"Opet je uspela ta košarkaška reprezentacija", kao da sa malo zavisti priča na toj ceremoniji proglašenja jedan kolega koji, eto, ne može da prežali što fudbaleri veoma retko uspevaju da se uopšte probiju u finalni deo svetskog prvenstva na kojima učestvuju, otprilike, svaki treći put.
Stvarno, kako ti naši košarkaši stalno pobeđuju, osvajaju silne medalje, a nije to naš sport, rođeni smo mi, brate, za fudbal naš nasušni.
Pre stotinu dana, dakle nešto malo
više od tri meseca, oni su počeli da se penju put tog pobedničkog
postolja na kome se prima zlatna medalja.
Prvo u Puli, zatim na Jahorini, onda u
Poreču, da bi na kraju tog zatočeništva dobre volje stigli u
Beograd, naravno opet u strogi karantin.
Gledali su letos kako se "ceo
normalan svet" lepo kupa u Puli ili Poreču. Oni su morali da se
liše tog zadovoljstva, danas pristupačnog skoro svima iz njihove
generacije.
Kao metronom, danima isti zvuk udaranja
lopte u parket, zatim trčanje, dizanje tereta, milion i sto jedan put bačena lopta put obruča, isto toliko puta su skočili prema tabli. Onda utakmice, sastanci, dogovori, pakovanje kofera i put na
daleke Filipine, više od dvadeset časova u avionu.
Ovde u Manili, dočekala ih je tropska klima, više od trideset pet stepeni u hladu, lepljiva vlažnost koja se podmuklo uvlači pod kožu, zamara i nervira, na koju je nemoguće privići se.
Ovde u Manili, dočekala ih je tropska klima, više od trideset pet stepeni u hladu, lepljiva vlažnost koja se podmuklo uvlači pod kožu, zamara i nervira, na koju je nemoguće privići se.
STANOVALI su u hotelu "Filipini
plasa", na ulazu lakeji, na tabli pet zvezdica, deluks kategorija. Raskoš koja podseća
na filmske priče Holivuda iz najsjajnijih dana.
Iza hotela, na obali mora, park palme,
kokosovi orasi, ligeštuli, bazen u obliku jezera, u tom jezeru
ostrvce, na ostrvcu restoran. Može se do njega plivajući ili
mostićem, koji prvog dana Dalmatinac, Duje Krstulović naziva mostom uzdisaja.
Prešli su na ostrvo bazena samo mostom, plivanjem samo jedanput, i to samo jedan od njih, Željko Jerkov, kada smo već osvojili medalju. Posle pobede nad SSSR Jerkov nije odoleo iskušenju, nije hteo da pogazi obećanje: okupaće se u tom za njih zabranjenom jezeru - bazenu onako u odelu, kompletno obučen, kada se sve završi, kada i ako osvoje zlatnu medalju.
Prešli su na ostrvo bazena samo mostom, plivanjem samo jedanput, i to samo jedan od njih, Željko Jerkov, kada smo već osvojili medalju. Posle pobede nad SSSR Jerkov nije odoleo iskušenju, nije hteo da pogazi obećanje: okupaće se u tom za njih zabranjenom jezeru - bazenu onako u odelu, kompletno obučen, kada se sve završi, kada i ako osvoje zlatnu medalju.
Ulazio sam u njihove sobe. Nered. Na
sve strane mokri od znoja dresovi, ne stignu da ih osuše, od silnih
treninga i utakmica. Patike na balkonu, tu se i čarape suše.
Na pisaćem stolu, u sobi Dražena
Dalipagića, najboljeg košarkaša na svetu, stoji slika
trogodišnjeg sina Davorina. Eto, seća se Praja, Davorin se rodio
kada je on isto ovako bio u zatočeništvu, u olimpijskom selu u
Montrealu. Davorin se čudi kada je tata kod kuće, više ga viđa na
televiziji.
- Šest godina sam standardan
reprezentativac - priča nam Dalipagić. - Od toga kad se sve sabere
i oduzme, nisam nakupio godinu dana u sopstvenom stanu. Znam da mi
mnogi zavide. Jeste, imaju slava i popularnost svojih lepih strana,
ali niko neće da vidi kojim smo putevima do toga došli. Evo, sada
ću, kroz mesec dana, na odsluženje vojnog roka, a onda u
inostranstvo, da zaradim, u Italiju, Španiju, možda čak u Ameriku.
