Danka Novović, stranica mog života: "Vi ste, znači, ćerka našeg uče Vukosava?... Da njega nije bilo... "

Avgust 1978: Danka Novović je rođena u Prokuplju, 18. septembra 1944. U Beogradu od 1954, kao učenica bila je član dečje dramske grupe Bate Miladinovića, iz koje su izišle i njene današnje koleginice Staka Novković i Vesna Nestorović. Posle završene gimnazije, studirala je etnologiju. 

Na Televiziji je od 1963, prvo kao najavljivačica, od 1965. kao voditelj emisija ciklusa "Od jutra do povečerja", a od 1972. je na svom sadašnjem poslu spikera-novinara u redakciji Informativno-političkog programa. 

Pored vođenja Dnevnika, javlja se i samostalnim prilozima u emisijama "Beogradska hronika".

*****

BRZO pošto sam počela da radim u ekipi emisije "Od jutra do povečerja", negde godine 1965, službeno smo otputovali u Prokuplje. Iako sam još bila impresionirana odgovornošću svog novog posla, meni je taj put doneo i jedno drugačije, lično uzbuđenje: posle gotovo petnaest godina, prvi put sam se vraćala krajevima svog detinjstva, svojih najranijih i najjasnijih sećanja.

Izazov je bio isuviše snažan da bih mu odolela. Iako sam slutila da mi taj susret neće značiti samo radost, zamolila sam kolege da me odvezu u selo Donju Konjušu u blizini Kuršumlije - da bih opet videla onu školu, one proplanke i vinograde, one vrbe pored obale, onaj stari, ruševni most preko reke Toplice...

Ukoliko smo se više približavali selu, uzbuđenje u meni je raslo, a uspomene navirale - u isti mah svetle i bolne, življe nego ikada.

ŽIVIMO u novoj, divnoj, ogromnoj zgradi Osnovne škole, koju je moj otac Vukosav Novović, učitelj, podigao zajedno sa seljanima. Škola je na vrhu brda, okružena prostranim dvorištem, a uokolo se prostiru voćnjaci, kukuruzišta, pašnjaci, vinogradi.

Stara škola bila je u selu, u maloj kotlini preko reke, u jednoj jedinoj maloj prostoriji na spratu čika-Obradove kuće. Ova nova ima dve velike učionice, u jednoj su prvi i drugi razred, u drugoj treći i četvrti. Ima i dva prostrana stana za učitelje, sa visokim tavanicama i ogromnim, svetlim prozorima. 

U jednom od njih stanuje tatina koleginica, učiteljica Dragica, sa dva sina, a u drugome smo mi: tata, mama Jelena, moja braća Slobodan i Novak - mi ih zovemo Bodin i Novica - i ja; moj nadimak je Beba.

Novica je još mali, dve godine je mlađi od mene, Bodin ide već u drugi razred, a meni još ne daju u školu, iako imam već četiri godine.

Ali, mada znam da će se tata ljutiti ako me primeti, ja se prikradam hodnikom koji učiteljske stanove povezuje sa učionicama - i na zadnja vrata, krišom, uvlačim se u razred, pa se šćućurim negde među đacima i ne mrdam do završetka časa (čak i po cenu da mi se za to vreme desi određena mala nezgoda zbog potiskivanja čestih dečjih fizioloških potreba). 

Đaci me ne odaju - svi su oni moji drugovi i drugarice - a dovoljno sam mala da bih se sakrila među šezdesetoro i više dece. 

Otac me nekad primeti i najuri, a nekad se napravi da me nije video. Iako su sinovi "glavni", ja ipak slutim - i po poklonima što nam ih donosi s puta - da sam njegova ljubimica, i moja želja za školom verovatno mu ipak prija, iako nije u skladu s propisima...

Posle se ja i mlađi brat igramo škole: ja mu držim predavanja, već sam rešila da, kad porastem, budem učiteljica. 

Bodin se time ne bavi, on ima svoje starije društvo, a i stalno mora da uči - iako, po mom mišljenju, već zna sve što se može znati. Otac voli sve učenike, ali u razredu je veoma strog a njegov sin mora da služi za primer!

To će očekivati i od nas dvoje mlađih, i zato nam ili on ili majka uveče - pri svetlosti petrolejke - čitaju iz knjiga, pričaju priče, savetuju nas, razgovaraju s nama o proteklom danu...

OGRADA školskog dvorišta, načinjena od taraba, nema kapiju - ali ima okvir za nju, a na okviru je naša ljuljaška; nizbrdo, prema reci, nalazi se česma sa koje smo, utrkujući se, donosili vodu dok je nisu doveli u zgradu; odmah tu je i reka Toplica u kojoj, kad nabuja, mogu da se ulove pune korpe riba; kupamo se u njoj sa ostalom decom - naučili smo da plivamo takoreći tek što smo prohodali - skačemo u dubinu sa vrba na obali, gnjuramo bez straha. 

(Mnogo kasnije ću, na svoje čuđenje, zaboraviti da plivam i steći strah od vode!) 

Preko leta smo više na reci nego u kući.

S nama u igri uvek je naš mali, živahni pas Cuki, a u dvorištu imamo kozu Maru koju svakog dana muze školski poslužitelj Milutin (ko se seća nekadašnjih škola, zna da je poslužitelj bio desna ruka učitelja); ja nestrpljivo obigravam oko njega, čekajući da se napijem toplog, mirisavog mleka.

Prvo grožđe, rano voće, mladi kukuruzi... - stizali su redovno u našu kuću, "učinoj " deci. Pa ipak, jedanput zaboravim zakon roditelja: "Nikad ne uzmi ništa tuđe!" i sa drugom decom krenem, prvi i poslednji put, u krađu grožđa. 

Naiđe vlasnik, ostali se razbeže, mene uhvati. 

Ljut, pita me čija sam, pa se zaprepasti: "Zar ti, učina ćerka, pa da kradeš?"; ja, u suzama, molim ga samo da ne kaže tati, a on me gleda, razmišlja, pa kaže: 

"Neću. Evo ti ovo grožđe, pozdravi oca i reci da sam ti ga ja dao"...

I svojom grubom, čvornovatom rukom pogladi me po kosi.

OTAC se rodio u jednom selu u okolini Ivangrada, rano je ostao bez majke i morao da počne sam o sebi da se brine. Pošto je završio Učiteljsku školu na Cetinju, nekoliko godina je službovao po bosanskim selima, a onda došao na Kosovo, u selo Donje Nerodimlje.

U Uroševcu se upoznao s majkom - čija se porodica tamo doselila iz Nikšića - i zajedno su, još negde tridesetdevete ili četrdesete, prešli u Donju Konjušu. 

Desetak godina mlađa od njega, odrasla u imućnoj trgovačkoj porodici, ona je već sa svojih sedamnaest-osamnaest godina ispoljila toliku meru hrabrosti i spremnosti da se ponese sa životom da ja to i danas teško mogu da shvatim. A godine i godine iskušenja tek su nailazile...

Kaže se da su Crnogorci lenji. Po svemu onome što sam o ocu slušala od ljudi, što i danas imam prilike da čujem - a i po onome što sam sama zapamtila - takvo shvatanje nije opravdano. 

Bio je veliki radnik, uvek u pokretu i akciji, u želji i nastojanju da što više učini za decu i ljude, za to naše selo - kao da je njegovo rođeno - u nepresušnoj želji da ljudski život bude bolji i lepši, svetliji. 

Za vreme rata, ilegalno je radio za narodnooslobodilački pokret, dvaput je zamalo izbegao streljanje.

U jednoj od tih prilika, zagovarao je i zadržavao bugarskog oficira sve dok se seljaci koji je trebalo da budu uhapšeni nisu sklonili, a izvukao je glavu samo zahvaljujući tome što je oficir u civilu bio - učitelj.

Ja sam se, igrom slučaja, rodila na dan oslobođenja Prokuplja - i otac mi je dao ime Slobodanka; i ta mala, intimna pojedinost govori ponešto o njemu. 

Mnogo više, razume se, kazuje njegov rad u prvim posleratnim godinama, rad koji niti je sam po sebi bio lak i zahvalan, niti se ostvarivao u jednostavnim uslovima; između ostaloga, iako lično prihvaćen i poštovan od celog sela, imao je velikih teškoća da neke roditelje privoli da pošalju u školu dete - pogotovu žensko.

Uspevao je, i ja sam tokom godina srela više ljudi, i onih sa fakultetskim diplomama, koji se - kad saznaju ko sam - prosto ozare: 

"Vi ste, znači, ćerka našeg uče Vukosava?!... Da njega nije bilo, mnogi od nas ne bi postali ovo što su danas!"

