Svetislav Sveta Vuković '72: To je sudbina nas tekstopisaca, niko nas ne zna, niko ne pamti...

Maj 1972: Popularni voditelj Radio Beograda Sveta Vuković zaradio je najviše nagrada na "Beogradskom proleću": tri nagrađene kompozicije pisane su na njegove tekstove!

Ipak, kad smo mu napomenuli da će pored njegovih mnogobrojnih aktivnosti baš to biti tema razgovora, preneraženo je uzviknuo: "Ju, pa zar sa piscem tekstova?

Kao što često biva, voditelji šlagerskog dela "Beogradskog proleća" zaboravili su da u slavlju...

... velikog finala saopšte publici ko je dobno zvaničnu nagradu za tekst. Sutradan je u "Večernjim novostima", koje su bile pokrovitelj celog događaja, osvanula vest da je nagradu za tekst osvojio Arsen Dedić za stihove kompozicije "Mi smo daleko".

Vest su zatim preneli još neki listovi i u svakom je pisalo da je najbolji prolećni tekst napisao - Arsen!

Osim što se pesma zove "Mi smo daleko", tekst ni u kom slučaju nije napisao Arsen Dedić, već je to učinio (veoma dobro) Stjepan Benzon. Njega, naravno, niko nije pomenuo.

- To je sudbina nas tekstopisaca - kaže Sveta Vuković. - Niko nas ne zna, niko ne pamti. Jasno je, na primer, da je stara gradska pesma "Susret" dobila nagradu i zahvaljujući divnim stihovima Jovana Dučića. Na žalost, ni njega niko nije pomenuo jer se verovatno smatralo da je reč o nekom debitantu iz škole Ace Koraća.






Stihovi kao ukrštene reči


Pored toga što na Radio Beogradu čita vesti i vodi emisiju "Proleće, cveće, bit i hit" koja je na programu svake subote, Vuković "glumi" i čita televizijske reklame, jednom mesečno vodi TV emisiju "30 dana u nauci" ("Tek toliko da bi moji u Crnoj Gori znali da sam živ!") i domaćin je mnogih koncerata: od šesnaeste godine, kada je počeo da se bavi ovim poslom, do danas vodio je oko dve hiljade priredbi!

- U slobodnim časovima ukrštam reči za prijatelje - kaže Sveta kome su "prijatelji" Minja Subota, Đorđe Marjanović i Zlatko Golubović nadenuli nadimak "poeta". - To se, međutim, ne može nazvati poezijom jer su tekstovi bedni isto kao i stimulans. Moj prvi otpevani tekst bila je "Mirjana" sa jednog od Zagrebačkih festivala. Napisao sam posle toga još sedamdeset tekstova i osvojio petnaestak zvaničnih priznanja. Meni samom najdraži su "Galeb i gavran" (Zlatko Golubović), "Homo homini" (Minja Subota) i "Tebe sam izgubila" (Senka Veletanlić). 




Pisao sam tekstove gotovo za sve naše pevače, čak i za Lepu Lukić. Za "narodnjak" u procesu utrošim 14 minuta, a za "zabavnjak", koji treba "doneti", 20 minuta.

Ako je, međutim, muzika ranije napisana, mučim se i po celu noć. Kompozitori obično slabo poznaju jezik, a note traže jednosložne reči kojih je malo. Tada počinje ono što ja nazivam ukrštanjem reči ...


Prva zvezda foto-stripa



Da Vuković nije imao oca Crnogorca za koga je pozorište bilo cirkus a glumci cirkuzaneri, sigurno je da bi danas bio jedan od naših vodećih glumaca-komičara.

- Kad sam 1955. došao u Beograd, želeo sam iznad svega da se upišem na Pozorišnu akademiju - priča Vuković. - Kad je moj otac doznao da nameravam da odem u "cirkuzanere", dojurio je u Beograd i zapretio da će me se odreći ako se ne upišem na medicinu ili prava! Kako sam bio zakasnio s upisom, ja i jedan kolega otišli smo na grupu za francuski jezik (samo je tu još bilo mesta) i upali na predavanje treće godine! 

Čim me je čula kako čitam, profesorka je zaprepašćeno pitala: "Odakle vi dolazite, kolega?", misleći na grupu. Ja sam, međutim, kao iz topa odgovorio: "Vala, ja iz Bijelog Polja!"

Moj kolega me je tada gurnuo i zavapio: "Haj'mo, brale, na prava. Tamo se bar razume šta govore".

Uporedo sa studijama prava, Vuković se bavio i glumačkim pozivom. Bio je zvezda KUD "Žikica Jovanović Španac" gde je zbog izrazitih komičarskih sklonosti dobio nadimak "Sveta Krkljanac".

Kolege koje ga se sećaju iz tog perioda tvrde da bi Sveta, da je istrajao, danas stajao rame uz rame sa Mijom i Čkaljom.

- U Studentskom gradu bio sam "cimer" Ljubiše Samardžića-Smokija, pa smo kod koleginica s prve godine proverovali stepen naše glumačke ubedljivosti - smeje se Vuković. - Pored toga, kao spiker studentske razglasne stanice ubrzo sam odmenio Miću Orlovića koji je počeo da se bavi "ozbiljnijim" stvarima. Ni to mi nije bilo dovoljno: najpre sam u jugoslovensko-italijanskim koprodukcijama tumačio "uloge" rimskih legionara, a onda sam, kad sam već stekao iskustvo, postao zvezda prvih domaćih foto-stripova. Blesnuo sam ulogom Nikoletine Bursaća: u to vreme Branko Ćopić je tvrdio da nikog drugog ne može da zamisli u toj ulozi i da ću je ja kad-tad igrati na filmu. Jasno, kasnije se mnogo toga izmenilo ...




Pevam na Sinjajevini!



Zanimljivo je da je režiser prvih jugoslovenskih foto-stripova bio Saša Bizetić, otac muzikalnog sina Borisa.

- Moj lik pojavljivao se u tiražu od 40.000 primeraka dnevno - kaže Vuković. - Dobijao sam pisma i bio na pragu popularnosti. Ipak, danas mi je milo što sam ostao po strani. Radim mnoge stvari, ali sve u nekoj senci. Tako je prijatnije.

Primećujemo da se Vuković nije okušao jedino još kao pevač.

- Pevam ja, kako da ne pevam! Pevam na Sinjajevini, na nadmorskoj visini od 2.200 metara, tamo gde drugi gube dah. Mislim da je to idealno mesto za solističke koncerte, pa bih ga preporučio mnogim svojim prijateljima pevačima. Kojim? E, to ne mogu da vam kažem. Neka se oni sami prepoznaju ... Toliko mogu da učinim za njih!

Razgovarala: Višnja Marjanović (RTV revija, 1972.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate