28. mart 1990: Zamislite ovo: koncert sa Motorhead bio
je promocionalni koncert Partibrejkersa u
Beogradu!
Duboko sam začuđen činjenicom da su
Partibrejkers, i pored silne medijske frke koju su izazvali
poslednjim albumom, još uvek nesigurni u sebe. Što je
najinteresantnije, takav način ponašanja uopšte nije
karakterističan za brdoviti Balkan, a upravo zbog bezgraničnog
optimizma raznih Merlina, Valentina i ostalih, novinari su u
nelagodnoj situaciji da moraju da prisustvuju svakojakim
kvazi-spektaklima.
Partibrejkers su, uostalom, po mnogo
čemu atipični za yu-rock’n’roll. O njihovoj skromnosti i
neozbiljnosti (ali u pozitivnom smislu) najrečitije govore intervjui
koje daju, a, konačno, i manifestacije u koje se upuštaju (poput
ove).
O samom nastupu - sve najbolje...
Preamplificirani bas (Mune) i
uvek agresivna gitara (Anton) sasvim su dovoljan razlog da se i onaj
deo publike koji je došao isključivo zbog heavy metala a la
Motorhead zadovolji. Fanovima Brejkersa pružena je prilika da čuju
ono esencijalno iz dosadašnje karijere benda, te, na moju intimnu
radost, i "Mesečevu kćer" i "Uličnog hodača",
koje su po formi svakako kompleksnije i čije je uvrštavanje u
ovakav digest repertoar predstavljalo iznenađenje, a koje su na
moćnom razglasu zazvučale čvrsto i dobro.
Definitivno ostaje jasno
da PB mogu dobro funkcionisati i u halama, uz dobar razglas, naravno,
i (eventualno) još jednog gitaristu, kako bi jedan od najboljih
yu-rock gitarista Anton dobio više slobode.
Nadam se da će Brejkersi posle ovoga
konačno shvatiti da ovakvu halu mogu napuniti i sami...
Napisao: Vojislav Pantić (Pop rock, 1990.)
*****
Posle prošlogodišnjih incidenata u
Ljubljani, Motorhead su se ipak smilovali na jugoslovensku publiku. Kao što se i očekivalo, u
Beogradu je bilo najviše publike (oko pet hiljada), što će reći
da su fanovi jedva dočekali neki inostrani heavy bend.
Meni je ovo bio četvrti put da ih
gledam, tako da sam tačno znao šta mogu da očekujem od koncerta.
Motorhead i dalje, posle trinaest godina života na r’n ’r sceni,
nude publici glasan, energičan i ubojit rock. Baš u takvoj
atmosferi protekao je i ovaj koncert.
Odmah na početku sve nas je
zapljusnula lavina jakog zvuka i neuništivi hrapavi Lemijev glas.
Vurzel i Kembel (Wurzel, Campbell) zvučali su isuviše prljavo čak
i za moj ukus. Opštem bombardovanju publike doprineo je i povratnik
u redove motorne glave Filti Tejlor (Philthy Taylor).
Motorhead su svirali sve veće hitove,
čak i tri nove stvari, i posle sat i desetak minuta oprostili se od
publike. Normalno, to nikome nije bilo dovoljno, pa je bend vraćen
na bis dva puta, da odsvira svoje ubedljivo najbolje stvari, "Bomber"
i "Ace Of Spades".
Scenski, Motorhead su delovali anemično.
Doduše, oni su engleski bend i njima je svirka važna, ali malo
akcije na sceni dobro bi im došlo.
Ovako, meni je sve ličilo na
dobro odrađenu tezgu. Šteta što kod nas ne dolaze neke veće
grupe, pa da publika vidi kakvi se koncerti rade, jer, ovo je ipak
bio jedan prosečan koncert benda koji je bio izuzetno značajan za
razvoj današnje heavy/thrash scene. Pa eto... kad nema boljih...
*****
Kakvo je mišljenje stekao Lemmy o Partibrejkersima?
- Dobri su, mnogo su bolji od nekih predgrupa koje smo imali van Jugoslavije, zvuče jako, onako, pravi rock'n'roll sa rhythm'n'bluesom, imaju dosta snage.
Jedino mi se ne dopada kako izgledaju, ja mislim da pevač ne može onako da izgleda.
Napisao: David Vartabedijan (Pop rock, 1990.)