Decembar 1973: Američka glumica i pevačica Doris Dej
godinama je bila ljubimica publike: filmovi u kojima je igrala, a
koji se i danas rado gledaju, bili su garancija za smeh i razbibrigu.
"Uvek sam se dobro slagala sa svojim partnerima, ali moram da
izdvojim trojicu koji su mi draži od svih: Rok Hadson, Keri Grent i
Rod Tejlor", kaže Doris Dej.
- Da li se sećate devojčice koja je pre
gotovo tri decenije stigla u Holivud? - upitala je nedavno Doris Dej
Dika Kaveta u čijem je TV programu-intervjuu bila gost.
- Osećala
sam se kao Alisa u zemlji čuda i to se nije moglo sakriti! Sve me je
iznenađivalo. Bila sam nema od divljenja kad bih se našla licem u
lice s nekom zvezdom koju sam dotad znala samo s ekrana.
Posle toga je prasnula u smeh: jedan od
najveselijih smehova koje Holivud pamti. A Dik Kavet je preporučio
gledaocima:
- Dragi moji, smejte se sa Doris, jer
njen smeh izražava životnu radost. Istina, i ona se, kao i mnoge
moje filmske prijateljice, često trudila da pronađe neko svoje
"novo" lice, da se prilagodi trenutnom ukusu, ali kasnije
se uvek vraćala snimanju komedija, svesna da one najviše odgovaraju
njenoj glumačkoj ličnosti. Doris neprekidno misli na budućnost i
plaši se da bi uskoro mogla da bude zaboravljena. Međutim, ja vam
garantujem da je ona i danas ljubimica publike.
Kako da budem zavodnica?
Neki lovac na talente doveo je Doris u
Holivud 1948. Umela je lepo da peva, pa su producenti želeli da
iskoriste taj njen talenat: epoha muzičkih komedija bila je u punom
jeku! Tada veoma moćni producent Majkl Kertis pripremao je muzički
film sa Beti Haton koja se, kao što to obično biva, u poslednjem
trenutku razbolela.
Predložili su mu da proba s jednom početnicom
(vi već pogađate da je to bila Doris), a iskusni producent je
smesta shvatio da pred sobom ima talentovanu devojku u čijim se
plavim očima i veselom osmehu krije blago koje treba iskoristiti.
Odmah je počeo sa snimanjem filma "Romansa u Riju" i -
nije se razočarao. Mlada Doris pevala je spontano i nadahnuto, što
se publici veoma dopalo. Film je dočekan ovacijama, a Doris Dej
proglašena "otkrićem godine".
Tako je rođena nova
zvezda.
- Posmatrajući sebe pažljivo u
ogledalu, shvatila sam da nikada neću moći da postanem jedna od
zavodnica ekrana - pričala je kasnije Doris Dej. - Sa svojim
mnogobrojnim pegama na licu (jedan dokoni holivudski statističar
izbrojao je da ih ima 1.530!), svojim ogromnim zubima i mršavim
telom, bila sam devojka sasvim običnog izgleda. Ali, već tada sam
rekla sebi:
"Draga moja, ako želiš da traješ, moraš da
stvoriš sopstveni glumački tip".
Odlučila sam da uvek ostanem prirodna i jednostavna "devojka iz susedstva", jer je samo
to odgovaralo mojoj prirodi.
Jedna "normalna" priča
Na taj način Doris Dej je postala neka
vrsta izuzetka: u šabloniziranu i izveštačenu holivudsku sredinu
unela je svežinu mladosti i spontanosti.
Mnogobrojni filmovi koje je
kasnije snimila bili su najbolja potvrda da su se njena nastojanja
isplatila. Nijedan od tih filmova ne predstavlja uzor mašte i
genijalnosti, ali zato su svi obojeni vedrinom i prijatnim humorom i
- rado gledani.
Jasno je da Doris nikad neće dobiti "Oskara"
za svoju glumu, ali ona će u srcu publike uvek imati svoje mesto.
Njen život nije postao legenda: to je
jedna sasvim normalna priča, ispunjena trenucima radosti i kriza.
