Borka Pavićević '93: Da li su patrioti svi oni koji su svojim narodima priredili ovo što sada imaju?

April 1993: Borku Pavićević znaju kao veoma marljivu osobu, savesnog radnika koji iznad svega voli teatar; visoko je obrazovana, ne pljuje po podu, ne psuje upravnika, ne šamara kolege, a u njenom umetničkom pedigreu blistaju godine provedene u "Ateljeu 212" i BITEF-u. 

Pa, šta je onda zabrljala kad su je smenili sa položaja umetničkog direktora Beogradskog dramskog pozorišta i vratili na mesto dramaturga, koga, na žalost, malo ko šta pita?

- Posle dve veoma uspešne sezone i niza predstava, od kojih su neke imale izrazit uspeh i u kratkom periodu igrane po pedeset, pa i sto puta, "red" je u ovom vremenu da me smene. To je još bolje nego da se usliši vapaj jedne moje koleginice: "Da sam ja vlast, nju bih u gasnu komoru". 

Tako je to kad "grupa patriota" u jednom pozorištu prerasta u sindikalnu grupu radnika Beogradskog dramskog. I, kad vanteatarska, politička situacija ide u pravcu pokušaja da se režim dokaže kao država, onda je sasvim svejedno šta se zapravo događa sa jednim teatrom. Važno je da on bude što "čišći"!

Povodom "Ateljea 212", još na početku nazvanog avangardnim pozorištem, Borka Pavićević je radila i družila se sa Mirom Trailović, Jovanom Ćirilovim, Ljubomirom Draškićem, Borislavom Mihajlovićem-Mihizom, Aleksandrom Popovićem, Branom Crnčevićem... Svi oni su, svako na svoj način, bili opozicija dok su komunisti bili na vlasti. Koliko to ima veze sa sadašnjom situacijom u kojoj se nalazi Borka Pavićević?

Dozirana istina

- Pogledajte sudbinu svih onih koji su ovde pomenuti! Danas se mnogo govori o tome kako su se neki ljudi promenili. Nisu se ništa promenili! Oni su se samo jasnije definisali. Imala sam sreću da kao mlad čovek radim sa Mirom, Jovanom, Mihizom i Draškićem.

"Atelje 212" je u to vreme bio i teatar, i stanje duha. "Atelje 212" je bio jedan geografski pojam svesti i samosvesti ovog grada. I jedno tržište različitih ideja; skeptičnih, liberalnih u najproduktivnijem smislu.

Mira je umela da gaji taj pluralizam, Mihizovu ironiju, Jovanovu svetskost, Draškićevu sposobnost da sprovede ono što hoće. Aleksandar Popović i Brana Crnčević su bili više ili manje pisci "Ateljea 212". Pogledajte ih danas, pa sudite sami! 

Popović pripada vremenu ljubavi (na kojoj je počivao "Atelje 212"), a Crnčević vremenu mržnje. 

Pogledajte kako je koji od "disidenata" prethodnog političkog sistema naplatio taj period, pa ćete po tome znati kakav je ko bio "disident". 

Mnogo se govori o pojavljivanju Lazara Stojanovića na NTV "Studio B" i o njegovoj izjavi da je protiv ove države; protiv pojma "država, jednako režim", kako se ova izjava može tumačiti. 

Dramaturški gledano, Lazar Stojanović je čovek koji je odbio da unovči tri godine svog zatvora u Titovom periodu, da ih proda ovom režimu kako bi se režim dokazao kao demokratičan. Tako se poneo i jedan drugi "disident", Milovan Đilas. Rekli su ne, mi vam nećemo poslužiti, jer to ne zaslužujete!

Nije mali broj pisaca, pa i dramskih, koji su se odmetnuli u političare. Kako Borka Pavićević, kao dramaturg koji mora da poznaje zakone igre, a pozorište je odraz života, tumači ove "promene zanimanja"? 

- Svakome se događa ono što mu se, po njegovoj prirodi, moralo dogoditi. U svakom slučaju, nekadašnje "disidente" širom Jugoslavije povezivao je otpor prema komunizmu i titoizmu. No, da bi izašli na kraj sa komunizmom i Titom, mnogi od njih su izašli na kraj sa Jugoslavijom. Zemlja nije prevedena u novi sistem, već je razvaljena. 

Da je to neprirodno, pokazuje količina krvi koja u tom razvaljivanju teče. 

Ili ovo: sve je to priča o tome kako su, što se jednom već dogodilo, komunisti predali vlast nacionalsocijalistima da bi se oni spasili.

