Maj 1979: "U Srpskoj akademiji nauka, u
Institutu za fonetiku i patologiju govora, časove nam je davao
profesor Đorđe Kostić. Mi kojima je lep govor bio san, odlazili
smo zbog toga u SAN!"
Tako je, pričajući o teškoćama i
lepotama svog poziva, govorio čovek koji je svojim glasom, svojim
govorom, označio epohu, školu, stil na našem radiju i televiziji.
Tako je govorio Branislav Surutka, spiker.
Zbog sna, odlazio je u san!
I kako je u taj san o jednoj lepoj
profesiji ulazio polako, studiozno i dostojanstveno, tako je polagano
i odlazio iz njega, teško i dramatično... Da bi neočekivano
otišao i iz života. Prerano, jer, po godinama, nije bio star.
Rođen je u Banjaluci 4. aprila 1925.
godine. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, a u Beograd je došao
na studije. Još kao dečak, pričao je nekad, želeo je da postane
glumac. Sa dečacima iz ulice priređivao je prave male predstave. U
gimnaziji je bio član dramske družine. Ali, posle kolebanja između
poziva glumca i lekara, možda po nekom unutrašnjem nesporazumu,
opredelio se za studije prava. Napustio ih je pošto je, 1948.
godine, postao spiker Radio Beograda.
Na radio talasima postao je prava
spikerska zvezda. Plenio je milione slušalaca prijatnim, toplim
glasom, pravilnim i tečnim izgovorom, skladom izgovorenih reči,
zbog čega su pamćeni i neki "sasvim rutinski tekstovi", kako je
to jednom zabeleženo.
Tako je postao jedan od najpolularnijih
naših spikera.
Stekao veliku slavu. Slavu, prolaznu, kao što je svaka slava, i sam je
toga bio svestan. I zato, kad je trebalo da priča o sebi, radije je
govorio o slavnim spikerima koji su mu prethodili, od kojih se učio,
kojima se divio.
Govorio je o zaboravljenoj Jeleni Bilbiji,
zvezdi predratnog radija, tužnoj i uvređenoj starici. Govorio je o
nestalom Fingerhutu, najlepšem glasu koji se, činilo mu se, ikad
čuo na radio talasima.
Jedino nije mogao da shvati da je i sam
poziv kojim se bavio, prolazan. Suočavao se, međutim, sa tom
činjenicom godinama. I to je bila neminovna tragika njegovog života.
Tanan i krhak, preosetljiv na
grubosti, uzaludno se suprotstavljao novinama koje je nametala
svakodnevna televizijska praksa.
Maštao je o školi za spikere, koja
bi bila otvorena pri nekom narodnom univerzitetu. Mislio je da će tu
školu jednoga dana pohađati i televizijski i radio novinari. Smatrao
je da lep i čist jezik mora ostati privilegija radija i televizije.
Otišao je možda razočaran. Možda
opterećen sumnjama da se bavio poslom uzaludnim i nekorisnim.
Ta
zabluda je možda najveća tragika njegovog ličnog života.
Jer,
njegov tridesetogodišnji boravak među slušaocima radija i
gledaocima televizije svakako nije protekao bez trajnih posledica po
našu kulturu. Možda samo u ovom trenutku još ne umemo jasno da
vidimo te posledice.
Ali, sutra, preksutra, kad se pitanja
spikerske profesije, kojoj je Surutka posvetio sav život, razbistre,
jasnije će se videti i ono što je "prvi glas Jugoslavije" ostavio za sobom.
(In memoriam, TV novosti, 1979.)
Sećanje novinara Džavida Husića: Branislav Dostojanstveni
Mart 1985: Preteško je kad smrt otme prijatelja.
Promicao je snijeg dok smo, početkom
1979. godine, ispraćali na beogradskom Novom groblju još jednog
druga iz šireg kruga poznanika. Elegantan i ozbiljan, u pozi
naučnika, Branislav Surutka je došapnuo:
- Ko li je od nas sljedeći?
- Jezik pregrizao! - dobacio je vječito
vedri i raspoloženi Vojin Božović "Škoba", predratni
fudbalski reprezentativac. - Ja, bogami, ne mislim još, a vi se
dogovorite!
Poslije sahrane popili smo po čašicu
za dušu umrlog. Brana mi reče:
- Razmišljao sam da nas dvojica
napišemo jedan feljton, ili čak i tv seriju, o starom Beogradu. O
Skadarliji, zapravo.
- Možete, ali samo o kafanama! - šalio se i dalje Božović. - Biću
vam stručni konsultant!
- Odakle da nas dvojica Bosanaca pišemo
o starom Beogradu? - začudio sam se.
- Sakupio sam materijal i pomislio na
tebe! Ali da odemo na Jahorinu i u miru, natenane, započnemo!
Viđali smo se gotovo svakodnevno,
obično oko podna u bifeu "Bohinj". Brana bi nailazio prav
kao strijela, dostojanstven. Ljudi su se okretali za njegovom vitkom
i visokom pojavom, obradovani da vide najboljeg poslijeratnog
radio spikera.
Ostale su nazaboravne njegove riječi dok je vodio
"Vremeplov" na televiziji. Bila je to pjesma u prozi.
Govorio je veličanstveno. Ali ga je vremenom bivalo sve manje,
pogotovo posljednjih godinama.
Nosio je ovaj tihi, ponosni
Banjalučanin tešku tugu u sebi. Razveo se od prve supruge razumno i
prijateljski i sa drugom, mnogo mlađom ženom, dobio dvoje djece.
Tada su naišli nesporazumi. Brana je počeo da pije i supruga je sa
djecom otišla u Švajcarsku. Doajen spikera ostao je sa staricom
majkom, višestruko rastrzan. Niti je zaboravio, i prežalio, Tijanu
niti je opraštao Dori. Jednom me je zamolio:
- Hajdemo u Cirih na rođendan mog
sina!
- Hoću ako mi obećaš da na putu
nećeš piti? - rekoh.
Umjesto u Švajcarsku otputovali smo u
Herceg-Novi na zimsku proslavu berbe mimoza. Brana je morao ranije da
se vrati i mimoze nije ni vidio, a u Beograd i za mikrofon stigao je
u stanju koje je dovelo do njegovog pravog sukoba sa strogom
ustanovom RTV.
Otišao je na liječenje u Sloveniju i još čuvam
razglednicu na kojoj je pisao:
"U nedelju su nas prvi put pustili
u grad, ali mene to nije radovalo".
Proveo je nekoliko nedjelja i na
Sokocu, na Romaniji, i vratio se pun zdravlja, preplanuo i kao
preporođen.
Svi su se obradovali, jer ne znam živog stvora koji
nije poštovao i cijenio njegovu ličnost. Bio je to ponovo onaj
znani Brana, blag prema svima, strog prema sebi.
Znao sam koliko se
otimao, ali demon je bio jači.
Veoma teško pala mu je prerana smrt
radio reditelja Branka Bogićevića, čija jetra nije izdržala, a za
stolom u "Bohinju" ostale su mnoge sijede glave.
Tu je bio i Branin kraj. Beograd ga je
ispratio sa suzama, u nijemom dostojanstvu.
