Septembar 1984: Sa šesnaest godina Isidora Žebeljan je postala student Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Jedna od
retkih devojaka na klasi kompozicije.
U ovo naše vreme, materijalizovano do
krajnjih granica, na pragu kompjuterske civilizacije, zvuči
romantično, nestvarno, bezmalo donkihotski kada šesnaestogodišnja
devojka kaže:
"Hoću da budem kompozitor!"
Vršnjakinje
Isidore Žebeljan, koja je nedavno postala student prve godine
Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, još uvek se kolebaju između
želja i mogućnosti, neodlučnosti i namera, tragajući za vlastitim
identitetom i integritetom svoje ličnosti.
Ti si oduvek znala da ćeš postati
kompozitor?
- Još u nižoj muzičkoj školi ja sam
"sastavljala" nekakve stvarčice. Pokušavala sam da
sklopim u celinu one rastrzane melodije koje su mi se vrzmale po
glavi. Od svega toga, u muzičkom smislu, danas bih uzela jednu ili
dve note. Ali, za mene je tada bilo važno osećanje da nešto
stvaram.
U kreativnost se ulazi postepeno i postupno. Kasnije, u
srednjoj muzičkoj školi to je već počelo da dobija određenu
formu i na drugoj godini sve je bilo rešeno. Odlučila sam da se
posvetim kompoziciji.
Roditelji najčešće žele da im
deca postanu ono što oni, kao odrasli, misle da je najbolje. Kada je
u pitanju...
- Ne. Moji roditelji nisu imali
nikakvog uticaja na moju odluku. Moj život je moja stvar! Ali, nisu
se ni protivili mojim namerama. Mislim da je to pitanje potpunog
razumevanja i poverenja koje vlada među nama.
Kod nas, a i u svetu, izuzetno je
mali broj žena kompozitora. Taj poziv, uslovno rečeno, bio je
"rezervisan" za muškarce.
- Kao i mnogi drugi poslovi koji
ukazuju na potpuno pogrešna shvatanja, pa i orijentaciju društva.
Ali, vremena se menjaju. Najčešće se govori kako je poziv
kompozitora nesiguran, riskantan u materijalnom smislu.
Međutim, ako
tako posmatramo stvari, nikada nećemo krenuti napred. Za mene je
važno da mogu da izrazim ono što osećam i što nosim u sebi.
Koliko je konkurisalo na klasi za
kompoziciju?
- Osmoro i primljeno je nas dvoje. Sam
prijemni bio je nešto što iznenađuje i uzbuđuje. Naime, svako od
nas je dobio četrnaest tema koje su napisali profesori kompozicije.
U toku pet sati imali smo na raspolaganju klavir i mogućnost da
napišemo što god hoćemo na jednu od zadatih tema.
Meni je najviše
odgovarala tema profesora Aleksandra Obradovića. Imala je u sebi
nešto robusno, energično i pošto sam je odsvirala nekoliko
hiljada puta, valjda, potpuno je "osetila", ja sam sa
lakoćom završila jednu manju muzičku formu.
Prema komisiji bila je
dobra. Uz to odsvirala sam im i tri svoje kompozicije. I to im se
dopalo.
Svaki kompozitor je naklonjen
određenoj vrsti muzike?
- Mislim da ono što ja pišem
predstavlja sintezu umetničke muzike sa primesama roka i džeza.
Kako komponuješ?
- Kako kada... Ali, tema uvek "dođe".
Nekada je sanjam. Čujem kompletan zvuk simfonijskog orkestra koji me
budi. Međutim, potrebno mi je izvesno vreme da se forma zaokruži i
da je zapišem, ne koristeći klavir.
Sa šesnaest godina postala si
student. Šta će biti kada završiš studije?
- Verovatno ću krenuti u svet na
usavršavanje. Na raznim mestima, među različitim muzičarima može
se naučiti mnogo više.
Razgovarao: Veroslav Rančić (Kekec, 1984.)
