Jul 1991: Obistinile su se i najcrnje slutnje -
politika bezumlja uzima krvavi danak. Rat je među nama. Na našim
kućama crni barjaci, u našim dvorištima narikače, na našim
drumovima i poljima bojišta. Umesto dogovora o suživotu - pucamo u
budućnost.
Spiskovi poginulih, ranjenih,
zarobljenih... dečaka. Kolone izbeglica, žena i dece.
Majke traže
svoje sinove po karaulama. Druge opet prete odmazdom, uzimanjem
talaca među vojnicima drugog naroda. Zub za zub.
Humke niču na srpskoj, hrvatskoj, slovenačkoj, kosovskoj zemlji. Komšija preti komšiji: "Nemojte IM (onima druge nacije) pomagati u bilo čemu... Ne razgovarajte s NJIMA..."
Jedna od naših
"demokratskih" i "naprednih" stranaka naoružava
maloletnike! Može li biti još nečeg goreg?
Čini se da može:
zarobljenog vojnika odenuo je i otpremio kući Crveni krst, ali tek
onda kad ga je neki nazovi poslenik te humanitarne organizacije
naterao da kaže "križ". I humanost u našoj zloj kobi
ima svoj "jezik".
Ima li nade u razum?
Oni koji su
ljuljali kolevke i noćima bdeli nadneti nad svojim usnulim dečacima
rekli su:
"Hoćemo svoju decu! Ne damo da naša nejač gine!"
Tako misle majke Srpkinje, dok putuju autobusima nade do svojih
sinova, tako misle Splićanke, dok poručuju da im se ne uzimaju deca
za taoce, tako misle Sarajke dok očekuju svoje vojnike.
Oni koji su
morali da misle pre, mnogo pre, nego što su otvoriti vrata pakla
više nemaju ničije poverenje. Pokazali su pravo lice - zločinačko,
prljavo, ružno.
Kako će odgovarati za svoja nedela i u koju će
istoriju ući njihova imena, pokazaće vreme.
U tom vremenu će
živeti mlada studentkinja, izbeglica iz rodne Ljubljane, koja je na
beogradskoj Željezničkoj stanici, očajna, kroz plač mogla da kaže
tek toliko:
"Prijatelji su me ispratili porukom da se moramo
naći čim ovo prođe, da zajedno isteramo sav jad".
Na svima nama je da pobedimo i isteramo
taj zajednički jad. Jer, i sutra moramo živeti jedni pored drugih,
u jednoj ili u više država, svejedno. Nijedna politika ne može
promeniti naša zajednička polja, reke i obale.
Napisala: Desanka Drešić-Brkić (Nada, 1991.)