Beč, marta 1975: Bečki fijakeri su isto tako poznati
kao i bečke šnicle. U senci crkve svetog Štefana, jednog od
istorijskih i turističkih znamenja grada valcera, u najužem centru
Beča, nalazi se i fijakerska stanica.
U starinskim frakovima i sa
halbcilindrima na glavi, brkovima i bakenbardima a la Franja Josif,
konji i kočijaši strpljivo očekuju mušterije. A mušterije zna
se: Amerikanci i Japanci, oni koji imaju dosta novaca za ovo skupo
zadovoljstvo i svojevrsan egzibicionizam i - pokoji Jugosloven.
Provozati se fijakerom ulicama i
uličicama prvog becirka, koji vri od automobila, zvuči pomalo
luckasto. Pred semaforom, ili u zagušenoj uličici, dok čeka da se
saobraćaj raspetlja, Bečlija će iz svog "fijata - štajera"
osmotriti putnike u fijakeru, kao kosmonaut diližansu sa Divljeg
zapada.
Biće u tom pogledu i sažaljenja zbog uludo bačenog novca i
potsmeha i nerazumevanja. Jer, Bečlija davno već ne koristi
fijaker. To mu ni u snu ne pada napamet. Pa ipak, fijakeri rade punom
parom, mušterija uvek ima, naročito leti kada bogati i razmaženi turisti
najme crni, lakirani fijaker i brkove a la Franja Josif pa se
vozikaju čitavo pre podne da bi, u restoranu na Grincigu, Frojdenau
ili Vinervaldu, ili nekom drugom mestu probali čuveni bečki
fijaker-gulaš.
Dobra i jaka grbača
Amerikanci se voze fijakerom, jer hoće
da pokažu da su Amerikanci i da imaju dosta para.
Japanci zato što su radoznali kao
deca.
Jugosloveni se voze fijakerom iz inata.
Kad naš gastarbajter, posle nekoliko godina trpljenja i odricanja,
jedne vrste isposništva i askeze, oseti da je dobro stao na obe
noge, da se radna knjižica napunila šilinzima i da mu više niko
ništa ne može, on se opusti i raspusti, raspomami i omami, udari mu
para u glavu - pa pored ostalih ludosti koje počini, evo ga i u
fijakeru.
Siroma sam al’ volim da živim.
Sa malim šeširićem na
glavi po kome ga lako možete prepoznati, šparta prvim becirkom,
vuku ga dva bela lipicanera, šta košta neka košta, ne pita on za
cenu.
Omama?
Šta je to što našeg čoveka u tuđini
često izbacuje iz koloseka kojim se uputio? Otkud da jedan sabran,
staložen čovek, za koga bi se reklo da zna šta hoće, izgubi
kontrolu nad samim sobom, počne da divlja, da razbacuje teško
stečeni novac, da se producira i dokazuje, bilo ovde, u Beču, ili
kad stigne u rodno mesto?
Otkud odjednom bube u glavi?
Ogromna većina naših radnika u
Austriji je sa sela, takozvana nekvalifikovana radna snaga. Oni u
Austriji rade sve i svašta. Oni i njihove žene.
Muškarci rade na
građevinama, kao polukvalifikovani zidari, tesari, pomoćni radnici,
ima ih po školama za jahanje, konjušarnicama, na poljoprivrednim
posedima, rade kao traktoristi, tovare kamione, čiste robne kuće,
posluju po magacinima, klanicama, ruše stare bečke zgradurine,
kupaju mrtvace, raskopavaju ulice, rade sve one poslove za koje je
potrebna dobra i jaka grbača.
Žene rade po kafanama kao sudopere,
pomoćne kuvarice, čistačice, po konfekcijama i trikotažama kao priučene
radnice, bedinuju ili čuvaju decu, rade po bolnicama, vešerajima,
serviraju doručak po biroima i nadleštvima.
I šiling kaplje.
Puni se štedna knjižica.
Dobrosaf i gazda
I, onda, kako se živi?
Živi se loše. Moje šestomesečno
iskustvo govori da naši gastarbajteri u Austriji žive loše. Moj
prijatelj Voja Jovanović zvani Kurjak, iz pocerskog Pričinovića,
kaže:
"U Jugoslaviji sam živeo kao čovek, ovde živim kao
skot."
Njegova žena kaže:
"Vojo, čim pređemo granicu,
pocepaćemo pasoše da nam više ne padne napamet da se vratimo."
Voja Jovanović još kaže:
"U
mogućnosti sam takvoj da svakog dana prase zakoljem, iz mog obora, i
balon rakije popijem, iz mog podruma, o vinu i da ne govorimo. Štalu
moju da vidiš, lepotu jednu, kuću i štalu, da plačeš! I
šta ću ja ovde, brate moj i prijatelju, ajde, objasni ti meni,
školovan si čovek!?"
Živi se loše. Štedi se na svemu.
Šilinzi i soške. Oni najpametniji šalju novac kući, u neku
našu banku, da ne bi došli u iskušenje da ludost ne počine.
Kuva
se krompir paprikaš i pasulj. Svinjska mast je jevtina. Zamasti se
dobro krompir paprikaš i teraj Lenka riđu i zelenka. Stanuje se po
izbama, često bez vode. Radi se i subotom, putuje se časovima do
gradilišta, trikotaže, bolnice. I natrag. Onda se jede i spava.
