Sa pričljivošću i gestikulacijom
Italijana objašnjavao je na vrlo razumljiv način neke na prvi
pogled obične stvari. Recimo, kako je pronađen i koji je princip
patent zatvarača, zipa, rajsferšlusa, ili kako se već naziva ta
spona na ženskim suknjama i od posleratnih vremena na šlicu muških
pantalona.
To je bilo samo jedno od njegovih tumačenja u kojima od obične pojave stigne prečicom do nekakvog zakona fizike ili hemije, ali se zapravo ne zna šta je privlačnije: to što smo saznali, ili neuporediv način na koji on to čini.
Jer,
taj čovek se ne krije pred kamerama: svom silinom svoje prirode,
menjajući boju glasa, ne bojeći se ni nekih za nas euforičnih
tonova, on se u ovom naučno-popularnom programu pokazuje bez ostatka.
Tako isto činio je i njegov kolega, takođe neki doktor, možda i
akademik, koji je opisivao u čemu je tajna kamiline grbe: da je to
samo jastuk sala "koji ja imam na stomaku", a ona ga lepo
stavlja u taj njen silos.
Knedla u grlu
REČ JE, očigledno, o ponašanju ljudi
pred kamerama. Kod nas su obično svi isti, smrtno ozbiljni,
odmereni, uglavnom neduhoviti, dosadno distancirani. Niko da pokaže
tračak nečeg što bi moglo biti osobina ili osobenost ličnosti.
Svi su jednaki, ubitačno dostojanstveni, nesalomljivi, pribrani i
nepogrešivi...
Čast izuzecima, nekima, tv profesionalcima, koji su
uvek i oduvek unezvereni pred kamerom i rado bi im čovek ponudio čašu
vode samo da progutaju onu knedlu što im je večno u grlu.
A ipak, nije sve izgledalo da će tako
biti, bar po nekim pojavama. Jedan od njih bio je, i valjda do danas
ostao, Anton Marti. Sve je radio, osim što je režirao, pokušavao
da glumi, da bude Šarlo ili bilo ko iz onog sveta neme komike, ne
bojeći se da će mu pasti kruna s glave što čini ono čega se
drugi stide. Jedva je imao poštovaoce u toj svojoj ulozi klovna koji
hoće da služi narodu i da pokaže kako se ne treba strašiti te
kamere, ne praviti od nje ikonu.
Ovih dana i meseci ima on nekog svog
drugara u Radetu Brankovu iz "Beogradske hronike", onog
momka što se prerušava i svašta čini da bi izmamio malo smeha i
radovanja. I to bi, uglavnom, bilo sve. Time počinje i završava se
broj ličnosti koje se ne boje da će neko o njima misliti da su
blesave zato što pokazuju ili glume ono što drugi ne bi ni u
bunilu uradili.
Za špicu serije "Ne pitajte mene" korištena je tema grupe Focus
Oh, incident
IPAK, nije sve, nije to sve. Prisetite
se onih "Jadranskih susreta" koji su, kao i obično, počeli
naučenim govorima i pozivom na igru, saradnju i upoznavanje, a
okončali se neslavno, nekom scenom koja je mirisala na deljenje
bubotaka.
Dosadilo ljudima da se prenemažu, da cene svaku sudijsku
odluku, ili kompromis, da budu fini pred licem javnosti, i bogme sa
svom strašću zaigranih učinili da televiziju sram izjede i da se
posle od tog sveta ogradi.
O, ljudi, zar je to moguće da se u
običnoj igri pokaže toliko zagriženosti, da se niko ne priseti da
je to ipak samo jedno nadmetanje, zabave radi i uveseljenja, i da se
baš niko pribran ne nađe da to obuzda!
Pa, istinu govoreći, nije baš nužno
da bude ovakvih scena, niti tv prenosi ovu i druge igre, fudbal
recimo, zarad incidenata, žutih i crvenih kartona. Ali, ni to se ne
može izbeći, sreća je da to TV ne izbegava jer je to deo sporta,
kao što je i deo života.
I zar onda ne pomislimo da je to ono nešto
autentično, nerežirano, istinsko kao i ono drugo, lepo i krasno,
uljuđeno i doterano, kako bismo hteli da večno izgledamo.
I između te dve krajnosti baš prija
kad se neko pokaže onakvim kakvim je uistinu, bez doterivanja i
glancanja. Još kakva bi sreća bila da incident ne bude tome jedini
povod.
Spektator II (TV novosti, 1980.)
Magnus Pyke "repovao" je u jednom od najvećih
80's hitova Thomasa Dolbyja: