Iz "tehničkih" razloga nikad
nisam dospeo na tablo, pa je to ostala neostvarena želja moje majke.
Kasnije sam postigao uspeh u drugoj oblasti, donosio sam joj novine u kojima sam bio na naslovnoj strani, zlatne ploče, nagrade.
Kasnije sam postigao uspeh u drugoj oblasti, donosio sam joj novine u kojima sam bio na naslovnoj strani, zlatne ploče, nagrade.
Ipak, nijednom mom uspehu se nije
obradovala toliko koliko bi joj značilo da sam "izašao"
na nekom maturskom tablou. Odavno sam odlučio da ako ikad snimim
album, na omotu ploče ispuniću tu želju moje majke.
U tom kontekstu, sve što se nalazi na
ploči treba shvatiti kao neki moj maturski rad. Sve ovo je rečeno u
onih četrdesetak sekundi koliko "uvod" traje. To nije
kompletna pesma već samo ilustracija naziva, nešto kao usmena
posveta. Pesmu ću završiti i izvodićemo je na koncertima.
Strana A
Prva pesma na ploči se zove "Sve
je dobro kad se dobro svrši". To je neka svakodnevnija verzija
"Prve ljubavi". Poslednja strofa kaže: "Lana je imala
muža, al' ja sam imao Lanu". Svašta se dešava u životu. Tu
pesmu je odbio žiri zagrebačkog festivala. Poslao sam ukupno tri
pesme. Dve su primili, a ovu, srećom odbili.
Obrazloženje je bilo da zvuči pomalo staromodno, a "Veče
šansona" je predviđeno za neku progresivniju muziku. Obradovao
sam se zato što mi je ta pesma bila najdraža. Jedino sam nju imao u
planu za ovaj album.
Lana je moja simpatija iz mladosti. U
stvarnosti se ne zove Lana, ali nisam smeo da pomenem njeno stvarno
ime, pošto u tom slučaju ne bih smeo da dolazim kući kasno uveče,
sam, mračnim ulicama. To je velika ljubav koja traje godinama i koja
nema šansi da se ostvari. Oročena je na bar još pet godina.
Značajno je da u ovoj pesmi svira Jovan Kolundžija, naš poznati
violinista koji se inače ne bavi ovom muzikom. Pristao je da nam
pomogne u snimanju ploče kad je čuo materijal, što je za mene
veliki kompliment. Nadam se da je ovo tek početak naše saradnje,
ukoliko se pokaže da je takva saradnja uopšte ostvarljiva. Jovan
Kolundžija može pomoći nama, samo ne znam kako mu to možemo
vratiti.
Druga pesma se zove "Drago mi je
zbog mog starog". Posvećena je ocu jednog poznatog fudbalera. S
tim momkom sam proveo puno dana i uvukao se posredno u fudbalske
redove, kad već nisam mogao da igram. Izvesno vreme sam patio što
nismo mogli zajedno na teren, ali i to je prošlo. I danas mu ponekad
zavidim nedeljom po podne ali to brzo prođe. Družeći se s njim
upoznao sam puno fudbalera i uspeo da bar sam sebi objasnim zašto
naš fudbal tone. Lova je sve pokvarila. Prvu strofu sam napisao u
nekom zanosu, trebalo je da to bude himna fudbalu. U međuvremenu sam
malo razmislio i napisao drugu strofu koja je pravi odraz zbivanja u
našem fudbalskom cirkusu.
Zatim ide "Jedan Saša iz voza".
Pesmu sam napisao po priči jedne devojke, a peva je Biljana. Tema je
doživljaj sa letovanja. Ne znam koliko se uklapa u ovo doba godine,
ali valjda će se održati do leta. Ovde je "hor" koji
sačinjavamo Biljana i ja divno otpevao svoje delove. Ima puno ritma,
gledao sam da što više pesama bude u ritmu, da budu življe i brže
od "Snaše". Na primer, na ploči ima svega, od valcera do
roka, pa mislim da će svako pronaći nešto za sebe.
U pesmi "Uticaj rođaka na moj
životni put", na neki način ispričao sam svoj život, s tim
što u mom slučaju uticaj rođaka nije postojao zato što ih nemam.
Potičem iz porodice u kojoj su sa obe strane deca jedinci već
nekoliko generacija, tako da nemam ujake, tetke, stričeve... Na mene
su uticali neki drugi ljudi koje nisam mogao staviti u pesmu, pa sam
ih prekvalifikovao u rođake, što je i tehnički izvodljivo. Ako je
moguće usvojiti dete, zašto ne i ujaka ili strica? Mislim da je
ujak značajna ličnost, pošto sam i ja ujak jednoj maloj devojčici
koja još ne zna da priča, niti će mnogo slušati ovu ploču, ali
će joj jednog dana kad krene u školu verovatno biti milo kad kaže:
"Onaj moj uja..." Pesma je autobiografska iako nisam tri
puta pao u školi, ali to je bilo neophodno zbog simetrije.
I ovo je važno
Poslednja na ovoj strani je "Mnogo
mi znači to". Radi se o još jednoj strogo autobiografskoj
pesmi. Tema je moja devojka, moj pas i moja mašta. Postojala je i
četvrta strofa u kojoj se govori o mom drugu sa kojim sviram bluz,
ali je iz tehničkih razloga došlo do skraćenja pesme. Strofa o psu
je karakteristična za početak pesme, nisam mogao drugačije početi.
Devojka je takođe morala ostati da ne bih doživeo neku težu
frakturu, a mašta je ipak moto svega, pa je drugar - izvisio.
Sad je vreme da se ploča okrene, pa ću
u međuvremenu ispričati kako je nastala. Pripremajući materijal
razmišljao sam kome bih poverio izradu aranžmana. To je bio veliki
problem jer je veoma važno da aranžer oseti atmosferu mojih pesama.
Bočeka sam upoznao prilikom snimanja "Računajte na nas",
kad sam se uverio da je pravi majstor i veliki profesionalac. To je
bio moj prvi bliži kontakt s njim, ne računajući one prilike kad
sam ga kao klinac gledao u Korni grupi i oduševljavao se kako je
svirao "Put na istok" i "Glas sa obale boja".
Odlučio sam se za njega i nisam se
prevario. Napravio je izvanredne aranžmane. On je producent i,
narevno, odsvirao je sve gitare koje se čuju s ploče. Klavijature
je svirao Sloba Marković, bas gitaru Bojan Hreljac, a bubnjeve
Vladimir Furduj. Specijalni gost, pored Jovana Kolundžije, je i Mića
Marković koji je svirao saksofon. Pevački deo posla smo obavili
Biljana Krstić i ja, pošto je Verica Todorović nedavno napustila
grupu. Posebno bih se zahvalio snimatelju Tahiru Durkaliću koji je
često ostajao sa nama do jutra u studiju, naravno van radnog
vremena.
Predvideli smo turneju za kraj marta
ili početak aprila. Planirali smo dvadesetak koncerata po većim
gradovima, jer zbog obaveze na fakultetu ne možemo izdvojiti više
vremena. Tokom turneje Rani mraz će sačinjavati muzičari koji su
učestvovali u snimanju ploče i dve nove devojke. A sad...
Strana B
"Neki novi klinci" je mala
nostalgična pesma o detinjstvu, konkretnije o mom detinjstvu, od
početka do kraja, i nekim današnjim danima. Jednom, gledajući
drveće u Ulici Jovana Cvijića u Novom Sadu, shvatio sam koliko je
vremena prošlo otkad je posađeno. Nikad nisam obraćao pažnju na
drveće, ali sam se setio kako su nekad davno sekli stare glogove i
sadili nove. Sad je to već staro drveće. Tad sam počeo da
razmišljam šta se sve dogodilo od 1960, kad sam bio jedan od boljih
klikeraša u ulici. "Klince" sam nedavno napravio, to je
poslednje što sam uradio.
Izvesno vreme nisam ništa pisao, bio
sam u krizi. Ulazak u svet šou biznisa nije prošao bezbolno. Ova
pesma mi je vratila poverenje u sopstvene sposobnosti i najdraža mi
je na albumu.
Druga pesma na ovoj strani je "Zoki,
Zorule". Napravio sam je još 1972. Posvećena je devojci sa
kojom sam već sedam godina. Bio sam u dilemi da li da je stavim na
ploču, jer sam iskoristio refren istoimene pesme Dragana Tokovića.
Međutim, kad sam mu se obratio pokazao je puno razumevanje. Mislim
da je to potencijalni hit, ima dosta ritma bez obzira što je nastala
kad sam imao 19 godina i tek učio gitaru.
"Moj frend ima rokenrol bend".
Sve što sam rekao u ovoj pesmi je istina. Naime, oduvek sam želeo
da napravim rok grupu, ali kao "lala" i izraziti ravničar
nemam dovoljno temperamenta za rok. Ja sam klasičan antirokerski tip
u svakom pogledu, bez obzira što volim da slušam tu muziku. Ipak,
nisam odoleo a da ne napravim jedan rok, pogotovo što sam imao
izbanrednu ekipu koja je mogla da odsvira sve što sam zamislio za
razliku od nekih ranijih pokušaja Ranog mraza.
Ovo je pesma koja na neki način treba
da nasledi "Razdeljak". Zove se "Brakolomac".
Kažem, na neki način jer nema istu formu, nije tango niti je u
drugim elementima bliska "Razdeljku", ali ima štos. To je
"švalerska", dvosmislena pesma. Mislim da će je pevušiti
u preduzećima, ujutru u autobusima... Recimo, komšija komšinici s
kojom se "gleda" godinama. To je pesma za neku "srednju"
generaciju, mlađi još nisu u tim vodama.
Pesma koja zatvara album je "Prodaje
se prijatelj". Ne odnosi se na nekog posebno. U jednom trenutku
sam se razočarao kad sam primetio da se razišlo moje društvo koje
se svaki dan okupljalo kod samoposluge "Galeb" u Novom
Sadu. Neki su se zaposlili, neki otišli, neki se sasvim okrenuli
devojkama. Mislio sam da ćemo biti drugari celog života, da ćemo
se zezati svakog dana oko podne...
Prevario sam se. Izgleda da drugarstvo
ima vek trajanja, negde do dvadesete, a onda neki postaju suviše
zlobni, da bi mogli provoditi dane zajedno. U vreme kad je pesma
nastala to mi je teško palo, ali sam u međuvremenu malo analizirao
ovu pojavu pa mi više i nije toliko žao. Onda mi je bilo teško da
budem sam između dvanaest i dva, da nema nikog ispred samoposluge.
Sad sam već navikao.
To je bila poslednja pesma na ovoj
našoj ploči, a ovo što sad slušate... to nije pesma.
Zabeležio: Saša Strižak (Zdravo,
1979.)