Kolovoz 1983: Vladimir
Veličković, poznati srpski slikar koji od 1966. živi i radi u
Parizu, opet je na sebe svratio veliku pažnju francuske kulturne
javnosti i kritike: izlaže istodobno u dvije galerije, u jednoj
slike, a u drugoj grafike. Svi veliki francuski listovi i tjednici
proglasili su Veličkovićeve izložbe iznimnim događajem.
"Boticellijevi crteži za Danteov
'Pakao', ili Goyini 'Užasi rata', 'sitnica' su u usporedbi s golemim
platnima Vladimira Veličkovića, 48-godišnjeg Jugoslavena, koji u
Parizu živi od 1966. Na njima pruža viziju čovjeka-mučenika,
istrijebljenog, progonjenog...
... uhvaćenog u zamku, čovjeka vječne
žrtve..."
Francuska likovna kritika ne štedi prostor, ne štedi
ni priznanja i laskave ocjene za najnoviju izložbu slika i grafika
na kojima je, u dvije galerije istodobno ("Galerie de France"
na vrlo je visokom glasu), prikazao svoje slikarsko majstorstvo i
svoju tjeskobu:
Kamo idemo? Hoćemo li preživjeti?
Svi vodeći francuski listovi i
tjednici (Le Matin, Liberation, Nouvel Observateur, Point, Express i
drugi) proglasile su Veličkovićeve izložbe iznimnim događajima.
"Unatoč svemu (ljudi bez glave, štakori koji progone ljude),
Veličkovićevo slikarstvo nije morbidno";
"Iz svog tunela,
Veličković traži humanistički izraz, na njegovim crnim platnima
uvijek postoje bijele margine";
"Za Veličkovića
slikarstvo nije 'ugodna fotelja', kao što je to volio govoriti
Matisse".
Sve su kritike u tome stilu: ponegdje se spori o temi,
o sadržaju, a nimalo o visokoj profesionalnosti i zanatu slikara
koji je u Parizu općepoznat, a za likovne stručnjake i dalje izazov
zbog svog doista osobnog, specifičnog, slikarstva.
- U Parizu ste se istodobno predstavili
sa dvije izložbe, što je prilično rijetko za jednog slikara: na
jednoj slike, na drugoj crteži. Znači li to da je teško odvojiti
Veličkovića slikara od Veličkovića crtača? Ili dokazuje da je takva dioba moguća?
Veličković: Pre deset godina, 1973,
imao sam čak tri istovremene izložbe (slike, crteže, grafike), u
tri različite galerije, ovde u Parizu. Ove godine priča se
ponavlja: dve pariške izložbe, posle treća u Marseilleu. Takav
način pojavljivanja pred publikom (i kritikom) samo potvrđuje moj
stav da crtež i slika imaju, u mom radu, podjednaku važnost, da su
za me nerazdvojivi, sa mogućnošću da budu prikazani posebno kao
dve potpuno autonomne aktivnosti.
Ipak, crtež je moja najveća
pasija, čak opsesija.
Kad bi me, nekim čudom, onemogućili da
slikam, to bi bilo strašno, ali kad bi me lišili crtanja, poludeo
bih i ja i svi oko mene. Vi ne znate, ne možete da zamislite kakvo
je i koliko zadovoljstvo zaparati perom po papiru, povući liniju
koja na kraju svoga puta rađa jednu formu, nositi u sebi osećaj da
se sve što vas okružuje, i što vas ne okružuje, nalazi na vrhu
pera u vašoj ruci, vođenoj okom, svešću i podsvešću, veštinom
i neveštinom, po beskrajnoj belini papira.
Jedno golemo carstvo,
čitava jedna imperija pod vašom je vlašću; bacite se u susret
nepredvidivom, pretvarajući svaki crtež u jedno divno putovanje.
Ako je crtež početak, prvi čin jedne drame (jer o drami je reč),
onda je slika njen drugi, treći i posljednji čin, kraj.
- Osjeća li se u tome i Veličković
kao arhitekt?
Veličković: Ne bih rekao. Arhitekt u
svemu tome potpuno je zanemarljiv.
- Studirali ste arhitekturu. U kakvoj
su vezi ostali slikarstvo i arhitektura? Neki u vašim djelima nalaze
elemente matematike, geometrije...
Veličković: Studiranje arhitekture
moj je možda jedini kompromis (do sada), trenutak neodlučnosti,
nesigurnosti... Teško mi je da sada o toj odluci sudim, ali, u
svakom slučaju, neizvesno je kojim bih putem krenuo da sam se
podvrgao "učenju" slikarstva, uputivši se, kao što to
dolikuje, na akademiju. Ovako sam... vidite dokle sam dogurao.