Dan
proleti. Sutra svane novi dan pa i on proleti. Drema se u tramvaju, u
metrou. Najteže je od svega što se naš čovek ovde oseća kao
sluga. To je ono što ga muči.
Opasno muči. U svojoj zemlji nije
poznavao to osećanje. Ovde ga je upoznao.
Dobrosav je, na primer nešto zabrljao,
"Dobrosaff vas ist das!" viče
gazda. Bulji se i beči se.
Dobrosav bi mu sad odgovorio (da je u
Jugi):
- Šta je bre, glavonja, šta se dereš, jel ovo tvoja fabrika?!
Možda bi ga i potegao nekim tvrdim predmetom pa ko je - da je. Ovde
ćuti kao riba. Pogne glavu Dobrosaf pa šljaka li šljaka. Arbajt,
arbajt.
Možda zato, zbog tog izraženog
osećanja da je čovek ovde sluga, nema mnogo naših
kvalifikovanih radnika. Pogotovo nema mlađih. Sve sam seljak iz
Posavine, Mačve, Krajine. I svako od njih zbog kuće. Nova, komforna
kuća postala je opsesija mnogih ljudi sa sela. I kao neko
takmičenje.
Mnogi su zaista i život u Beču ostavili zbog te
budalaste opsesije da sagrade kuću tri puta veću nego što im
treba. I sagradili su. Po ceni koja nije mala i koju samo oni znaju.
Tuđino, što me otuđi
Naš čovek, takozvani gastarbajter,
pogotovo onaj sa sela, veoma je emotivan. Odvojen od kuće, "rodnog
sela", izvučen iz sredine kojoj je pripadao i koju je voleo,
postaje u tuđini lako ranjiv.
Dan Republike proslavljen je prošle
godine u Beču svečano. Bio sam na priredbi u "štathali",
modernom i džinovskom zdanju, među hiljadama naših gastarbajtera.
Hala je bila ispunjena do poslednjeg mesta.
Gostovali su naši
komičari sa Čkaljom na čelu i pevačima narodnih pesama. To je
trebalo videti. I razumeti ove ljude i njihove muke. Kad su roknule harmonike, svi su podigli ruke uvis
i iz hiljada grla se zaorilo jedno: jaooooj!!
Ne verujem da sam na
jednom mestu video toliko srećnih i toliko tužnih ljudi u isti mah.
I tako, taj mukotrpni život, taj teški
rad, to skotsko življenje po bečkim izbama, to dremuckanje po
metroima, to iščekivanje povratka, burgija u dušama ovih ljudi
koji nisu dorasli velegradskom življenju. Burgija dok ne izburgija.
Onda se krene "Kod Joce" u Lavovsku ulicu. Tamo su
pevaljke. Harmonike. Bas. Tamo ima rakije i ćevapa. Tamo se peva i
pesma: u Beču sam život ostavio.
I pesma: Tuđino, što me otuđi.
I pesma: Kud si pošla sa cvetom u kosi.
Tamo se razbijaju i jedu
čaše. Tamo se peva i plače. Pije do besvesti. Po srči se gazi.
Ujutru se kafana čisti lopatama. Tamo otkazuju svi pečalbarski
kontrolni mehanizmi. U toku dve noći jedan naš čovek je pevaljkama
i harmonikašima ostavio 50.000 šilinga, oko pet miliona starih
dinara. Svaka pesma 100 šilinga. Tamo, kod Joce, doziva se sin,
stara majka, rodni kraj, čobanica mlada. Jednom rečju: omama.
Onda se opet iziđe u ono sivo,
maglovito bečko jutro, na asfalt, putuje se dugo metroom, čak u
dvadeseti becirk ili Floridsdorf ili još dalje, železnicom,
započinje još jedan neveseo bečki dan.
Dobrosaf zapinje, šljaka
li šljaka, grbači sanduke, premešta i razmešta, gazda po običaju
gunđa, Dobrosaf ćuti.
Vodi ga slika
buduće kuće, plan je već poslao u selo, plan kupljen ovde, u Beču.
Strepi samo da mu neki ventil ne popusti, da ne ode kod Joce, u
Lavovsku ulicu, da ga pevaljka i harmonike ne uhvate pod svoje, da mu
ne popiju pamet, da ne počne da jede čaše i da se vozi fijakerom
zakrčenim bečkim ulicama.
Povratak sa testerom
I tako, prolaze dani, nedelje, godine.
Puni se štedna knjižica. Šiling skače. Kuća u selu raste. Kad
naraste do kraja, biće dve, tri sobe koje će zauvek ostati da zvrje
prazne. Ako. Neka stoje. Neka budu spomen jednom radu i odricanju.
Jednoj grbači koja je nekom dobro poslužila.
Vratiće se i Dobrosav.
I onaj koji je pevaljkama darovao pet
miliona "k’o na ’ladan krst".
Sem šilinga poneće i testeru. Onu sa
benzinskim motorom. Bez te testere i strujomera niko se ne vraća.
Neko još kupi i kvaku za ulazna vrata nove kuće. Kvaka je
cizelirana, kao pozlaćena. Kad je komšija vidi, pa još kad je
uhvati rukom, hladnu i zlatnu, ima da pobeli kao kreč.
Sad, na kraju, ostalo je još da se
vratimo na reči Vojislava Jovanovića Kurjaka: "Šta ću ja
ovde, brate moj i prijatelju, ’ajde, objasni ti meni, školovan si
čovek!?"
Napisao: Dušan Savković (Duga, 1975.)