Decembar 1991: Svet igre je poseban svet. Igra je
borba za nešto ili predstavljanje nečeg. Ona "predstavlja"
nadmetanje za nešto ili je nadmetanje u kojem se "predstavlja"
neko ko je najbolji, pa se tako istovremeno otkriva i kao borba i kao
predstava.
Na ovome je, pre nešto više od pedeset godina, u svom
kapitalnom delu "Homo ludens", temeljio svoju teoriju
poznati istraživač igre Johan Huicinga. Njegovo uverenje o važnoj
ulozi igre u životu čoveka, a posebno njegova ideja o igri kao
"borbi i predstavi", imali su brojne sledbenike, ali i
beskompromisne protivnike.
Branko Milićević, omiljen kao Branko
Kockica, poznati glumac i voditelj dugogodišnje TV serije za decu
"Kocka, kocka, kockica...", kada govori o igri kao da
potvrđuje ideju ovog velikog teoretičara igre, jer kaže:
"Najvažnija ljudska delatnost, ono što se ljudima čini
najvažnije, ono što ljudi najčešće, skoro bez prekida rade, je
međusobno nadmetanje. Najstrašnije ljudsko nadmetanje je rat, a
najlepše nadmetanje je igra."
Deca to najstrašnije nadmetanje
sprovode kroz tuču i igru zajedno, ističe Branko Kockica. Tako je i
njemu bilo, kad je bio mali, kaže on, jako važno da se dokaže kroz
takve neke igre.
Najviše je, zato, voleo da igra, u ono vreme vrlo
poznatu igru, koja se zvala "Neka bije".
U toj igri bilo je
važno, između ostalog, da svaki igrač izmisli za sebe neko ime, da
ga šapne "sudiji" koji onda uzvikuje ta i razna druga
imena, zafrkava igrače, tako da se neko vreme ne zna tačno ko je
ko. Njegovo ime je, seća se Branko Kockica s osmehom i ne bez
ponosa, uvek bilo isto i svi su ga znali. On se uvek zvao Pravda.
I u skladu sa izabranim imenom, on je
uvek u igri bio onaj koji je "delio pravdu" i branio one
koji su imali mnogo "tačaka" pa je trebalo da idu "na
streljanje". Trudio se da uhvati loptu, da ih spase i da se bori
i gađa one koji imaju najmanje "tačaka"...
Tu igru sprovođenja pravde, kaže
Branko Milićević, sprovodio je i na nivoima koji nisu bili samo
igra. Nikad u tuči, jer je bio najslabiji i jer su uvek njega tukli,
ali je bio poznat kao "drveni advokat", kako se tada
govorilo, koji je smeo da stane na stranu slabijeg pred profesorima,
milicijom... da brani pravdu u školi, u komšiluku, od nevaljalog
predsednika kućnog saveta i da se izbori da se kao deca igraju i
galame ispred kuće.
Vežbao se u tome, jer je želeo da, kao što se
u igri postaje pobednik, on postane neki pobednik u borbi za pravdu.
Danas se igra drugih igara, iako svoj
rad u Pozorištancu "Puž" smatra igrom koja se nastavila
na dečje igre. Kaže da kada pozorište ne bi shvatao kao igru, ne
bi ga nikada ni radio.
I kao što se seća svojih najboljih
drugara iz detinjstva, Coje i Ječe, sa kojima se igrao svih igara,
pa i "Neka bije", sada ističe da mu je najbolji drug u
"igri pozorišta" njegova supruga Slobodanka Caca Aleksić,
reditelj.
On i Caca imaju svoje pozorište, svoje
pozorištance i, kako kaže Branko, on i Caca i ne rade ništa drugo
nego se igraju pozorišta (s tim što se Caca povremeno igra i kuće).
I on se, kaže Branko Milićević, igrao kuće neko vreme, kada je
majstorisao po kući i pravio nameštaj, ali je onda otkrio druge
zanimljive igre majstorisanja - gradio je i pravio prave velike
brodove i jedrio njima po celom Jadranu.
Prvak sela u igranju piljaka
U razgovoru sa Cacom Aleksić otkrivamo
da je ona, iako beogradsko dete, najbolje zapamtila igre u očevom
selu, u Crnoj Gori.
Seća se da je bila prvak sela u igranju piljaka
i tu je igru strašno volela da igra jer je pobeđivala svu onu
seosku decu koja su bila fascinirana da neko ko je došao iz
Beograda, da tu provede samo mesec dana, može da igra piljaka bolje
od njih koji ih igraju preko cele godine.
Volela je da igra i
"Jelečkinje, barjačkinje" jer je uvek bila jako krupna, najviša i najjača među decom, i kada bi se zaletela da prekine
lanac od ruku, njoj se lanac sam prekidao "od straha" i ona
je uvek bila pobednik.
Danas od igre, uz opasku da to može
porazno da zvuči, mada je istina, igra se svega. Najviše se igra
pozorišta.
Kada se ne bi igrala pozorišta i kada
bi pozorište shvatala samo kao obavezu, radnu obavezu ili životno
naređenje, misli da ne bi prihvatila da ga radi. Potvrđuje da se,
pored pozorišta, stvarno igra i kuće. Jer, nekada ne kuva ručak, a
onda reši da se igra i spremi božanstven ručak i Branko padne u
nesvest i ona padne u nesvest od sreće i tako se oni, kaže smejući
se Caca, igraju muža i žene.
U detinjstvu se najviše igrala sa
decom iz porodice jer su bili velika porodica i bilo ih je mnogo. Na
pitanje ko je njoj sada najbolji "drug u igri", odgovara,
opet smejući se glasno:
"Naravno, Branko!"
I tako, Caca Aleksić i Branko Kockica,
ona pobednik u igrama veštine i snage, on pobednik u igrama pravde,
zajedno udruživši veštinu, snagu i pravdu, igraju i grade svoje
pozorište.
Bore se za svoju igru i istovremeno je predstavljaju.
Ove
godine u svojoj zajedničkoj igri postali su pravi pobednici. Njihova
predstava, predstava Pozorištanca "Puž" - "Ostrvo s
blagom" - proglašena je za jednu od tri najbolje predstave u
Beogradu.
Sada im je najnovija igra, ističu ne
skrivajući zadovoljstvo, a to su letos otkrili, da pišu zajedno
komade.
U igru se uključila i nova igračka - kompjuter.
Kažu,
pišeš sve normalno, a onda pritisneš dugmence i sve se "složi"
u dramu. Sjajna igra. Koga interesuje, neka im se javi.
Napisala: Ljubica Beljanski-Ristić (TV novosti, 1991.)