VISOKOG rasta, krupan i snažan, plavook, on je - koliko god strog kad je reč bila o učenju i o etičkim načelima - po prirodi bio vedar i društven čovek, veseljak. Majka, mirna i tiha, takođe je lepo pevala - i danas volim da je slušam - ali nikad nije bila ni u prilici da se opusti i zabavi; pored brige o nama i svih kućnih poslova u ondašnjim uslovima, rano je naučila da šije i sama nas odevala sve dok nismo odrasli.

Uzgred, moj današnji smisao za lepo odevanje potiče od prvih njenih haljinica sašivenih za mene, kojima se otac radovao možda i više od nas dveju.

U svemu prvi u selu - kao što su i mnogi drugi učitelji njegovog kova bili u svojim sredinama - on je bio i obavezan učesnik svih praznovanja među seljanima. 

Posle mnogih preživljenih teškoća i stresova, pojavile su se zdravstvene teškoće, lekari su mu zabranili da puši a trebalo je i da drži specijalnu dijetu. Ali, on se toga nije mnogo pridržavao, a u društvu bi umeo i da popije koju čašicu; pošto nije podnosio piće, brzo bi ga "hvatalo" i tada bi bio naročito veseo i zabavan.

Jedanput je, tako, na povratku kući pao sa brvna u rečicu i došao potpuno mokar; seo je na pod a mi deca se sjatili oko njega, kikoćući se i uživajući što je tako smešan, dok nam je on - ne obazirući se na mamine oštre, opravdane proteste - pričao kako se sve to desilo...

I inače je voleo da nam priča i da se igra s nama, "điha-điha" i drugih jednostavnih, za decu toliko lepih i dragocenih igara.

NAVIKLI da tata putuje poslom, na razne sastanke u Kuršumliju i Prokuplje, nismo se začudili kad smo čuli da treba da ide u Beograd, na neki pregled. Ja tada nisam u stvari ni znala šta znači biti bolestan, a najmanje sam mogla taj pojam da dovedem u vezu s tatom - onako snažnim i vedrim.

Pa ipak, kada smo ga otpratili do u blizinu onog starog, ruševnog mosta na Toplici, desilo se nešto čudno. Pošto smo se pozdravili i izljubili, i on već krenuo - visok, u dugom kaputu, sa šeširom na glavi i belim šalom oko vrata - mi smo ga pozvali: 

"Tata, dođi da se opet pozdravimo"!... i tako nekoliko puta. 

Kao da smo osetili da ga nikada više nećemo videti.

Nismo ga više videli. Tada, godine pedesetprve - njemu je bilo tridesetdevet - mogućnosti za uspešno lečenje tumora na mozgu bile su veoma male, utoliko manje ako bolest nije otkrivena na vreme.

Na povratku sa sahrane u Beogradu, prešli smo isti onaj stari most. Ugledavši nas, seljaci na okolnim poljima prekinuli su posao i krenuli nam ususret, da mami u crnini izraze saučešće - jednostavnim rečima, ili ćutke.

Ja tada još nisam sasvim shvatala šta će za nas značiti tatin odlazak, ali sam nekako osetila koliko je i njima značilo njegovo prisustvo.

Onoga dana kada je došao kamion da nas preseli u Prokuplje, navršila sam sedam godina. Naš mali Cuki je neko vreme trčao za kamionom, a onda ostao na putu.

Nešto se neopozivo završilo, nešto je počinjalo.

PROŠLE su godine, mnogošta sam u međuvremenu doživela i saznala, upoznala i lepe i manje lepe strane života; i mnogo čega se više ne sećam. 

Ono o čemu je ovde bila reč - ne da se izbrisati; kao da, vremenom, dobija u jasnoći i u značaju.

Godine šezdesetpete, kada sam ponovo zakoračila u zgradu škole u Donjoj Konjuši, u učionice sa onim istim skamijama i u naš nekadašnji stan - u njemu je stanovao mladi učitelj, nekadašnji tatin đak - začudila sam se kako je tamo sve nekako drugačije: malo, nisko, skučeno. 

Gledala sam očima odraslog čoveka iz velegrada.

Posle sam shvatila: ono beskrajno, neomeđeno prostranstvo, svetlo i čudesno - ostalo je negde u meni, i to je najvažnije. 

Zahvaljujući tome, danas - i već godinama - ponovo imam svoj zavičaj: među mnogobrojnim prijateljima u Kuršumliji, gradu u kojeg je otac tako često odlazio, i hitao da nas obraduje svojim povratkom i poklonima...

Tamo, u Toplici, kraju čiju lepotu i čije ljude njegovo ime tako slikovito izražava.

Napisala: Danka Novović, pripremio: Željko Šarčević (TV novosti, 1978.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate