Marta 1941. godine mobilisan sam iz rezerve kao pilot-lovac, potporučnik. Vazduhoplovna grupa u koju sam došao (31.) imala je tada devetnaest lovačkih Meseršmita 109 i stacionirala je na ratnom aerodromu Krušedol.
Bio sam jedini rezervista među aktivnim lovcima i jedini koji nije nikada dotad leteo aparatima Me-109. Danima sam moljakao komandanta grupe da mi dozvoli letenje na ovoj sjajnoj i modernoj mašini, ali ni on, a ni ostali aktivni oficiri, valjda iz nekakve profesionalne sujete, nisu za to imali ni malo volje.
Ne gubeći nadu bacio sam se na izučavanje eksploatacije Meseršmita. Žedno sam gutao svu mogućnu literaturu o ovom avionu. Rano ujutru, već oko četiri časa, ustajao sam zajedno sa mehaničarima koji su palili i grejali mašine i učio. Ne jedanput sam, sasvim samoinicijativno, dovozio po zemlji Me-109 do starta, gde su ih preuzimali aktivni piloti-oficiri, patrolirajući iznad Vojvodine.
Ti časovi su za mene bili gorko poniženje, ali su mi koristili da se priviknem na ovaj avion, da naučim raspored njegovih komandi, instrumenata, oružja.
Moje rulanje po zemlji i moja rana ustajanja mora da nisu ostala nepoznata komandantu i najzad sam načinio svoje prve letove na Me-109.
Prvog aprila prebazirani smo na jedan ratni aerodrom kod Kragujevca.
Šestoaprilsko jutro zateklo me je već oko pet časova u vazduhu, u patroli. Pre vremena za dežuranje digli su nas zemaljski osmatrači s podatkom da jedan Junkers 88, na velikoj visini, leti iznad naše zone.
Moj drug i ja odmah smo uzleteli i počeli da hvatamo visinu. Osmatrali smo nebo i levo i desno, gore i dole. Nigde nikakve mašine. Nemac mora da je bio upozoren od svojih zemaljskih osmatrača, a to su bili folksdojčeri snabdeveni radio-stanicama (apsurdno ali istinito: kraj samog zemunskog aerodroma bilo je njihovo hitlerovsko gnezdo u selu Francstal), pa je nestao u pravcu Rumunije.
Slećemo. Umorni smo i uzbuđeni. Na aerodromu živost. Oseća se nešto u vazduhu. Beograd još do tada nije bio bombardovan.
Našu patrolu smenjuje poručnik Živica Mitrović i jedan narednik, zaboravio sam njegovo prezime, sećam se da se zvao Sava.
Doručkujem preko volje u oficirokoj menzi. Gledam na časovnik - 7 časova.
Odjednom - uzbuna. Svi u mašine!
Moj pratilac i ja nije trebalo da letimo, jer smo patrolirali čitavih dva sata, ali se prilika ipak ukazala.
Čim je data uzbuna, među aktivnim oficirima nekoliko njih su se izgovarali bolešću! Bilo mi je teško u duši, ali sam ušao u prvu slobodnu mašinu. Vezujem se uz pomoć vojnika.
U ušima krči ratna radio-stanica. Devetnaest lovaca, to je bila za nas impozantna snaga.
U vihorima dima i prašine uzleću prve mašine, na čelu s komandantom grupe.
I tada, to nikada neću zaboraviti, jedan snažan, patetičan glas u slušalicama potresao je čitavo moje biće:
"Nemac je krvnički napao naš glavni grad. Osvetite svoje domove..."
I baš u takvom jednom času, na domaku beogradskog neba, u trenutku kada je trebalo da uletimo u borbu, jedan drugi glas zabrujao je u slušalicama:
"Komandantu trideset i prve lovačke grupe! Odmah se vratite nad Kragujevac ... Nemci bombarduju fabriku i grad!"
Grupa se vraća. Uskoro nad Kragujevcem - čisto, mirno nebo. Niko nije bombardovao grad. Ni jedna jedina nemačka mašina nije se ovde pojavila! Pred sletanje komandant psuje krupno i besno. Čiji je onaj glas koji nas je vratio?
Slećemo. Da, sada je izvesno, sada je sprovedena provera - onaj glas pripadao je petoj koloni...
Pa, ipak, trideset i prva grupa, makar i delimično, učestvovala je u odbrani Beograda. Patrola koja me je smenila, na čelu sa Živicom Mitrovićem, nije čula lažno naređenje za povratak nad Kragujevac.
Živica Mitrović uleteo je u borbu. Već u prvom naletu oborio je Hajnkela. Zatim je skinuo još jednog, i još jednog.