U svemu ovome ne može se izbeći pitanje etike, a etiku je predavao profesor Vuko Pavićević, Borkin otac. Nedavno je Borka Pavićević učestvovala u TV emisiji u kojoj se najviše govorilo o "patriotama" i "izdajnicima", kao i o "doziranoj istini" u informisanju, o brkanju pojmova "država", "režim", "nacija", pa i o manipulisanju tim pojmovima. Gde je tu etika?

- Mnogi se ljute kad kažete da je princip "jedan narod, jedna partija, jedan vođa" princip koji u istoriji ima svoj jasan naziv. Međutim, kad se tome doda i preseljavanje čitavih naroda, što je samo jednom Mugašviliju palo na pamet, onda možete videti šta je to patriotizam.

Jesu li patrioti svi oni koji su svom narodu, i drugim narodima, priredili ovo što sada imaju? 

Da nisu izdajnici oni koji se pozivaju na princip o identitetu nacije, naroda, partije i vođe? 

Kritikovati ljude na čelu ovog režima ne znači dovoditi u pitanje čitav narod! SPS-ovci ili radikali nisu svi Srbi ovog sveta! 

A što se tiče mog oca, 1968. godine naterala sam ga da mi se izvini što nije Mihajlo Marković. Danas o tome mislim nešto sasvim drugo i sad se ja izvinjavam ocu.

"Junaštvo je sačuvati sebe od drugog, a čojstvo sačuvati drugog od sebe", reče Marko Miljanov. Toliko povodom etike i oca.

Ko piše poternicu?

Borka Pavićević bila je u kulturnoj misiji beogradskih intelektualaca u Parizu, pa u Berlinu: Koliko je na tom planu pomogla svojoj zemlji i kako joj se to vratilo?

- U Parizu i Berlinu govorila sam upravo o ovim stvarima o kojima sad govorim. Moje kolege i ja tražili smo i zahtevali da se omoguće sve komunikacije, sve ono što može ljude da ohrabri i potakne da izađu na kraj sa svim predrasudama, klišeima, propagandama mržnje i rasizma. 

Jer, jedan rasizam rađa drugi, a nije se znalo šta će se dogoditi u postkomunističkim zemljama, da će nastupiti nacionalizmi.

Naša je dužnost da sa onim što ne valja u nama i u onima oko nas izlazimo na kraj. Ne treba zaboraviti da blokade homogenizuju, da kad zatvorite jednu sredinu, ili se ona sama zatvori, onda svako zlo postaje moguće. 

Što se tiče drugog dela pitanja: pojedini naši dopisnici iz inostranstva smatrali su da je njihova mobilizatorska i patriotska uloga u tome da nas "denunciraju", da nas nagrde. Moraju biti svesni da time raspisuju poternice, kao što su to mnogi činili i u drugim slučajevima. To nikome dobra neće doneti! 

Moram reći sada, posle Berlina, da ono što vam tamo u svetu rade razni provokatori, strani plaćenici, kasnije dospe u našu "mobilizatorsku" štampu i televiziju. Tako se loše instruira naš unesrećeni svet, i ovde, i u inostranstvu. To ne služi na čast ni njima, ni onima koji ih plaćaju. 

Inače, i tamo, i ovde, ima mnogo pametnog sveta, koji i pored zamućivanja "mobilizatorske" štampe i televizija, shvata ama baš sve.

Na kraju da se vratimo na sam početak: da možda Borka Pavićević nije prva žrtva "rata" koga je nedavno obznanio novi upravnik Narodnog pozorišta Aleksandar Berček, tvrdeći da će taj "rat" ostali beogradski teatri izgubiti?

- Aleksandar Berček hoće, kao i njegova stranka, da nekome drugome "uvali" bilo šta u vezi sa ratom, pa makar to bilo i u pozorištu. Ali, to neće moći! U ovoj stvari se sasvim precizno vidi ko na "rat" huška, kome on treba. Mi, drugi, ne možemo "rat" izgubiti jer ga nismo ni počeli. Izgubili smo mir i mnogo štošta.

Kako Borka Pavićević vidi sebe kao optimistu?

- Optimista sam zato što ima vremena, ima dana! Setite se Atile iz Bertolučijevog filma "Dvadeseti vek". Doveden da čuva one više, na kraju je i njima došao glave. Kako bi Šekspir rekao: "Sve mora biti plaćeno!"

Razgovarao: Dragan Gajer (RTV revija, 1993.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate