Sa nepunih trinaest godina otišao sam
u rat, 1942. godine, i tokom rata bio kurir kod Moše Pijade, Save
Kovačevića i Peke Dapčevića. Inače sam dete sa sela, rođen u
Bosni, blizu Bugojna, ispod planine Vranice.
Prvi sam od sve moje
familije pošao u školu i takoreći do rata ni voz nisam video.
Godine 1941. oca su mi ubile ustaše i tako je
ostala majka, sa petoro nas dece, sve jedno drugome do uva, a ja
najstariji među njima.
Kada je 1942. godine kroz naše selo
prošla brigada Save Kovačevića, Peta crnogorska, i stacionirala se
u jednom selu u brdima, mi mališani smo im s vremena na vreme
nosili hranu.
I baš dok smo jednoga dana tovarili tu hranu na konja,
u selo po ko zna koji put upadoše neprijateljski vojnici, a mi
krenusmo što brže put brda, ka Savinoj brigadi. Kada smo im predali
hranu, nekoliko mojih starijih drugova izjavi da bi rado ostali sa
partizanima.
Naravno, to sam hteo i ja ali me odbiše. Kažu: "Ti
si mali i moraš da se vratiš natrag, kući, jer nećeš moći
da izdržiš naporne marševe i sve ono što te čeka!"
Ali, ja
nisam odustajao. Rekao sam da je moj otac poginuo i da želim i sam
da se borim i valjda zbog te moje upornosti najzad rekoše da mogu da
ostanem ...
Prema tome mnogo je "stranica moga
života", mnogo sam toga doživeo i proživeo i obično me ljudi
pitaju da li se često setim rata, da li ga ikada sanjam?
Čudno, ali
nikada do sada nisam sanjao rat! Nikada! Ali, kada na javi pomislim
na sve one i teške i veličanstvene trenutke, uvek se setim - Zulima.
Te se priče uvek setim, na nju se uvek ponovo
vratim...
Bio sam borac treće čete Četvrtog
bataljona. Godina 1942. Zima. Nas nekolicinu mališana
što smo se našli u paklu rata pokupili su i odveli na slobodnu
teritoriju ne bi li nas malo sačuvali od teške zime, marševa i
nastupajućih borbi - a ujedno ne bi li malo učili i neke škole.
Tako sam se našao u Bosanskom Petrovcu i tamo neko vreme bio kurir
kod Moše Pijade, ali kada je počela Četvrta ofanziva, poželeo
sam da se vratim u moju brigadu.
Od Moše sam poneo pismo za Savu
Kovačevića, predao ga i kada ga je Sava pročitao, upitao je "gde
je taj veliki vojnik".
Ja sam ga pozdravio našim partizanskim
pozdravom, a on me upita znam li da pucam.
Kada sam rekao da znam, on
otvori prozor i reče: "Baš da vidimo kakav si vojnik".
I
pored treme uspeo sam da pogodim jedno drvo i on me posle toga,
potapšavši me po vratu, reče da ostajem kod njega u štabu, gde su
još dva moja druga, Dragan i Miloš.
Ali, ja zapeo da pošto poto
odem u moju četu tako da je Sava na kraju morao malo strožije da
kaže: "Pa dobro, ko je ovde komandant?"
Naređenje je
naređenje i tako ja ostadoh sa Crnogorcima. Sa Savom sam bio skroz u
Četvrtoj ofanzivi, i u Petoj, na Sutjesci.
Trinaesti jun, godina 1942. Kažem 13.
jun, mada ja tada to nisam znao, čak nisam znao ni koji je mesec.
Bile su kiše, ružno vreme, a i ružna i teška situacija u kojoj
smo se nalazili.
Opkoljeni neprijateljem sa svih strana, gladni,
hrane nije bilo ni za nas trojicu dečaka (Miloša Kadovića i Dragana Kovačevića), a kamoli
za starije drugove borce.
Bilo je hladno, mi neprestano u pokretu,
danju noću, neispavani, prozebli. Naravno, ja nisam bio svestan
situacije u kojoj smo se nalazili i išao sam sa borcima kao i u svim
dotadašnjim borbama.
Noć uoči tog 13. juna, nalazili smo se na
Dragoš Sedlu koje je veoma blizu Sutjeske. Ali zbog iscrpljenosti i
lošeg vremena koje kao da se zaverilo protivu nas, čitavu tu noć
smo proveli na relaciji Dragoš Sedlo - Sutjeska.
