"Dobro, taj podatak se verovatno zna: vodio sam prvi Dnevnik Televizije Beograd, 23. avgusta 1958. godine. Tada sam imao 24 godine i na mali ekran dospeo sam sa talasa Radio Beograda u kome sam radio kao spiker.
Moj dobar jezik i govor, koji su me u mladim danima vinuli do radio i TV aparata u svakom domu, posledica su porekla (otac sa Kosova, iz Ibarskog Kolašina, majka iz Valjeva) čitanja, studija književnosti... Na žalost, danas više čak ni Radio, a kamoli Televizija, ne vode računa da se svaki glas mora jasno izgovoriti, tečnom melodijom i sa pravim akcentima. Ko vas još pa za to pita...
Šta još? Još: bavio sam se, i dan-danji, novinarstvom, ranije i sportskom reportažom, direktno prenosio utakmice za radio i televiziju, snimio sam petnaestak igranih filmova.
Posle filma Ne ubij reditelj Klod Otan Lara ponudio mi je angažman u Parizu.
Prelomio sam to u sebi: ostao sam čovek televizije, što jesam i danas.
Prošao sam raspon od kvizova i drugih voditeljskih poslova (čak sam i pevao u zabavnim emisijama) do reporterskog zaranjanja u život radnika, i to onih najnesrećnijih — gastarbajtera...
Svedok sam višedecenijskog razvoja televizijske tehnike, od isključivog rada uživo do snimanja, dosnimavanja, presnimavanja, glačanja, ponavljanja, trikova - sad ga vidiš, sad ga ne vidiš - i znam posle svega jedno: nema te tehnike ni čarobnog štapića koji mogu da zamene čoveka.
Nikakve sjajne šljokice ne mogu da sakriju čovekovo neznanje i prazninu, i ni najprimitivnija tehnika ne može da naudi onome ko zna i ume.
A TV kamera je nemilosrdna, sve postavlja na svoje mesto.
Kao masovni medij, TV ekran je meta juriša raznih šarlatana koji misle da će varljiva popularnost koju steknu trajati večno.
Oni i ne znaju da će brzo biti pročitani - ta njihova demonstracija ničega. Ne znaju ni to da su u stvari manipulisani. Manipulanti (pojedini direktori i urednici) jesu iz istog soja, jer drukčije i ne umeju. Ne ceneći tuđe stvarne vrednosti, oni ne cene ni sebe. Tada je sve moguće, makar privremeno.
Izdržati u takvim uslovima trideset i više godina, znači "obeleti" u svakodnevnoj borbi za očuvanje sopstvenog identiteta, profesionalnog i moralnog. To sam činio prvog dana i to činim i danas. To košta, mnogo, a jadikovanje ne pomaže, ono je bespredmetno: ili ste ovakvi, ili onakvi, i tu pomoći nema.
Osim onoga što zovemo mirnim snom, što nije malo: osećanje da ste sačuvali suštinu svoje ličnosti je veoma mnogo.
Televizija može da bude vrlo opasna "igračka", čak i onda ako se shvati samo kao "žvaka za oči", tj. ubivreme.
U tom slučaju ona ubija duh, pasivizuje čoveka, umrtvljuje njegov smisao za akciju bez koje ni danas, u ovim teškim vremenima, nema boljitka.
Ali ja verujem u televiziju, onu drugu i drugačiju, koja nije sama sebi cilj, već služi čoveku, čovečanstvu zapravo, jer može da dopre svuda i da poveže sve. Samo još da takvu televiziju hoćemo...
Televizija po prirodi svojoj ne trpi granice, a mi smo je bili isparcelisali u osam zabrana!"
*****