U času kada se spremao za obračun sa četvrtim, njegovi topovi i mitraljezi tupo škljocnuše. Ostao je bez municije. On se kolebao samo sekundu-dve, tada je celom svojom mašinom uleteo u jednog Hajnkela i obe mašine survale su se u plamenu na oranice sremskog sela Krčedina.
Njegovu herojsku smrt, njegove pobede i borbe na nebu Beograda javili su zemaljski osmatrači. Još tri pilota iz ove patrole slavili su pobede, ali su teško oštećeni morali da slete na napušteni zemunski aerodrom. Jedan čak i u plamenu.
Punimo tankove i iznova letimo. Ali, sada u opštem metežu zemaljska osmatračka služba nije u stanju da nam pomogne. Nema nikog na zemlji da nas obavesti, da nas upravi ka cilju, da nam javi: tu i tu su Nemci.
Pipamo po velikom nebu - kao slepi. Ne vidimo Nemce. Ali lepo čujem kako Nemac upozorava druga kraj sebe na nas.
I, uopšte, vazduh je prepun nemačkih reči. Oni brbljaju na našem nebu kao da su na mitingu u rođenoj zemlji, šetkaju se okolo, seju bombe, mitraljiraju.
Očajan sam i ožalošćen.
Sasvim neočekivano, dolazi nam vest od poštarke iz Kruševca. Kako nas je pronašla? Kako je dobila vezu sa grupom? To niko nikada neće znati, kao ni njeno ime, mada bih voleo da se sada javi. Ona je zavapila:
"Piloti, Kruševac bombarduju. Dođite, pomozite nam ..."
Kada smo stigli onamo, jedino što smo videli behu dimovi i ruševine. Opet zakasnili!
Osmog aprila menjamo taktiku. Nemački špijuni nas na otvorenom nebu lako uočavaju i sa zemlje upozoravaju svoje eskadrile. Sada letimo nisko, između planina.
Toga dana patroliramo severno od Niša, u nameri da presrećemo avione iz Bugarske.
Taktika je urodila plodom. Grupa već slavi tri pobede. U samoj kotlini, na relaciji Paraćin - Zaječar, zapažamo, moj pratilac i ja, jednog Henšela. On takođe leti našom taktikom, tik iznad brda. Fotografiše i radijom javlja. Čujemo njegove reči, njegov morze.
Vođa patrole napravi borbeni zaokret, ja to odmah osmotrih. On se baci na Henšela. Ovaj odmah izvede jedan vratolomni ranversman preko desnog krila i okrenu se za 180 stepeni. Vođa je odmah dobio ogromnu brzinu, jer je izveo napad s punim gasom. Bilo je jasno da će prestići Nemca pre nego što bude u stanju da otvori vatru.
Rekoh u sebi: "Uteče mu!"
Instinktivno napravih isti manevar kao i Nemac, ali skidoh gas, poučen iskustvom svog druga. Inercija me prilepi uz sedište, činilo mi se da će mioči iskočiti, glava mi je bučala.
Nemac naraste u mom kolimateru do ogromnih razmera. Jedva da sam bio udaljen od njega stotinak metara. Moja velika brzina beše strašno oružje.
"Nećeš mi uteći!", rekoh u sebi.
Bio sam mu u repu. Školski primer za obaranje. Prsti obe ruke stajali su na okidačima za topove i mitraljeze, ali ih još nisam pritiskao. Setih se udžbenika vazdušnog boja:
"Što bliže neprijatelju, to su veći izgledi na pobedu".
Bio sam mu već na pedeset metara.
"Sad si moj!"
Ugledah mitralješčeve oči kako se raširiše u čudu. Čovek se baci na svoj udvojeni mitraljez, ali nije stigao ni da ga dirne. Pustih rafal od čitave dve sekunde. Moj se avion strese od detonacije, a mitraljezac se odmah skljoka kao vreća u zadnje sedište.
Istog trenutka Henšel se izvrte na leđa, plamen buknu kroz crni, gusti zastor dima.
Mašina zalebde delić sekunde pred mojim očima, onda se sunovrati u dubinu. Trenutak kasnije tresnu u samo podnožje manastira sv. Petke i eksplodira. Kasnije su mi očevici ispričali da ih je bilo trojica, da su leševi identifikovavi, i da se imena sve trojice nalaze sada u Vazduhoplovnom muzeju JRV.
U času kada dolećem nad kragujevački aerodrom, po ondašnjem pravu pilota-lovca koji slavi pobedu, izvodim brišući let i odmah zatim vertikalnu šandelu iznad mora glava. Vidim kako lete u vis kape, kako se vojnici grle...
Bio sam malo ponosan i ogromno radostan."
Pavle Crnjanski, šef Inspektorata letačko-tehničke službe Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije (Ilustrovana, 1962.)
