April 1985: U poslednje dve
godine stalno se ponavlja fraza kako je, najzad, "skinut veo
tajni sa naših dugova". Danas se, međutim, jedino pouzdano zna
da se ne zna koliko je Jugoslavija dužna, jer, zaduživao se kako je
ko stizao.
U vreme kada nam se deca po kućama
igraju računarima, Narodna banka Jugoslavije nema tačnih podataka o
tome koliko smo dužni.
I kako potpunih zvaničnih podataka
nema, ili su toliko uopšteni da nam malo govore...
... pojedini listovi
preuzimaju ulogu detektiva, sprovode ankete, ili istražuju po svojoj
dokumenataciji, ne bi li otkrili koliko je ko dužan.
Tako, saznajemo da:
- Dug Crne Gore iznosi osam stotina
pedeset miliona dolara,
- Makedonije oko milijardu i pet
stotina trideset miliona,
- Vojvodine milijardu i četiri stotine
osamdeset miliona,
- Srbije, bez pokrajina, tri milijarde
i sedam stotina deset miliona,
- Kosova osam stotina šezdeset i šest
miliona,
- Bosne i Hercegovine milijardu i osam
stotina šezdeset miliona,
- Slovenije približno milijardu i
četiri stotine osamdeset miliona (Narodna banka Slovenije ih
označava kao poverljive),
- I Hrvatske nešto iznad tri milijarde
dolara (službeno ovaj iznos nije potvrđen).
Ovoj sumi, od oko četrnaest milijardi
i sedam stotina četrdeset miliona dolara, treba dodati i dug
federacije od oko četiri, do pet milijardi dolara.
Ispada tako da smo ukupno dužni nešto
preko devetnaest milijardi dolara. Šta nam ovi podaci ne govore?
Cifra od oko devetnaest milijardi
dolara odnosi se, naravno, samo na glavnice. Sa kamatama, ona se
opasno povećava, gotovo duplira. A sve je to dug i sve to treba
vratiti. A dug nije dim da izađe kroz odžak. A i tada hoće da se
vidi.
Sve republike i pokrajine primenjuju
drukčije kriterijume, imaju svoje "oblande". Međutim,
kada bi sve podatke o dugovima inostranstvu davao jedan centar, po
jedinstvenoj metodologiji bilo bi moguće i realnije poređenje. Ali
više niko neće da prihvati taj "unitarizam" u smislu:
"Gospodo, sve novčanike na jedan
sto!"
Zatim, ne zna se tačno koliko je kojoj
republici, ili pokrajini reprogramirano dugova. I dalje su to
poverljivi podaci. Za nas u Jugoslaviji. Za bankarski svet kome smo
dužni - ne!
Dug federacije, koji je, pojedinačno,
najveći, zapravo je dug republika i pokrajina - onaj deo
reprogramiranog duga koji one nisu
mogle da vrate u roku.
Zna se i da mnogi vraćaju devize i
koje nisu upotrebili, već prodali na deviznom tržištu, tako da
dužnici nisu obavezno i korisnici deviza.
Kada stvari tako stoje, kako onda znati
stvarne pojedinačne dugove? Posebno je pitanje šta nam kazuje sama
suma nečijeg duga, ako ne znamo visinu dospelih otplata u odnosu na
devizni priliv, ili, visinu deviznog priliva u odnosu na obim i
strukturu proizvedenih roba ...
Kako su trošene pare dobijene iz inostranstva
I tako, ima mnogo nepoznatih. Ali,
nešto se ipak zna.
Najnižu stopu zaduženosti ima
Slovenija. Srbija je po stepenu zaduženosti ispod jugoslovenskog
proseka, ali je po kratkoročnim kreditima najzaduženija u
Jugoslaviji.
Dug Crne Gore je 2,7 puta veći od
proseka u zemlji. Udeo otplata u odnosu na devizni priliv, od januara
do novembra prošle godine izneo je preko 71 odsto, a prema
konvertibilnom području čak i dvadeset odsto više. Samo za kursne
razlike, Crna Gora treba da izdvoji četvrtinu planiranog društvenog
proizvoda.
Velikim dužničkim obavezama
opterećena je i privreda Makedonije. Od planiranog deviznog dohotka
za ovu godinu, osamdeset šest odsto odmah ide na vraćanje duga.
Ostali su tu negde, među njima. Mnogo
je osetljivije pitanje od visine našeg ukupnog duga kako su trošene
pare dobijene iz inostranstva.
Zna se, na primer, da su mnogi zajmovi
preliveni u potrošnju. Umesto na investicije, otišli su na
standard. Samo da nam bude lepo. Ili, uloženi su u promašene
investicije. Umesto da se dobijene pare reprodukuju one su prosto
ukopane. Znamo ta imena: "Feni", "Obrovac",
"Dina" i mnogi drugi koji su, zvanično, dobili etiketu -
investicionih promašaja.
A koliko je stvarnih promašaja
napravljeno još se pouzdano ne zna, ili ne želi da se zna. U
procene su umešani politički razlozi, umesto naučne analize.
Prema jednoj proceni, ukupni promašaji
u zemlji iznose između šest i sedam milijardi dolara. Ove će
promašaje naravno morati neko drugi da otplati. Ne onaj ko se
zadužio, jer nema toliku očevinu da bi mogao da je proda.
Mnoge vavilonske kule, sve te "fabrike
snova" moraće da otplaćuju čitave generacije iz svog dohotka,
na račun svoga standarda.
Ima, znamo, propalih projekata u svim
privredama sveta. Ali, kako to reče jedan naš poznati ekonomista -
naš problem nije u lošim fabrikama, već u lošim koncepcijama,
neznanju, nestručnosti i zabludama. A pre svega, u političkim, a ne
finansijskim koncepcijama.
Ogromna zaduženost Jugoslavije koja će
biti i briga dece naše dece, očigledno podstiče krizu u zemlji.
Iako, ona svakako nije posledica dugova inostranstvu, osnovno pitanje
koje svako postavlja je zašto se dug inostranstvu, za samo šest
godina, od 1975. do 1981. povećao za trinaest i po milijardi dolara.
Gde su tako naglo otišle te pare? Šta
se to događalo u domaćoj ekonomiji od 1976., kada je sve pošlo
naopako i "kola munjevito krenula nizbrdo", jer, te godine
je inflacija bila samo devet odsto, imali smo suficit u tekućem
platnom bilansu, devizne rezerve su prelazile četiri milijarde
dolara, pa i dinar je tada mogao postati deviza?
Kako još niko, javno, nije dao prave
odgovore na ova i sijaset drugih pitanja - o pojedinačnoj
odgovornosti, ili odgovornosti postojećeg ekonomskog sistema,
posebno deviznog - to slušamo mnogobrojna stručna i ona druga
mišljenja. Od laičkih, da smo živeli iznad svojih mogućnosti, da
je potrošnja bila prevelika - kao da je problem u prevelikoj
potrošnji, a ne premaloj proizvodnji, do ozbiljnijih analiza koje
govore o potrebi velikih promena u privrednom i političkom sistemu.
Ima ekonomista koji smatraju da naša
kriza nije uopšte ekonomska kriza i da bi, što se ekonomije tiče,
bilo dovoljno godinu dana da se situacija normalizuje i da se vratimo
na visoke stope rasta i pored svih zaduženja.
Inače, mnogi analitičari ukazuju da
su za nepovoljan tok događaja u ključnom periodu od 1976. do 1980.
godine "krivi" sistemski zakoni - političko odlučivanje u
ekonomiji zemlje, snažno ekonomsko zatvaranje u republičke i
pokrajinske granice, kako bi se što brže razvila sopstvena sredina,
bez obzira na cenu.
A tu cenu mi danas svi treba solidarno
da platimo.
Dve hiljade dolara po glavi stanovnika
U Jugoslaviji se u poslednje vreme
najviše govori i šapuće, o dugovima. Nije to više samo tema onih
čiji je "posao" da se bave ekonomskim i političkim
problemima zemlje, već svakodnevna briga, svake naše porodice, jer,
ako uzmemo samo glavnicu duga koja po nekim podacima iznosi dvadeset
i jednu milijardu dolara, onda su svaki naš građanin i dete koje se
sutra rodi, zaduženi sa hiljadu dolara, što je gotovo godišnji
lični dohodak jednog nekvalifikovanog radnika.
Lako je sabrati koliko to iznosi za
jednu četveročlanu porodicu, ako u njoj samo jedan privređuje. A
svemu još treba dodati zaduženje po ogromnim kamatama, ispašće,
gotovo, dve hiljade dolara po glavi stanovnika.
Zbog otplate dugova životni standard
je vraćen na vreme od pre dve decenije. Podaci govore: više od
šezdeset odsto zaposlenih živi na minimalnom ličnom dohotku. Od
1979. godine realni rashodi u radničkim porodicama sa jednim
zaposlenim članom i većim brojem dece, drastično su smanjeni: za
ishranu 34,4 odsto, odeću i obuću 39,4 odsto, stan 20,1 odsto,
pokućstvo 76,1 odsto, higijenu 32 odsto, obrazovanje 21,3 i za
saobraćaj 52,3 odsto.
Ko su najveći dužnici
Najveći deo slovenačkog duga odlazi
na energetiku.
Prva na spisku dužnika je nuklearna
elektrana Krško.
Hrvatsku će samo Fabrika glinice u
Obrovcu koštati trideset milijardi dinara.
Gotovo polovina duga Bosne i
Hercegovine odnosi se na razvoj energetike, rudnika uglja i železa,
izgradnju saobraćajnica i železničkih pruga.
Najveći vojvođanski dužnik je HIP
"Pančevo" - sto dvadeset šest miliona dolara i nešto
više. Zatim SOUR "Naftagas" sto deset miiiona dolara.
Slede "Zorka" u Subotici, "Matroz" u Sremskoj
Mitrovici i još neki drugi.
Kosovska elektroprivreda će morati u
ovoj godini da otplati sedamdeset i sedam miliona dolara, Trepča
trideset i tri miiiona, a "Feronikl" koji je nedavno
startovao, dvadeset i jedan milion
dolara.
Polovina dugova Srbije otpada na osam
najvećih dužnika. Među njima vodeće mesto ima Metalurški
kombinat Smederevo, RTB Bor, zatim energetika sa združenom
elektroprivredom Srbije. Tu je i saobraćaj sa celom putnom
privredom. U ovo društvo ulaze i Zavodi "Crvena zastava"
iz Kragujevca i "Zorka" iz Šapca.
Rekorderi u zaduženosti u Crnoj Gori
su: Kombinat aluminijuma koji u ukupnom dugu republike učestvuje sa
sedamnaest i po odsto. Željezara "Boris Kidrič" sa
četrnaest i po odsto. Barska luka sa gotovo sedam odsto. Nešto
manje duguje ŽTO Titograd, Agrokombinat "13. jul" i drugi.
U Makedoniji je najveći dužnik
Kombinat za proizvodnju feronikla "Feni", za koji ukupno,
posmrtno, treba da se otplati tri stotina i pedeset miliona dolara.
Među velikim dužnicima je i Stopanska banka, koja duguje tri
stotine jedanaest miliona dolara. Zatim Železničko-transportna
organizacija, sa ukupnim dugom od šezdeset i četiri miiiona,
Elektro-privreda sa dugom od četrdeset devet miliona dolara i rudnik
"Bučim" u Radovišu, sa dugom od četrdeset miliona
dolara.
Napisala: Zona
Stevanović (Dinar, 1985.)
