Jul 1991: Mladi glumac ređa
glavne uloge u filmovima i teatru, izazivajući euforiju kod lepšeg
pola...
Ako je suditi po euforiji koju kod
lepšeg pola izaziva 23-godišnji Igor Pervić, zvezda je rođena!
Ilustracije radi, a iz njegovih usta:
- Posle premijernih projekcija filma
"Noć u kući moje majke" Žarka Dragojevića, u kojem
igram glavnu ulogu, doživljavao sam neverovatne stvari. Potpuno
ludilo, vrištanje, kao da su se pojavili Beatlesi!
Neke devojke su
se čak skidale ne bih li im ispisao autogram na golim leđima. U
početku nisam ništa razumeo. Sad mi se čini da je to zbog toga što
dugo nije bilo nikoga koga bi mladi mogli da gledaju kao zvezdu. Ako
sam to je, naravno, drago mi je. No, sve to ludilo pomalo počinje da
smeta jer se suviše upliće u moj privatni život, pogotovu što
slavu ne prihvatam kao merilo vrednosti.
Igorova blistava karijera traje tek
treću godinu. Odigrao je glavne role u filmu "Noć u kući moje
majke", a zatim u "Ranjeniku", kao i u pozorišnoj
predstavi "Zora na istoku" u "Zvezdara teatru" i
u mjuziklu "Prestaće vetar" na Terazijama. Imao je i
zapaženu ulogu u američko-italijanskoj koprodukciji "Voz".
Sada snima komediju Milana Jelića "Velika frka", a po
scenariju Vlaste Radovanovića i tim povodom kaže:
- U prethodnim filmovima ubijao sam se.
I sad se ubijam, ali, od smeha. Biće to urnebesna komedija.
Da otac nije Muharem Pervić (jedan
od najuglednijih pozorišnih kritičara, publicista, urednika RTV
Beograd) i majka Lidija Pilipenko (primabalerina beogradskog Narodnog
pozorišta i koreograf), sa svim njihovim uticajnim prijateljima, da
li bi karijera Igora Pervića bila tako brza i uspešna?
- To što sam sin takvih roditelja u
isti mah je srećna i nesrećna okolnost. Srećna je što sam
nasledio izgled, pamet i kreativnost. A nesrećna je što moram da se
dokazujem više od ostalih. Na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih
umetnosti mene su više mučili nego druge. Osim toga, moj otac je
poznat kao pozorišni kritičar bez dlake na jeziku i sigurno je da
se mnogima zamerio, a ljudi se svete na razne načine.
A što se tiče privilegija,
protekcije, glavu stavljam na panj: sve uloge koje sam dobio nemaju
nikakve veze sa njihovim uticajnim prijateljima, koji su često više
neprijatelji nego prijatelji. Uostalom, biti sin takvih roditelja je
prilično breme jer je zadatak deteta da prevaziđe roditelje. A ja
sam sa 23 godine ipak uspeo da izađem iz njihove senke.
Stopama De Nira
Šta ostaje nekom provincijskom ili
gradskom sirotanu bez jake potpore? Kako da stigne do filma, TV,
naslovne strane?
- Na studijima glume u Beogradu ne
postoji šansa bilo kakvog potkupljivanja ili uticaja sa strane. Kako
su klase prilično male, nema švercovanja i tu škart nema šta da
traži. I nema podele na "bogate" i "siromašne".
Moj drug Slobodan Ćustić konkurisao je u svojoj 29. godini, a za
one klince on je deda. Bio je na prijemnom tako dobar da su morali da
ga prime. A došao je sa srednjeg Istoka gde je radio kao zidar. U
Beogradu nije imao nikoga pa je dve godine spavao u slušaonici, na
Fakultetu, gde su mu drugari donosili klopu. I pogledajte kako je
posle maestralno odigrao glavnu ulogu junaka filma "Kuduz"!
Eto, na glumi svi imaju iste šanse, bez obzira ko su i odakle su.
Kao Igorov korak dalje pominje se
čuveni "Actors studio" u Americi?
