Praznik rada trošimo za izlete, vikend - poljoprivredu, gledanje televizije ... Danas gledamo u nebo - hoće
li kiša? Nekad su gledali niz put - idu li žandari.
Zamolili smo nekoliko starih
revolucionara da nam pričaju o prvomajskim proslavama koje su im
ostale u sećanju...
Jelena Popović, član Saveta Republike Srbije: Ja se ne sećam tačno koje godine je
bila ta prvomajska proslava, 1938, ili 1939. ali, ostala mi je u
sećanju po mnogim detaljima.
Mi, aktivisti u naprednom studentskom
pokretu Beograda, tog jutra smo krenuli da zajedno s radnicima
proslavimo praznik rada na pripremljenoj manifestaciji u Košutnjaku.
To je bila veoma dobro organizovana manifestacija, i tamo sam srela
dosta drugova - radnika, od kojih mnoge dotada nisam poznavala.
Košutnjak nam je bio idealno mesto za takvu vrstu okupljanja, jer je
odatle bilo lako skloniti se, izmaći, u slučaju nekog jačeg sukoba
s policijom.
Toga dana je padala veoma jaka kiša.
Nama, učesnicima, kiša nije smetala - svi smo bili veoma svečano,
i veoma borbeno raspoloženi, poneseni očiglednim jedinstvom radnika
i studenata. Nije bilo bitno ko je šta poneo za hranu - sve se
stavljalo na zajedničku trpezu ... Pevali smo borbene pesme,
družili se, upoznavali...
A kad je drug Mitrović počeo da
govori, drug iz divne, napredne radničke porodice, kiša je jače
zapljuštala, i negde sasvim blizu nas je udario grom.
To je bio
strašan momenat. Ja se i danas prosto naježim kad se toga setim ...
Mitrović je bio dobar govornik, umeo je da govori tako poneseno da
smo i mi, koji smo ga slušali osećali kako govori iz nas, iz naših
srca ... I taj je grom udario kao neko znamenje, divno i proročansko.
A onda su odnekud naišli žandari na
konjima, i krenuli na nas. U sukobu s njima nismo imali velikih
izgleda, pa smo izabrali drugu taktiku - rasturili smo se, da bismo
se onda našli na drugom mestu.
Međutim, žandari su išli za nama,
trudeći se da na svaki način spreče naše ponovno okupljanje,
pogotovu naše manifestacije u gradu. Toga su se silno bojali. Išli
su za nama do "Mostara" i tu im je konačno pošlo za rukom
da nas rasture.
Kad smo se tako rasturili u manje
grupe, ja sam jednu dovela mojoj kući. Sećam se da je u toj grupi,
među ostalima, bio drug Pera Popović, divan drug, koji je stradao u
ratu.
Preuzela sam tad na sebe jedan veoma važan zadatak: sušenje i
peglanje odeće tih drugova i drugarica, šteta bi bilo da
se neko od nas razboli, i ja sam uzela na sebe da pokušam, makar na
ovaj način da to sprečim. U stvari, ta naša grupa je ovde
nastavila proslavu.
Bili smo svi mladi, dobro raspoloženi
i veseli, i ništa nam nije bilo teško.
Eto, taj dan kad je grom udario dok smo
držali prvomajski miting, meni je ostao u sećanju, i kao doživljaj,
a još više kao znak da će grom grmeti sve do slobode. I Beograd
je, kao te gromove, slao ljude tokom celog rata u partizane.
Inače, to je bila proslava Prvog maja
bez pesme i igre. Njih su sprečili gromovi.
(Zum reporter, 1980.)
