Jul 1974: Nema Splita do
Splita, ali čini se da bi i Splitu bilo bolje kada "Splita"
ne bi bilo.
To je utisak koji se nametao čitavo vreme festivala,
internacionalnog po formi, amaterskog po organizaciji, turističkog
po izboru stranih gostiju, pevača, sve u svemu dosadnog i bajatog.
Od 20 kompozicija, koliko je izvedeno na "Splitu 74," teško
da bi se i za jednu moglo reći da je unela nešto novo u tu muziku
koja, eto, treba da bude zabavna, a sve više postaje dosadna.
Naslušali smo se poznatih melodija,
imali zadovoljstvo da prepoznajemo u zvuku tog "novog"
zvuke dobro poznatog i nekad dragog, nakupili se loših tekstova i
posle tri dana razišli još jednom uvereni da festival na silu ne
biva...
Najviše glasova dobila je pesma "Ča
će mi Kopakabana" koju je interpretirao Oliver Dragojević. Ta
pesmica, pravljena tačno po kalupu koji treba da obezbedi brzu
popularnost, živeće, najverovatnije, taman koliko traje jedno njeno
izvođenje. Ona je uspela da osvoji prisutne, ali je sigurno da će
je slušaoci vrlo brzo i zaboraviti. Jednostavno ona nema snage da
opstane duže od tri minuta. Kao, uostalom, ni njen interpretator,
iako je, u svom Splitu, dobio buran aplauz...
Tereza Kesovija došla je na festival
samo dan posle preležanog zapaljenja pluća. Tačnije, na festival
je doletela avionom iznajmljenim od Aero kluba "Zagreb"
koji su joj platili organizatori "Splita". Teško je reći
da li joj se taj let isplatio, iako su "Sunčane fontane"
Zdenka Runjića, u njenoj interpretaciji, osvojile drugo mesto.
Mišo Kovač je održao reč: pre
festivala izjavljivao je da će odneti nagradu (nikada nije rekao
koju) i stvarno ju je odneo - osvojio je treće mesto sa "Obalom
mojih snova" S. Šarca. Kao i uvek kada je Mišo Kovač u
pitanju, publika se podelila. Bilo je zvižduka u gledalištu, ali i
frenetičnih aplauza. Oba puta, i na polufinalnoj večeri, kada je
bio prvi, i na finalnoj, Mišo Kovač pevao je sugestivno, izvlačeći
sasvim prosečnu, bledu kompoziciju.
Najduži put do Splita prevalio je Miki
Jevremović: prekinuo je turneju po SSSR, kao i prošle godine,
doleteo u Split, u nedelju ujutro, samo dan posle završetka
festivala opet se ukrcao na avion da bi iste večeri pevao u
Lenjingradu... Troškove ovog svog putešestvija, prirodno, snosio je
sam.
Nagrada za interpretaciju, koju je
sasvim opravdano osvojio, bila je, čini se, za njega dovoljna
nadoknada za troškove i maltretiranje koje je pretrpeo. Utoliko pre
što mu je to, za dve godine, već druga nagradu za interpretaciju
koju osvaja na "Splitu". Kompozicija A. Kabilja, "Zbogom,"
koju je Miki Jevremović interpretirao, osvojila je četvrto mesto i
to će, najverovatnije, biti jedna od retkih pesama koje će se
pevati i posle "Splita."
Priču za sebe predstavljali su
inostrani interpretatori. Izuzimajući Al Bana, koji je pevao u
alternaciji sa Mišom Kovačem, gotovo da nije bilo pravog
profesionalca među njima. Sticao se utisak da su organizatori,
jednostavno, pokupili nasumice ljude koji su, u svojim zemljama,
prošli pored mikrofona, da su im platili put i pansion, koliko da
sačuvaju firmu internacionalizma svog festivala. Pevači su se
odužili ovom lepom gestu organizatora uživajući u lepotama našeg
mora, kupajući se, uopšte, ponašajući se maksimalno turistički...
Čak i na pozornici, za vreme izvođenja pesama.
To što su stigli sa nepotpunim
aranžmanima, totalno nespremni da svoj deo posla odrade ako ne
dobro, a ono bar koliko-toliko pošteno, nije smetalo, čini se,
nikome. Izuzimajući dirigente koji su morali da se dobro preznoje
dorađujući aranžmane, radeći sa pevačima, trudeći se da naprave
bar nešto od pesama čije je izvođenje, inače, pratila čitava
Evropa, jer je u prenos finalne večeri bila uključena i Evrovizija.
Međutim, ne treba pomisliti, posle ove
konstatacije da su se inostrani pevači ponašali turistički, da je
turistima u hotelu de luks kategorije, "Marjanu", i lepo i
lagodno. Naprotiv: osoblje hotela trudilo se iz petinih žila da
gostima u hotelu bude što neprijatnije. Hotel, istina, ima vrlo
visoku klasu, ima i ono što se zove pratećim objektima, frizera, na
primer. Međutim, ako bi gostu kojim slučajem palo na um da zatraži
uslugu u toj istoj frizernici, moglo mu se desiti ono što se desilo
Nikici Kalogjeri - da bude upućen da sopstvenim snagama reši "svoj
problem."
Drugog dana festivala, Nikica Kalogjera
otišao je da opere kosu. Frizer mu je ljubazno rekao da nema vremena
da se bakće s njim i preporučio mu da pronađe neku devojku koja će
mu oprati kosu... Nikica je ozbiljno shvatio savet i zamolio Gertrudu
Munitić da mu pomogne. Frizer je, ipak, našao dovoljno vremena da
gostu bar osuši kosu...
Ono što bi propustili, u neljubaznosti
zaista šampioni, ljudi s recepcije, nadoknađivali bi konobari. Ako
su procenili da ste predugo sedeli uz večeru i litar vina (uzgred,
papreno skupog), bez ikakvog ustručavanja bi vam saopštili:
- Hajde, idite, da se i vi rešite
mene, i ja vas...
Razlog što nema hladnih sokova i piva,
začas je objašnjen:
- Frižider nam leti ne radi, a zimi
nam ne treba, pa ga zato i ne popravljamo.
O tome da dobijete telefonsku vezu sa,
recimo, Svetim Stefanom - ne treba ni da pomišljate. Posle
dvadesetak intervencija i molbi, uvaliće vam u ruke telefon na
recepciji i saopštiti:
- Probajte sami, vi ćete to
najbolje...
Od svega su, u "Marjanu"
zaista de luks - jedino cene...
I tako, dok su Splitom zamirali
poslednji zvuci festivalskih melodija, pevačko muzičarski
trudbenici već su počeli da razmišljaju gde će se i u kojem
sastavu opet okupiti. Da bi ponovo bili nezadovoljni, ljuti, oštećeni
- ali spremni za "nove radne pobede," za novo preslikavanje
starog, za razmišljanja o tome imaju li festivali uopšte svrhu ili
ne, šta učiniti da bi nam zabavna muzika zaista bila zabavna.
Pisanje dosadne muzike se podrazumeva.
Napisao: Nino Milenković (TV novosti,
1974.)