Moj najduži odmor, bez lopte i košarke bio je deset dana.
Dalipagić ovde, u Manili, osla bio je
deset kilograma, znojem je oteklo. Pun je modrica, rasečena arkada,
na prste je brojao dane kada će u avion, kući.
VEČITO mladi Moka. Slavnić. Ni njegov
sin Zvezdan nema tako često sreću da se poigra sa tatom. Put je
Slavnića odveo u Barcelonu, on već odrađuje dolare koje je primio.
Vesele naravi, pun duha, vragolan, taj simpatični Moka, Zvezdino
dete sa Kalemegdana, unosi u reprezentaciju ležernost, raspoloženje,
prvi će da napravi štos, na terenu da zaludi protivnika.
Pre finala utakmice sa SSSR, Slavnić
kao slučajno gurne loptu na deo terena gde se zagrevaju Sovjeti.
Onda ode po nju, a kada je već u "gostima", što da ne
popriča. Priđe Sergeju Bjelovu i kaže mu:
- Što se, bre, Serjoža, zamaramo i
vi i mi kada se sve zna, pobedismo vas pre nekoliko dana sa 13
koševa razlike. Pa ti si bar iskusan i pametan momak. Znaš da se za
pet dana, od prošle utakmice, košarka ne može da nauči.
Ili tokom utakmice, digne "na
fintu" u vis previsokog Tkačenka i kada ovaj počne da pada,
pita ga:
"Gde ćeš, bre, gore, zar ne vidiš da je lopta već kod Kićanovića..."
"Gde ćeš, bre, gore, zar ne vidiš da je lopta već kod Kićanovića..."
UHVATI Mirzu Delibašića lumbago, išijas, tako nešto. Prima injekcije, leži na podu, guta tablete, ali ne pomaže. Iskrivio se Mirza, pomažu mu da sa stolice ustane. Onda se javi majka iz Sarajeva koja je o svemu tome čitala u novinama. Dođe telegram:
"Sine, probaj kod kineskog lekara, oni onim njihovim iglama čuda stvaraju".
Dovedoše, kada pomoći više nije
bilo, i tog kineskog doktora. Pregleda on Delibašića i kaže: nije
strašno, može da ga izleči, ali će mnogo da boli.
Akupunktura i akupresura. Ubode Kinez
Delibašića u nogu, nešto govori. Onda još jedan ubod, pa pritisak
palcem u deo kičme koji je povređen.
- Mislio sam, Mirza, dođe ti kraj -
kaže Delibašić. - Boli me, suze na oči idu. Stisnuo sam zube i
trpim, sve bih dao da igram u finalu.
I, pomaže to bockanje, ozdravi
Delibašić i zaigra u finalu. Tog prepodneva, pred utakmicu sa
Sovjetima, Delibašić nam je ispričao.
- Najsrećnija osoba na svetu biće
moja majka kada me vidi na televiziji, da sam ozdravio, da igram. Ceo
komšiluk će da se skupi. Znam, spremila je moja stara tufahije i
baklave i čim se utakmica završi, biće gozba, naravno ako
pobedimo. Jedanput je, pred utakmicu sa Jugoplastikom, u Sarajevu,
sve bilo pripremljeno, da čim mi veliki favoriti pobedimo, počne
slavlje. Ali, ne lezi vraže, pobediše nas u Skenderiji Splićani,
ostasmo bez titule, a baklava završi negde u
komšiluku.
Na vratima Delibašićevog stana jedna
devojka je napisala: "Kaži kako da te osvojim..."
- Imam curu, Beograđanku, jedva čekam
da je vidim - priča Delibašić i mislima luta Kotež Neimarom, gde
sa tom devojkom šeta kad stigne u Beograd.
On je četiri puta na svetskom
prvenstvu, dva puta je zlatnu medalju oko vrata stavio.
KREŠIMIR ĆOSIĆ je neobičan. Kao Don Kihot luta od kluba do
kluba: Amerika, Zadar Ljubljana. Uskoro se seli u Bolonju.
