Jul 1969: "Ugao u Knez Mihajlovoj ulici kod Jugoeksporta, gde se Radivoj Korać uvek nalazio sa svojim društvom, sada Beograđani zovu Žućkovo ćoše"
Prošlo je mesec dana kako Radivoja Žućka Koraća nema više među nama.
Prošlo je mesec dana kako je preko deset hiljada Beograđana otpratilo Radivoja do njegove večne kuće. Prošlo je mesec dana kako je na jednoj hladnoj kamenoj ploči naređano 153 venca.
Prošlo je mesec dana kako je 200 učenica i učenika beogradskih škola prenelo do Aleje velikana preko 1.500 buketa cveća.
Prošlo je mesec dana kako je predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije inž. Šaper rekao:
»Ovo je moja najteža dužnost od kako sam predsednik«.
Prošlo je mesec dana od kako je Žućkovo ćoše bez Žućka.
Prošlo je mesec dana od kako Žućko nije više sa nama. Sad je on u nama...
Preko puta nekadašnjeg »Ruskog cara« godinama se u podne Žućko sastajao sa svojim drugovima Zokijem, Kinezom, Mirkom, Miškom, Zoranom.
I sada, oni se nalaze na istom mestu.
Samo umesto šale i smeha, pričaju se uspomene na njihovog, odnosno na našeg Žućka.
Crveni džemper je bio u kolima
"Zovem se Lau Cijen Pan Rajko. Igram rukomet u Crvenoj zvezdi. Poreklom sam Kinez. Žućka poznajem dugo vremena. Pre godinu dana, prilikom njegovog kratkotrajnog boravka u Beogradu, zamolio sam ga da mi kupi zelenu majicu. Ponovo je došao kod »Ruskog cara« posle šest meseci, sa paketom u ruci. Unutra je bila moja zelena majica, koju mi je stidljivo i diskretno dao bojeći se da me ne uvredi.
Tada sam zamolio da mi kupi crveni džemper, nudeći mu novac koji je on odbio da primi.
Posle katastrofe kod Sarajeva, u kojoj je Žućko nastradao, u njegovim kolima nalazio se i jedan crveni džemper."
Dođe do ulaza i - traži me pogledom
"Moje ime je Vlada. Živim u Zemunu i navijam za fudbalere i košarkaše OFK Beograda. Ne mogu reći da sam Žućkov drug, jer sam suviše mlad - imam svega 10 godina - ali ga mnogo volim. Upoznali smo se jednom pred košarkaškim stadionom »plavih«. Ja, kao i uvek, nisam imao ulaznicu. Žućko me je zapazio i uveo u stadion. Od tada sam postao njegova senka pred svim ulazima stadiona. Dođe do cepača karata, okrene se i traži me... "
Nije imao hranarinu, a davao je drugima
"Godinama sam predsednik košarkaša Beograda i isto toliko vremena pokušavam na sve moguće i nemoguće načine da zaradim koji dinar, ne bih li pomogao svojim igračima.
Kad je Kotarica iz banjalučkog Borca došao u OKK Beograd, nijedan moj košarkaš nije imao niti hranarinu, niti kakvu stipendiju.
Posle nekoliko meseci, na jednom sastanku uprave, Korać je uzeo reč:
- Kotarica je talentovan košarkaš. Njegov otac mu šalje 15.000 dinara mesečno, što je nedovoljno i za najskromniji život. Predlažem da se prvo njemu dodeli stipendija od 16.000 dinara. To će mu bar biti dovoljno da ne večerava smokve.
Idućeg meseca Kotarica je dobio pomoć od kluba, a Žućko i ostali igrali su i dalje bez ijednog dinara nadoknade."
Ko kome čini uslugu?
"Išli smo zajedno u školu, igrali zajedno košarku u Beogradu, a zatim i u reprezentaciji.
Moram da priznam da sam bio mnogo bolji košarkaš nego učenik. Ako se u mislima vratim 15 godina, sećam se da nam je Žućko držao besplatno časove matematike. Uvek je imao odličnu ocenu iz tog predmeta.
Nekoliko puta smo pokušali da mu se revanširamo za taj trud, ali je on uvek to odbijao rečima:
- Pa vi meni činite usluge, a ne ja vama. Da nema vas, ja ne bih mogao da vežbam, niti bih znao matematiku.
Na grobu Žućka leži jedan veliki venac sa natpisom: Hvala ti na svemu. Tvoj Rica."
(Tempo, jul 1969.)