Arhitekturu sam, naravno, odstudirao (i to odlično) i diplomirao (sa
desetkom kao vrata), ne ispuštajući celo vreme studija ni četku ni
pero iz ruke, uz pritajenu želju da diplomski rad bude i moj
poslednji kontakt sa arhitekturom.
Tako je i bilo. Da je ispalo
drukčije, siguran sam da se Vladimir Veličković, arhitekt, ne bi
osramotio. Naprotiv.
Ne bih rekao da su arhitektura, matematika i
geometrija prisutni u mom radu. Pažnja koju posvećujem prostoru,
dubini, ili manje-više vešto baratanje "sopstvenim" i
"bačenim" senkama, ne iziskuje neko posebno arhitektonsko
obrazovanje, ponekad je dovoljno znati gledati, a upotreba brojki,
repera, koordinata, isto je toliko egzaktna (neegzaktna) koliko i
likovna.
Njihovo je značenje dvojako: i konkretno i plastično, a u
službi građenja jedne kompleksne i simbolima nastanjene celine.
- Nakon studija arhitekture, proveli
ste neko vrijeme u majstorskoj radionici Krste Hegedušića. Kako ste
ušli u nju?
Veličković: Kroz vrata! Ne, šalim
se. To je jedna lepa pričica, meni jako važna Nakon diplomirane
arhitekture vojska; u vojsci, između ostalog, i razmišljate. Kamo
posle? Kako? I pade mi na um Krsto i njegova radionica. Jasno mi je
bilo da moram da promenim sredinu, da se zavučem negde i samo, samo
slikam i definitivno sa samim sobom raščistim.
Eventualni odlazak u
Zagreb učinio mi se idealnim rešenjem. Kratko pismo, do temena
ošišanog vojnika u prevelikim cokulama cenjenom slikaru i njegov
još kraći odgovor:
"Znam vas, cijenim vas, dođite kad
hoćete", uz dobro poznat potpis KHeg.
Jedna godina, rok koji
sam sebi dao, bila je preda mnom, trebalo ju je maksimalno
iskoristiti. Od ujutro do kasno u noć, Šutej i ja smo "grizli",
svako na svom "terenu", sa svojim problemima, on u jednom
pravcu, ja u drugom, uz diskretan Krstin prekor da je mnogo manje
struje trošeno pre našeg dolaska.
- Kako ste doživjeli Hegedušića? Je
li vas pritiskao svojom veličinom?
Veličković: Naprotiv. Omogućavao nam
je da radimo šta smo hteli, i koliko smo hteli. Imali smo potpunu
slobodu. (Nije li to najbolja moguća pedagogija?) Veza je bila
prisna, direktna, dijalog prijateljski.
Voleo je radnike, prezirao
lenjivce. Ostala mi je u sećanju njegova markantna glava, naočare,
koje nisu sakrivale pronicljiv pogled kome ništa nije moglo da
promakne; pogrbljen, sa cigaretom u ruci, imao je običaj da
promrmlja:
"Dobro vam je to, jebo vas bog."
- Izdvajate Šuteja. Zašto njega?
Veličković: Zbližila nas je opsednutost radom. Noći smo provodili
u tišini koju su remetili jedino škripa pera, podrhtavanje platna
pod pritiskom četke; pokušavali smo, i jedan i drugi, da postavimo
temelje našoj "piramidi".
On je "bombardovao očni
živac", ja sam razapinjao svoja "strašila"...
Danas
nas, evo, "na pola puta", i dalje privrženih počecima
koje smo napravili u radionici. Svaki je otišao na svoju stranu.
- Kako je boravak kod Hegedušića
utjecao na vaš slikarski razvoj? To je bilo vaše prvo veliko
sučeljavanje sa slikarstvom jer niste išli na Akademiju?
Veličković: Boravak u radionici
poslužio mi je, pre svega da učvrstim neke već
postavljene "repere", da načnem neke već nagoveštene
teme i da savladam, koliko-toliko, masu tehničkih, zanatskih
problema, da se uhvatim ukoštac sa formatima, i sve to bez ikakvih
pritisaka, korektura.
Ambijent je bio fantastičan, i ne uraditi
ništa u takvim uslovima bio bi pravi podvig. (Na žalost, taj su
podvig mnogi ostvarili!)
Iz radionice izašao sam bogatiji, bogatiji
za jedno golemo iskustvo, nisam izašao drugačiji. Pruženu šansu
dokraja sam iskoristio.
Na temelju čega vas je Hegedušić
pozvao? Niste bili akademski slikar?
Veličković: Koliko mi je poznato, bio
sam presedan u praksi primanja saradnika i to, pre svega imam da
zahvalim neverovatnoj Hegedušićevoj obaveštenosti. Pratio je sve moguće publikacije, pismeno na
marginama komentarisao tekstove, čačkao po katalozima izložbi, u
kojima mu, po svemu sudeći, nisam promakao.
Koliko se sećam, vodio
je i dnevnik, i siguran sam da bi sav taj materijal, jednom
sakupljen, bio vredan publikovanja. Ubeđen sam da se to ne bi svima
dopalo, jer je on imao opaku jezičinu. No, bilo bi to, bez sumnje,
dragoceno svedočanstvo o vremenu, ljudima i događajima
- Pripadali ste "Medijali",
koja je okupljala ne samo slikare i ne samo istomišljenike. Je li
ona bila značajna grupa za prodor modernih tendencija u naše
slikarstvo i umjetnost uopće?
Veličković: "Medijala" je
bila izazov. Zašto? Zato što se pojavila u trenutku važnih
komešanja, i kulturnih, i političkih, i ekonomskih, i ideoloških.
Socijalistički realizam (koji se nikad nije primio na našemu tlu),
i dalje je provlačio preko izložbenih zidova svoju dosadu i
neubedljivost (priča se da je u pripremi njegovo vaskrsnuće idućih
godina, uz pomoć za to angažovanih kritičara, galerista i
neizbežnog prof. Ludwiga, velikog kolekcionara iz Kölna i čokoladnog
magnata), apstrakcija i enformel bojažljivo beleže svoje prisustvo
sa ekspanzivnim namerama, a grupa mladih (slikara i arhitekata)
formira neku vrstu figurativnog uporišta, baziranog na iskustvima
prošlosti, pre svega renesanse, sa određenim "pravilima igre".
Utvrđena su i posebna estetska i filozofska stanovišta, ali ja ih
nisam delio videvši u "Medijali", pre svega, mogućnost da
učestvujem u njenim izložbenim aktivnostima. Pripadanje grupama i
programima nikada me nije privlačilo, a tako je i danas.
Ali
"Medijala" je i danas prisutna, istina lokalizovana, bez
nekog većeg radijusa dejstava i uticaja, više zanimljiva i
atraktivna teorijski nego plastično (slikarski). Ona je jedan
originalan i jedinstven fenomen naše poratne umetnosti, što ni
naša apstrakcija ni naš enformel nisu, jer su samo direktan
nastavak već postojećih pokreta van naših granica. Kao takva,
zaslužuju i našu pažnju i naše divljenje, sa jedne, i naše
žaljenje, sa druge strane, što nije imala tako snažne ličnosti,
kadre da je iznesu van jednog relativno suženog prostora.
"Medijala"
nije prešla granice "beogradskog pašaluka". Možda će vreme
nešto dodati ili oduzeti "Medijali", ali ona je,
nesumnjivo, bila glavni animator beogradske likovne klime i
nepogrešivo ukazala na nekoliko autora koji su ubrzo krenuli
sopstvenim putem.
Među njih ubrajam i sebe. Nije li to dokaz da
originalni stvaraoci, jake ličnosti, nisu pristalice delovanja
unutar determinisanih teorija i postulata.
- A nadrealisti?
Veličković: Nadrealizam je donekle
izuzetak - ali kakav je to, pre svega skup individualaca bio, koji su
se pre ili posle odmetnuli od idejnog vođe Bretona! Max Ernst,
Magritte, Matta i ostali nisu postali veliki slikari zato što su
pretrpeli Bretonovu terapiju i imali njegovu podršku, nego zato što
su u sebi nosili velike talente i nešto kreativno novo. Bretonova literatura i Ernstovo
slikarstvo nikako se ne mogu meriti istim aršinom.
- Za vas kažu da ste nepopravljivi
individualist. Imaju li pravo?
Veličković: To što postojim i
trajem, u ovakvom i ovolikom metežu, najbolja je potvrda tome i
takvome mišljenju. Jedino što sebi želim jeste to da tako bude i
dalje, za šta ću se založiti svim svojim snagama.
- Teoriju individualnog djelovanja
potvrđuje i sudbina pariškog dijela "Medijale", vas,
Ljube Popovića, Dade Đurića. Otišli ste svatko na svoju stranu, a
ljudi ipak govore o "trojci". Je li slučajno što ste sva
trojica iz "Medijale" došli u Pariz?
Veličković: Čisti
slučaj, ali koji je ipak rezultat nekih već tradicionalnih
migracija ka Parizu, karakterističnih, pre svega, za beogradsko
podneblje.