Stalno knjiga u ruci. Ne ide sa
ostalima u grad, u šetnju. Sam dolazi na ručak, večeru. Gleda neke filmove od kojih drugi iz reprezentacije beže. Jede malo, kao
vrabac. Nosi naočare pa izgleda ozbiljniji nego što jeste.
- Prođe i to moje u reprezentaciji -
govori Ćosić. - Stigli su mlađi, željni afirmacije. Ja sam od
svega toga već pomalo umoran. Još ove godine u Bolonji, a onda odoh u
trenere.
Samo jedna luda, slavljenička noć u
Manili, posle osvojene titule svetskog šampiona. Skupiše se u
jednoj hotelskoj taverni, onako spontano, bez dogovora.
Po jedno-dva piva i poče pesma:
Po jedno-dva piva i poče pesma:
KRŠNI Crnogorac Rajko Žižić, koji
je za dvadeset i šest dana u Manili izgovorio tridesetak reči,
povede pesmu, iz kraja svog: "Nekad beše mahala, zapuštena
stara, ej a sad se diže slavni Titograd".
Petar Vilfan ne sačeka kraj. Zapevao
je jednu slovenačku popevku, nadoveza se trener Petar Skansi sa
"Oprosti mi, pape", nastavi Radovanović sevdalinku "Ej,
kolika je Jahorina planina".
Onda Kićanović sa Dalipagićem u duetu "Moj Milane kad u vojsku pođeš".
Onda svi zajedno, složno:
"Naše puške pucaju, naša zvona zvone, Jugoslavija dobila svetske šampione".
Onda Kićanović sa Dalipagićem u duetu "Moj Milane kad u vojsku pođeš".
Onda svi zajedno, složno:
"Naše puške pucaju, naša zvona zvone, Jugoslavija dobila svetske šampione".
Ubrzo se u taverni skupiše mnogi,
raznobojne trenerke, gledaju i zavide, slave svetski šampioni na
svoj mladalački, razdragan način.
"Druže Tito bela lica, kad ćeš
doći do Užica" - puno srce radosti, pesma koju svi pevaju
jače i sa beskrajno oduševljenja ponavljaše te slavljeničke
večeri nekoliko puta.
KROZ PROZORE hotela, na horizontu
pojavljuje se zora.
Umorni ali radosni odlaze u sobe, da dva-tri sata spavaju. Ujutro su već u uniformama (naredio čika Raša, inženjer profesor Šaper) i to mora da se poštuje. Znaju, čekaju ih na aerodromu u Surčinu njihovi navijači, prijatelji, televizija će da snima, a prvaci ni posle dvadeset sedam časova leta ne smeju da izgledaju neuredno.
Umorni ali radosni odlaze u sobe, da dva-tri sata spavaju. Ujutro su već u uniformama (naredio čika Raša, inženjer profesor Šaper) i to mora da se poštuje. Znaju, čekaju ih na aerodromu u Surčinu njihovi navijači, prijatelji, televizija će da snima, a prvaci ni posle dvadeset sedam časova leta ne smeju da izgledaju neuredno.
- Najviše nedelju dana odmora, a onda
opet ispočetka. Uskoro će prvenstvo, a kada se i to završi
počinju opet pripreme reprezentacije za evropski šampionat u
Italiji, Mediteranske igre u Splitu - kaže Kićanović. - Eto, tako
mi osvajamo medalje, svi nas vide kad pobeđujemo, malo ko zna kako
se za to pripremamo, čega se sve lišavamo.
Dvanaest momaka zaustavljene mladosti
nose zlatne medalje.
Pokazaće ih prijateljima i onda, zna se, u vitrine ili na zid, pa na pripreme, turnire, prvenstva, olimpijadu, po nove, uvek nove, draže i značajnije.
Pokazaće ih prijateljima i onda, zna se, u vitrine ili na zid, pa na pripreme, turnire, prvenstva, olimpijadu, po nove, uvek nove, draže i značajnije.
Tako se ponavlja priča o zlatnim
dečacima, godinama ista.
Napisao: Srđan Popović (TV novosti, 1978.)
Napisao: Srđan Popović (TV novosti, 1978.)