I ta Sutjeska, koja
danas izgleda tako pitoma i nevelika reka, tada je zbog kiša bila
nadošla i divlje hučala. Ona je odnela mnogo života, mnogo naših
drugova se u njoj utopilo, a i ja sam je jedva prešao, sa jednom
grupom iz moje brigade, uhvativši se za konopac koji je prethodno
preneo jedan od boraca na drugu stranu.
Kolona se kretala u tišini i
samo se u daljini čula grmljavina topova. Praskozorje, magla i kiša.
Pored mene je išao jedan od starijih
kurira, Aga Đurović, a ja, sećam se, jedva sam koračao koliko sam
bio bunovan i neispavan od protekle noći i svih prethodnih. Kad smo
već bili u brdu, negde iznad Tjentišta, odjednom kao da se
razdanilo. Bila je to neprijateljska raketa, očigledno znak za opšti
napad na nas.
Nastao je pakao. Našao sam se u blizini Save
Kovačevića i poslednje što sam čuo od njega bila su naređenja za
komandante i komesare gde ko treba da ide. A on sam je nastavio pravo
jednim putem, naoružan samo svojim pištoljem.
Naišavši na jednog
ranjenog borca, uzeo je njegov puškomitraljez i počeo da puca. Opalio je samo jedan rafal
kada se puškomitraljez zaglavio. Revoltiran, razbio ga je o jedno
drvo i krenuo dalje tom uzbrdnom stazom.
Aga kurir ga je molio da
ne ide putem, ali on je nastavio - pravo u smrt.
I sam sam bio lakše ranjen u desno
rame.
Kada sam čuo za Savinu pogibiju, odleteo sam tamo. Video sam
mog komandanta i samo sam stajao. Nisam mogao da govorim, nisam mogao
da plačem, jedva da sam mogao da koračam jer nikada nisam mogao ni
da pomislim da bi Sava mogao poginuti.
Počeli su da stižu i drugi
drugovi, prekrili smo ga šatorskim krilom da se ne bi raščulo da
je komandant poginuo. Tog istog dana poginuo je i moj drug Dragan
Kovačević kome je Sava bio rođeni stric.
U toj tišini, pored mrtvog komandanta,
neko je odjednom rekao da bi trebalo otići na mesto gde su ostala
Savina važna dokumenta. Bilo je to nekoliko stotina metara niže i
ja sam krenuo po njih.
Silazeći nizbrdo gledao sam mrtve i ranjene
drugove, jer borba je još trajala, i tako sam skoro naleteo na
jednog borca čije su obe noge bile teško povređene. Nije mogao da
se kreće i počeo je da me moli da ga ubijem jer je znao da nema
šanse da se spase.
Svuda oko njega ležalo je oružje mrtvih
drugova i neprijateljskih vojnika ali je on bio nepokretan i nije
mogao da dohvati bilo šta čime bi sebi mogao da prekrati muke, život.
Gledao sam ga nekoliko trenutaka i skoro kroz plač sam mu
odgovorio da ne mogu da mu pomognem, osim da mu dodam oružje.
Pristao je i zatražio da donesem nekoliko bombi.
Taman sam se
odmakao malo od njega i počeo sa jednog mrtvog druga da skidam
bombe, kada mi je doviknuo: "Mali, beži, evo idu Nemci! Daj mi
brzo te bombe i zapamti - ja sam Zulim!"
Dao sam mu bombe i brzo
potrčao nazad, ubrzo, odakle sam i došao.
Nisam bio ni pedeset metara od njega, kada sam se osvrnuo i video kako ga polako opkoljava
pet, šest Nemaca sa oružjem na gotovs - iako su videli da je
bespomoćan. On je čekao da priđu sasvim blizu i kada se oko njega
zatvorio krug neprijateljskih vojnika - aktivirao je bombe ...
Kasnije, nikako nisam mogao da se setim tog imena koje mi je
doviknuo.
Tek posle godinu dana, setio sam se.
Posle rata saznao sam
da Zulima ima u Kaštelima, pa pretpostavljam da je bio Dalmatinac.
Ne znam da li je narodni heroj, ali kada se pomenu naši ratni heroji
- ja se uvek setim njega.
Zulima.
Napisao: Miša Mirković (TV novosti, 1974.)