- Kako to možete objasniti?
Veličković:
Istorijsko-političkim i kulturološkim razlozima, davnim
prijateljevanjima sa Francuskom, dominacijom francuskog jezika među
stranim jezicima, i za nas slikare važnim podatkom da je Pariz
"centar sveta", da u njemu sve počinje, da kroz njega sve
prolazi... primat koji danas tvrdoglavo pokušavaju da mu oduzmu u
korist New Yorka.
Ali, to je već duga priča za jedan drugi mogući
razgovor!
- Vaše najnovije izložbe pratio je
velik publicitet. Tko ga stvara? Galeristi, kritičari?
Veličković: Ako mislite na odziv
štampe (kritike su bile neuobičajeno brojne) i na pozitivan sadržaj
članaka u povodu ove dve moje pariške izložbe, mogu samo da vam
kažem da je to normalna pojava pod uslovom da je ono što ste
prikazali nešto novo, da se unutar jednog posla nešto dogodilo,
promenilo, privuklo pažnju.
Nigde nije rečeno da će sledeća
izložba doživeti isti uspeh, isti odziv. Galeristi nemaju nekih
većih uticaja na kritiku, kritičari su nezavisni u donošenju
svojih sudova, nekad usko orijentisani, što može da se rimuje sa
određenim tendencijama samim tim i galerijama da vode jednu određenu
politiku; drugi su otvoreniji, fleksibilniji, ali uvek obazrivi i
praktično nepotkupljivi.
Karakteriše ih i to da gotovo nikad ne
pišu o onome što ne vole, tako da smo relativno malo u vezi s
polemičkim i polemičko-kritičarskim napisima. Šteta.
- Neki u vašim slikama uočavaju previše
nasilja...
Veličković: Problem morbidnog,
pesimističkog, destruktivnog, optimističkog ili protestnog
ostavljam da rešavaju oni koji slike gledaju. Pod pretpostavkom da
je "dijalog" uspostavljen, tumačenje je individualno, i ne
smatram da mora da se poklapa sa mojim.
Svatko, kroz sopstvenu prizmu
i uz pomoć sopstvenog senzibiliteta (ako ga ima), doživljava (ili
ne doživljava) ono što je pred njim, ali od svega je važnija
celovitost i beskompromisnost jednog kompletnog likovnog i idejnog
angažmana.
Jedino tako "naoružana", jedna slika (jedno
delo uopšte) može da izbegne mediokritetstvo i nametne se svojom
snagom i sugestivnošću, da postane medijum pomoću koga slikar
komunicira sa posmatračem.
- U vašim se slikama oseća
zabrinutost?
Veličković: Kako zaobići realnost,
kako ostati slep i neosjetljiv na čitav niz zbivanja koja se
smenjuju matematičkom tačnošću, tupeći naš ljudski
senzibilitet, kruneći strpljenje i gurajući nas u neku vrstu
pasivne neodgovornosti i sebičnosti.
Ne mislim da jedno slikarstvo
može u svemu tome nešto da promeni i poremeti, ali čini mi se
logičnim da, ukoliko već baratate perima, četkama i bojom, na sve
to zaurlam, koliko mogu i kako mogu, jer i najslabašniji krik ipak
je krik.
Jedno slikarstvo može da postavlja pitanje, može da vas
zgrabi i prodrma, i - ono što me pre svega interesuje - da vas ne
ostavi ravnodušnim. Po svemu sudeći, to mi je pošlo za rukom. A to
je mnogo.
- Jeste li se lako odlučili da ponovo
upotrijebite boju i da izađete iz crno-bijelo-sivih standarda?
Veličković: Bilo mi je potrebno dosta vremena da se odlučim, mnogi
pokušaji nisu uspeli, a onda sam sam sebe iznenadio, i to je možda
onaj dragoceni i prijatni trenutak, kad sam osetio da su se neka
"nova vrata" odškrinula, da je jedan novi, mogući, izlaz
preda mnom. To su ona pomeranja koja označavaju te tako potrebne
korake napred. Nije li Matisse rekao: "Progres dans l'art n'est
qu'un deplacement des valeurs."
- Neki vas kritiziraju, vratimo se još
jednom toj temi, da otkrivate samo crne strane života? Da je previše
nasilja, agresije.
Veličković: Kad bi višak nasilja na
slikama prouzrokovao manjak nasilja u svakodnevnom životu, to bi
bilo fantastično. Ovako, ne ostaje mi ništa drugo nego da nastavim,
pokušaj mi se čini vredan pažnje.