- To ću sigurno uraditi pošto sam
sebi postavio jasan cilj. Mislim da imam puno kvaliteta ali nije
dovoljno samo misliti, već to i dokazati. Izuzetno dobro govorim
engleski i u onoj američko-italijanskoj koprodukciji niko mi nije
stavio zamerku. Znam da pevam, znam da sviram, znam da igram, a još
i znam da glumim.
U Njujorku sam već bio i živeo u
Harlemu gde sevaju crnački i portorikanski noževi, u kraju gde
policija ne zalazi. Izdržavao sam se i izdržavaću se kao
foto-model. Kao što vidite, imam sve šanse da završim "Actors
studio", baš kao Robert de Niro i Dustin Hoffman, pa da krenem
njihovim stopama. I zamalo da zaboravim: pošto sam bio dobar dečko,
sigurno je da će pomoći i mama i tata.
To su dugoročni planovi; kakvi su
kratkoročni?
- Upravo sa snimanjem "Velike
frke" spremam zajedno sa Ljubom Tadićem - mlađim i Vladicom
Milosavljević, divnu predstavu za BITEF teatar. To je "Prijateljstvo
zanat najstariji" po tekstu Brane Crnčevića, a u režiji Ivane
Vujić i sa koreografom Dejanom Pajovićem. To je komad koji su nekad
igrali Slobodan Aligrudić, Gula Milosavljević i Ružica Sokić, a
glavni junaci su Oto i Moto.
Prazne kao kante
Ko god se na ovom balkanskom tlu
malo izdigne od ostalih, a ne daj Bože još i više, odmah mu
prikače razne etikete u oblandi bujnih tračeva koji dokazuju našu
nadarenu maštu. Da li Igor zna šta se o njemu priča po čaršiji?
- Svašta se priča! I treba, jer, za
dobrim konjem se prašina diže. Kad se ne bi pričalo, ja bih se
zabrinuo i ne smeta mi što drugi gledaju tuđa posla, a ne svoja:
stavio sam ispred sebe zid i nedodirljiv sam.
Od kojih bi glumaca po malo štrpnuo
da bi kompletirao svoju idealnu sliku?
- Bilo bi fantastično kad bi bilo
izvodljivo. Od Dragana Nikolića bih uzeo šarm koji ima i pred
kamerama i u životu. Od Roberta de Nira bih preuzeo način na koji
stoji, kako hoda i kako se smeje. Sa najmanjim pokretom pokazuje
svoju strahovitu superiornost. Od Dustina Hoffmana bih štrpnuo
neverovatnu upornost u isterivanju perfekcije.
Da pomenem samo jedan detalj: on je u
"Gradskom kauboju" stavio kamenčinu u nogavicu da bi
zaista bolno šepao. Od Robina Willijamsa bih uzeo smisao za humor
koji uspeva da pokaže i u najtežim trenucima. Sve u svemu, Dragan
Nikolić je na prvom mestu za štrpanje.
A kad je reč o ženi Igorovih
snova?
- Ne sme da bude samo lepa, već da ima
duha i smisla za humor, što je danas zaista retkost. Ove nove
generacije devojčica uglavnom su prazne kao kante. Lepo su obučene,
lepo našminkane, lepo utegnute i to je sve: samo za jednokratnu
upotrebu. Moja gospa se zove Jelena i sa njom sam već tri godine,
što je za jednog 23-godišnjaka priličan uspeh. I nikakve planove
ne pravim bez nje. Idemo zajedno u Ameriku gde će svako da radi svoj
posao. Ona se bavi jezicima, pet godina je živela u Njujorku, bio
sam i ja izvesno vreme, tako da nas Amerika ne može neprijatno
iznenaditi. I, što se Jelene tiče, zasad joj nijedna ne može
prići!
Tako se ne reklamiraju muški seks
simboli!
- Ako sam ja seksi simbol onda ću se
potruditi da postanem svetski, a ne samo balkanski!
Razgovarao: Dragan Gajer, snimio: Zoran Kršljanin (RTV revija,
1991.)