- Do četrnaeste godine moj život je
tekao mirno - priča Doris. - Otac je bio profesor klavira: svi smo
voleli muziku i često pevali. Ipak, jednoga dana dogodilo se nešto što je
narušilo ovu harmoniju: roditelji su odlučili da se razvedu. Taj
trenutak je bio preloman u mom životu: mislim da sam tada odrasla.
Drugu krizu doživela sam posle teške saobraćajne nesreće u kojoj
umalo nisam poginula, zajedno sa još nekoliko vršnjaka. Više od
godinu dana ležala sam gotovo nepomično. Ja, koja sam maštala o
tome da jednoga dana postanem igračica, morala sam da se pomirim s
tim da je taj san zauvek srušen.
Međutim, kako su mi svi prijatelji
govorili da imam lep glas, ja sam u dokolici, da bih skratila muke,
počela da pevam.
Čim sam prohodala, na štakama sam odlazila na
časove pevanja. Debitovala sam u jednoj emisiji na radiju.
Kad sam potpisala svoj prvi ugovor, imala sam šesnaest godina.
Dobila sam angažman u nekom noćnom lokalu. Tada sam promenila i
ime: umesto Doris Kapelhof postala sam - Doris Dej.
Slabost prema muzičarima
Imala je sedamnaest godina kad se udala
za trubača Ala Džordana: razvela se tri godine kasnije. Drugi put
se udala za saksofonistu Džordža Vajdpera, ali ni taj brak nije bio
srećan. Tek kada je upoznala biznismena Martija Melčera, shvatila je da pred sobom ima
čoveka svog života. Melčer je preuzeo brigu o svim njenim
poslovima koji su tek tada počeli da cvetaju.
Prijatelji su govorili da je u tom
braku Doris srce, a Marti mozak.
S njenim talentom i njegovom
preduzimljivošću uspeli su da ostvare velike finansijske uspehe.
Tokom godina, Melčer je postao i producent filmova svoje žene.
Međutim, kako je ona sve teže podnosila pakleni tempo rada koji joj
je diktirao Melčer, taj brak se tokom godina ozbiljno poljuljao.
Bili su pred razvodom kad je on, jureći da sklopi neki posao,
poginuo za volanom svojih kola.
Doris Dej je tada ostala sama:
poslednjih godina snima veoma malo; njena aktivnost ograničena je
isključivo na televiziji gde i sama drži veliki broj akcija.
Zanimljivo je da Doris Dej, uprkos
dobroj naravi i večnom osmehu, nije uvek bila ljubimica štampe.
Godine 1954. Udruženje stranih novinara u Holivudu dodelilo joj je
nagradu "Limun" kao izuzetno neljubaznoj glumici!
- To je bilo zato - seća se Doris -
što sam vremenom uvidela da novinari vole da izvrću reči glumca i
da on zbog toga kasnije može da ima neprilika. Stoga sam postala
obazriva, pa sam davala intervjue samo novinarima koje sam dobro
znala i u koje sam imala poverenja.
Rok, Keri, Rod
Doris Dej je umela da usmeri svoju
karijeru ka jednom određenom žanru filmova. Snimila je oko 35
komedija u kojima su joj partneri bili Klerk Gebl, Hauard Kil, Rok
Hadson, Keri Grent, Džems Garner, Rod Tejlor.
- Rok, Keri i Rod ostaju najdraži
ljudi s kojima sam radila - kaže Doris. - Ipak, ne mogu da sakrijem
svoju slabost prema filmovima ozbiljnog žanra koje sam snimila, a
koji su za mene značili veliku promenu: "Zamke strasti",
"Čovek koji je suviše znao", "Julija".
Komediju,
međutim, volim onako kao što volim život lišen nepotrebnih
komplikacija.
Retko izlazim, jer Holivud je grad u kojem niko nije
pošteđen ogovaranja, a ja sam na to veoma osetljiva.
O mom
privatnom životu pričali su razne izmišljotine: mir sam mogla da
sačuvam samo sedenjem između četiri zida: To sam činila i - ne
kajem se. Meni su zadovoljstva dolazila od publike, ostali nikad nisu
bili važni...
Napisala: Višnja Marjanović (RTV revija, 1973.)