako, ispadne da je ta štampa, američka,
"slobodna".
To je halucinacija slobode, jer da nekome u tim
Sjedinjenim Državama nije bilo stalo da ti "tajni dokumenti"
ne budu objavljeni - oni nikada ne bi bili objavljeni pa taman da
Amerika ima pet miliona novinara, kao što ne bi bilo ni onog parka,
a ni "slobode" da se baci jaje na svog predsednika.
Oprostite, gospodo, ali neka taj "Njujork tajms" ujutru
objavi da je kapitalizam naopak sistem i da je nužna socijalistička
revolucija, neka to ozbiljno objavi, pa da vidimo šta će biti sa
glavnim urednikom, novinarom koji je to sročio i - čitavom
redakcijom. Buržoazija dobro zna kolika je doza "slobode"
i ni makac se ne može dalje.
Forumi i etika
Kod nas, načelno, novinar nije vezan
politikom ovog ili onog foruma, slatkorečivošću ovog ili onog
druga - njegovo ograničenje su Kodeks profesije i generalne linije
Partije. Bilo bi prekrasno da je to, i u stvarnosti, tako. Mogli
bismo, u tom slučaju, javno se zakleti da je to najveći domet
žurnalističke slobode na čitavom globusu.
U životu, pak, stvari izgledaju nešto
drugojačije.
Čak toliko drugojačije da su nas, do juče, bili
počeli deliti na republičke i federalne novinare, zamerati što se
petljamo u poslove opštine, grada, preduzeća, kućnog saveta, što
se ne zavučemo u "svoju" kuću i iza "svog"
praga, svukud su nas sabijali.
Kao da zajednička kuća svih nas nije
ovaj socijalizam, ovaj SK i ova naša Jugoslavija.
Osili se predsednik komune pa, ni manje
ni više (desilo se to kolegi Jovanu Kesaru) hoće da otera novinara
iz "svog" hotela, osili se lokalni političar pa hoće da
ga očisti sa svog "feuda", osili se neko visoko
rukovodstvo i visoki forum (iskustvo pre Pisma i Titovog govora
Političkom aktivu Srbije nam je najveći svedok svega) pa ih baš
briga za generalnu liniju Partije i za novinare koji odbijaju da
igraju kako taj forum svira.
Strašni su to pritisci i treba imati
petlju pa se održati, pa ne podleći pod uticaj svih tih pritisaka.
Čini se da se ova profesija silno borila i izborila, a bilo je
prodavanja, nije da nije.
Bilo je, a ima toga i danas. Ima - pišu se
ode pojedincima, kritikuje se periferno, ne cilja se uvek u centar
problema, ne traga se muški za istinom, a to je najveća povreda
novinarske etike.
Nije većma mudro ni većma rizično držati se
foruma, mada i to treba, itekako treba, ali treba, brate, stisnuti i
kuraž mušku pa zaplivati i u "neispitane", da ne kažem
"zabranjene", vode - naravno, držeći se one generalne
odrednice: Kodeksa profesije i normativa Partije.
Napisao: Vuk Drašković (Revija 92, 1973.)
