Jun 1979: Dobrilo Nenadić je najveće iznenađenje naše književnosti: potpuno nepoznat kao pisac
(ništa nije ni objavljivao), poslao je pre dve godine roman
"Dorotej" na konkurs udruženih izdavača i ovi su ga kao jedno od najboljih, štampali.
Štaviše, Nenadićeva knjiga je
nedavno proglašena najčitanijom u 1978. i dobila nagradu Narodne biblioteke SR Srbije.
To, međutim, nije ništa promenilo u životu
njenog autora.
Nesklon publicitetu i pompi, i dalje se smatra
pre svega agronomom a piscem iz hobija. Stanuje i radi u Arilju,
gradiću u čijoj je okolini rođen 1940. godine.
Objavio je veliki
broj stručnih članaka i naučnih radova iz oblasti voćarstva.
U štampi je njegov drugi roman, koji čitaoci i kritika već
iščekuju sa znatiželjom.
*****
NE ZNAM kako vi, ali ja sam onih šturih
i posnih godina najviše voleo da čitam spiskove po oglasnim tablama
fakulteta. Neko može reći: ma to nema veze, to je tako suvoparno,
dosadni niz nekakvih imena i ništa više.
No, za nas, mnogobrojne
komandose češke legije, bilo je to okrepljujuće štivo. Naravno,
nismo se zamajavali oko spiskova palih na ispitu. Iz njih se,
jednostavno, kao iz sušne godine, ništa nije moglo iscediti. Sasvim
drukčije je stajalo sa spiskovima koji su obaveštavali da je taj i
taj dobio od kuće paket, da mu je neko poslao koju crkavicu, ili da
je posle deset pokušaja uspeo da iskamči neku veretiznu šesticu.
Za slučaj da među imenima sa takvog
jednog spiska nabasaš na ime nekog poznanika, valja se pridržavati
izvesnog broja prostih ali delotvornih načela.
Ako bi izgubio živce, pa smesta našao
onog i, zadihan od jurnjave po dugačkim hodnicima, slušaonicama i
vežbaonicama, prostodušno rekao: "Ej, dobio si pare, plati na
ime muštuluka pogačicu i čaj u kantini!", stvar bi istog
trena propala. Onoga bi smesta uhvatila groznica i pojurio bi da se
lično uveri ...
Češka škola je predviđala ovakav
scenario: sa nečitkom maskom igrača pokera, koja održava na licu
onu blaziranu, dendijevsku dosadu i kad je "daska" i kad je
"fleš", jedva pomerajući usne kao Marlon Brando u filmu
"Tramvaj zvani čežnja", procediš:
"Plati!"
Zatim ima da izdržiš svu onu
palamudaciju, te platiću, te reci mi, te šta se dogodilo. Ako bi se
zalepio na neko od tih lažnih obećanja kao muva na traku, prošao
bi poput onog gavrana iz basne: samo što bi otvorio usta da otpevaš
šta imaš, video bi kako ti komadeška ispada iz kljuna.
Češko zlatno pravilo je predviđalo:
tek kad zameziš i kad onaj isplati šta košta, možeš bez opasnosti po sebe saopštiti vest.
I tako sam toga novembarskog dana 1963.
godine, loveći druge po spiskovima, naleteo na
svoje ime. Neverovatno ali istinito: stajalo je da sam dobio paket!
Da preduhitrim legiju grebatora,
sjurim se na portirnicu, uzmem dostavnicu, pa pravo - u poštu. I zaista:
paket! Otvorim na ulici, kad tamo, zavijena u umašćene novine,
brižljivo presečena na četiri dela, dugačka svinjska pršuta i
propratno pismo ispisano krupnim škrabopisom u vapijućem neskladu
sa gramatikom.
Kakva je to pršuta bila, moj bože!
Pa zar narodni pesnik nije, u srećnom
nadahnuću, propevao:
"Nema lepše tice od krmače, još da su
joj od kupusa krila..."
SMESTA odnesem paket u Studentski grad,
blok tri, glavno krilo. Uđem u sobu. Podignem onu kartonsku kutiju
na ormar, ututkam je pažljivo sa svih strana praznim vinskim
flašama, praznim teglama od feferona, krastavčića i ajvara, tih tužnih
podsetnika na bolje dane, i prekrijem je starim novinčinama.
Naime,
iako nisam sumnjao u čvrst karakter i moralnu postojanost svojih
drugara i cimera Žicara i Atakave, nisam hteo da ih dovodim u
napast i vo iskušenije, držeći se onog nauka naše visprene
seljačije: Pametan čovek nikada ne ostavlja jarca da čuva
kupus.
Vratim se na fakultet pošto sam toga
popodneva imao vežbu iz biohemije. Smandrljam ono kao od bede,
isprepisujem rezultate od nekog štrebera, dobijem asistentov potpis i izjurim napolje. Svratim u
najbližu pekaru i kupim veknu od dva kila. Šta mi ima manje!
Napolju zaurlava košava, ispiruje
papiriće iz korpi za otpatke, ali meni ne može ništa. Pod pazuhom
mi vruća vekna tek iz furune izvađena, u glavi pregrejani računar
u kome se smenjuju kalkulacije i kombinacije.
Ovako: ako bih prismočio, pršuta bi
mogla izdržati dva meseca, po šemi kilo hleba i 20 grama suvog
mesa dnevno.
Tu kombinaciju odbacujem kao rasipničku. Zaboga, nisam Krez. Zašto ne bih ostao pri standardnom jelovniku: hleb, margarin i
feferoni, a pršutu mogu i da podrazumevam, ona je tu na sigurnom,
nadomak ruke. Mogu s vremena na vreme da otvorim kutiju, da udahnem njen blagosloveni miris, i da u pamćenje zarežem njenu sliku,
rumenomrku i nežnu. Ostalo je stvar mašte.
Uđem u sobu.
Na jednom krevetu leži Žicar, na
drugom Atakava.
Prevrću očima i tiho ječe. Na
licima im onaj otužni izraz zadovoljstva iz holivudskih melodrama
koje su tih godina bile u modi, znate ono kad Gari Kuper igra sa Odri
Hepbern, a mađarska kapela topi strune na violinama.
Ne mogu da grešim dušu, nisu sve
smazali.
Ostavili su i meni jedan komadić, tek toliko da se omrsim.
KASNIJE sam saznao. Častili su čitav
sprat. Vrlo lukavo: zadužili su na taj način svu onu izgladnelu
tevabiju, upisali se na neke liste pri sledećim raspodelama.
Žicar!
Zamislite jednog krakatog bazvrkana
izduženog kao zla godina, sa jakim vilicama, čestim zubima i
sitnim očicama koje igraju kao na zejtinu. Dodajte tome tvrdičluk
jednog Škota, lukavost jednog Jevrejina, žeđ jednog Rusa i
ješnost jednog gema ili nesita. Šta ste dobili? Bledi otisak jednog
Žicara.
Bili smo čvrsto ubeđeni da taj ima
ugrađenu nekakvu napravu, radar, detektor, šta li, za otkrivanje masnoća u prečniku
od dva kilometra unaokolo. Drukčije nismo mogli objasniti njegovo
neizbežno prisustvo na svim krkanlucima bez obzira ko ih i kojim
povodom upriličava.
Taman što si pristavio rešo, što si
istopio mast i razbio jaje koje ti izgleda jadno i majušno kao da ga
je snela vrana a ne kokoška, kad eto ti Žicara. Taman što je
maščica cvrknula, taman što je žumance počelo da drhti i što
ti je miris počeo da blagosilja nozdrve, a Žicar na vrata.
Ni dobar
dan, ni kako si, ni šta radiš, nego - šta ti je to.
Badava
požuruješ da ga obavestiš kako si istresao iz džepova zadnju sitninu i dao za tu mizeriju od jajeta: Žicar dohvata sa stola komadinu
hleba, jer niti veruje tvojim rečima, ni svojim očima, od svih čula
jedino čulo ukusa zavređuje njegovo poverenje. Bajati hleb pod hitno usisa i žumance i mast. Na
dnu šerpice ostane samo tanušna skrama belanceta.
Ovo pominjem samo zato da bih vam
dočarao težinu rebusa pred kojim sam stajao.
Valjalo je osvetiti pršutu, ali kako?
BEZ muke sam nagovorio Atakavu da
učestvuje. Računam: prvo ću uz pomoć Atakave da opelješim
Žicara, a posle ću uz pomoć Žicara krenuti na Atakavu. Sistem
nepostojanih alijansi, toliko puta iskušan tokom istorije za krupne
i sudbonosne sudare, mogao je i ovde naći primenu.
I da ne dužim oko toga kako sam saznao
da Žicar, dakako daleko od urokljivih očiju, drži u posedu lončinu
punu sira. Od toga bi se dala napraviti čitava novela.
Atakavina dužnost je bila da okupi češku ordiju. Označenog dana u toliko i toliko sati
u sobu su počeli da pristižu češatori, svaki sa veknom pod
miškom.
Tada sam izneo na sto Žicarov zeleni
emajlirani lonac sa čvrstim belim kriškama sira.
Čuli ste za pirane, skakavce i
termite? Molim: onda da ne gubim vreme opisujući šta se dešavalo.
Znao sam da Žicarov radar - detektor
neće zatajiti.
I zaista, u jeku najveće meljave,
eto njega!
Otvorio je vrata, zastao za trenutak
ushićen prizorom, iz dva poteza, razmahujući šaketinama,
raščistio prolaz kroz gužvu, grmačio na klopu i - sledio se. Na
dnu lončine čiju je zelenu boju sa užasom prepoznao, ležalo je
nekoliko sićušnih mrvica sira, miš se od njih ne bi utrunio.
Bogoradio je Žicar, kleo, zapomagao, govorio kako će da umre od
gladi kao praistorijski reptili, pa je najposle iz očaja stao da
jede ostatke hleba, da koliko bilo izvadi štetu.
Atakavu nikada nismo uspeli da ulovimo.
Protiv čoveka koji okolo ide zašivenih džepova, kome niko,
nikada, ništa nije poslao - nismo imali nikakve šanse.
Žicar sada živi u Australiji. Skičio
je tamo, vele da je napunio podrume i ostave. Šta to vredi. Dvadeset
hiljada nautičkih milja, kontinenti i okeani. Obezbedio se čovek od
nametnika i štetnika.
Čujem da je Atakava sada sudija u
jednom mestu, razume se pod lažnim imenom. Podneblje je, kažu,
bogato, cene na pijaci - niske.
Napisao: Dobrilo Nenadić, pripremio: Vidan Arsenijević (TV novosti, 1979.)