A da su čovek i njegove
najosnovnije vrednosti ugroženi, da je etika ona najobičnija
ljudska otišla do đavola, da smo jedni drugima postali vuci
(pacovi) - o tome svemu obaveštava nas bez prestanka banalna
svakodnevica i to je razlog više da svaki od ovih poslova shvatimo
ozbiljnije nego što bismo to inače učinili.
Andre Masson je rekao:
"Il n'est plus important qu'une peinture 'tienne' dans un
champs de ble, il faut qu'elle tiene devant les nouvelles du jour".
Čudno je što vremenska distanca od nekih četrdeset godina nije toj
rečenici oduzela nimalo aktualnosti.
A što se tiče kritika
upućenih meni na tu temu, pozvao bih se na onu "o psima i
karavanu". Nisam li u pravu? Da sam se, od samog početka
obazirao na tu vrstu komentara, danas ne bismo sedeli ovde i
razgovarali za novine.
- Zacijelo slikate i lako i mnogo kad
ste dvogodišnjim stvaralaštvom napunili cijelu jednu galeriju?
Veličković: Mnogo crtam i slikam, ali
proizvodim relativno malo. Desetak slika istina velikih, na godinu. A
utisak da slikam lako je varljiv; poneke slike izdrže i "tretman"
od nekoliko meseci.
- Da biste slikali, morate li se
osjećati raspoloženi, inspirirani?
Veličković: Mislite na ono
stanje koje se popularno naziva inspiracijom? To su čiste
izmišljotine, priče za malu decu. Ovaj posao zahteva
svakodnevni i celodnevni rad, potpuno angažovanje, koncentraciju, te
mnogo energije i spremnosti da se suočite s promašajem,
razočaranjem.
Slika nije mrtva površina koju treba popuniti, platno
(papir) protivnik je kojega treba savladati. Atelje je ring. I dobro
je što je tako.
- Je li Pariz utjecao na vas, jeste li
se promijenili?
Veličković: Teško je reći. Ne
verujem. Ne znam kako bih se razvijao da sam ostao u Beogradu, ili u
nekoj drugoj sredini, ali sigurno znam da sam u Pariz došao kao
formiran slikar i da sam ovde samo nastavio već započeto.
- Postoji li neki događaj koga se
posebno sjećate?
Veličković: Toliko se toga nagomilalo
za ovih šesnaest godina! Kako vratiti film? Možda ipak, osmeh
odobravanja i zadovoljstva na licu moga oca prilikom otvaranja moje
prve velike izložbe u Muzeju modeme umetnosti, u Parizu 1970.
Učinilo mi se da ga je uporna sumnja u moju slikarsku avanturu taj
trenutak definitivno napustila.
- Često izlažete u zemlji (ostali ne).
Zašto?
Veličković: Držim do toga da budem
prisutan i tu pokažem ono što "šetam" po svetu, smatram
to dužnošću i veliko mi je zadovoljstvo da kad mogu, odgovorim na
poziv. A mogu vam reći da je naša publika (i kritika) nemilosrdna - možda je to i razlog više. Volim okršaje.
- Napravili ste plakate za nedavno
svjetsko prvenstvo u nogometu i teniski turnir u Parizu, čuveni
"Roland Garros". Je li to vaše zanimanje za sport, ili je
sve to slikarstvo?
Veličković: To je interes za sport,
ali kroz slikarstvo. Pokušao sam da rešim oba plakata ne upuštajući
se ni u kakve kompromise, da ih rešim grafički i slikarski. Jedna
takva realizacija, plakati gigantskih dimenzija po celom Parizu pravi
ne baš tako zanemarljiv publicitet.
- Je li vaše zanimanje za sport
navijanje, ili se možda i sami bavite sportom?
Veličković: Pratim, relativno
izdaleka šta se događa, ponekad se i nerviram, ljutim. Bavim li se
sportom? Ako dva-tri sata tenisa nedeljno možemo da nazovemo
bavljenjem sportom - nemam ništa protiv.
- Jesu li vam ta dva plakata naručili,
ili ste sudjelovali na natječaju?
Veličković: Oba je plakata naručila
poznata pariška galerija Maeght, koja je izdavač i distributer
istodobno. U svakom slučaju, inicijativa je veoma lepo prihvaćena,
i verovatno će se i poznati umetnici ubuduće pozivati da sudjeluju
u toj neuobičajenoj akciji. Olimpijada u Los Angelesu bit će nova
prilika za jedan sličan pokušaj, a koliko sam čuo, Sarajevska je
već dobila svoju "plakatsku pratnju".
Razgovor vodio: Mirko Galić, snimka:
Andre Marain (Start, 1983.)
