Marko Valok, stranica mog života: U Sao Paolu 1954, u potrazi za davno izgubljenim bratom Josipom

Vest je stigla sa zakašnjenjem od mesec dana. I zaobilaznim putem. Preko brazilske fudbalske organizacije i našeg saveza. Saopštili su mi je tiho, sa žaljenjem i saučešćem, kako je i običaj kod nas u takvim prilikama.

Time je jedna daleka, prekookeanska pustolovina okončana. A jedna davnašnja boljka dobila svoj konačan oblik. I zatištala snažnije i dublje nego ikad.

Sa izmešanim osećanjima sećam se danas egzotičnog Brazila.

Čudnog, petomilionskog grada sa imenom Svetog Pavla. Modernih zdanja od betona i stakla, i skromnih radničkih prizemljuša. I plantaža kafe na kojima su mirni doseljenici iz Surčina zarađivali lake centavose i teške kruzeirose, a snevali o povratku i lepšim danima.

Tište me daleke slike, vitke crnkinje i crnooke, nasmejane kreolke, jednolični zvuci sambe i urnebesni povici strastvenih fudbalskih nazijača...

I u tom uzavrelom šarenilu vidim brata Josipa, tihog, snebvljivog, utonulog u brige i kajanja. Kao da ponovo stojim pred njegovim preplanulim licem, i slušam njegove nerazumljive portugalske reči. Kao da opet, neveseli, koračamo širokim ulicama Sao Paola, a nesigurne noge nas uvek iznova vrate na stare stranputice.


*****



Početkom pedeset i četvrte godine, kada je tim Crvene zvezde polazio na turneju po Argentini, Urugvaju i Brazilu, ja sam, osim sportskih, imao i jednu intimnu, svoju i porodičnu želju. 

Da nađem izgubljenog brata Josipa. 

Da bar nešto čujem o njemu. Je li živ. Možda da mu vidim grob.

Bio sam još dečak kad su česti razgovori u kući počeli u meni da stvaraju romantičnu sliku o najstarijem bratu. Negde u belom svetu postojao je on, svetao i tajanstven. I ja sam ga priželjkivao. Zamišljao sam dan njegovog iznenadnog povratka, maštao o sjaju dalekih, srećnih zemalja, o sreći koju će doneti preko mora i ozariti naš svakidašnji život. 

Kasnije, kada se o njemu više ništa nije znalo, majka je umela katkad, jadikujući, da priča o vremenima kada ja još nisam bio ni rođen.

Dvadeset i treće godine, otac i majka su prodali u Surčinu kuću i nešto zemlje što su imali, pa sa četvoro dece krenuli u novi svet, u obećanu zemlju. Tamo, u varljivom Eldoradu, nadničili su na plantažama kafe, i za dve godine uštedeli toliko da kupe kućicu u sirotinjskoj četvrti Sao Paola. 

Ali, čežnja za rodnom zemljom nije im dala da se skrase. Posle dve godine pečalbarenja vratili su se u Surčin. Opet sa četvoro dece. Ali, ne sa četvoro istih. Četvrta je bila sestra Femica koja se rodila u Sao Paolu, a najstariji brat, Josip, nije se vratio. 

On je ostao, ne zbog pečalbe, već zbog jedne Brazilke. Bilo mu je tada dvadeset godina.

Roditelji su u Surčinu kupili kućicu i nešto zemlje i nastavili da se bave zemljoradnjom. Zatim se porodica uvećala za još dva člana. 

Dvadeset sedme sam se rodio ja, a dvadeset devete najmlađi brat, Nikola. 

Josip se iz Brazila javljao. Obično kratkim pozdravima o praznicima. Tako se saznalo da se oženio svojom voljenom Brazilkom, pa nešto kasnije, da imaju dvoje dece. 

Poslednja vest, trideset i prve, bila je da je oboleo. Od tumora. I da treba da ide na operaciju.


*****



Polazeći za Južnu Ameriku, poneo sam sa sobom jednu Josipovu fotografiju, Femičinu krštenicu i adresu kućice gde su naši nekad živeli. Čim smo stigli u Sao Paolo, gde je Zvezda (Iako igrač Partizana, Valok je bio gost na turneji Crvene zvezde, želeći da što pre pronađe brata - op. Y.) trebalo da igra protiv Korintijasa, otišao sam da potražim tu kućicu. Rua da Cunha No 500. 

To je jedna vrlo duga ulica u modernom delu grada, a broj koji sam tražio, stajao je na jednom soliteru. Ipak, uz pomoć nekih iseljenika, pronašao sam plac na kome je nekad bila stara kuća. Ali, u okolini, niko ništa nije znao o Josipu.

Otišao sam zatim u matični ured ne bih li preko Femičine krštenice doznao nešto o bratu. Ali, uzalud. Naši iseljenici koje sam sretao, jedino su znali da Josipa već dugo godina niko nije sreo, niti šta čuo o njemu.

I kad sam već bio izgubio svaku nadu, na sam dan utakmice sa Korintijasom, neki od zvezdinih igrača uđoše u moju hotelsku sobu.

"Ajde, Marko, dole. Traži te brat!"

Nisam poverovao. Mislio sam da drugovi hoće da se našale sa mnom. Tim pre što je o mom traganju za bratom znao ceo tim, i što sam time svima već pomalo dosadio. Ali, nije bila šala. Kako sam sišao u hotelski hol, poznao sam Josipa. Ne po fotografiji koju sam nosio sa sobom, već po ocu.

Zadrhtao sam od iznenađenja i jeze. Činilo mi se da to preda mnom stoji naš pokojni otac.

Pružili smo jedan drugome ruku kao neznanci, ne uspevajući da nadvladamo nevericu i zbunjenost pa da se zagrlimo kao braća.

Onda je s obe strane potekla bujica pitanja, ali jedan drugoga nismo razumeli. Josip je govorio portugalski. Moja pitanja je slušao napregnuto, pokušavao da ih shvati, ali je, na kraju, bespomoćno, odmahivao glavom. U pomoć nam je, kao prevodilac, pritekao jedan naš iseljenik.


ISPRIČAO JE da je navijač Korintijasa, da se, normalno, zanimao za utakmicu sa Crvenom zvezdom i da je, na svoje iznenađenje, pročitao u novinama da u Zvezdinom timu igra i jedan Valok. I to Valok koji ima u Sao Paolu brata. Uzbudio se i rešio da me pronađe.

Bližio se početak utakmice. Pozvao sam ga da zajedno odemo na stadion, a kasnije ćemo, rekao sam, otići do njega. Po njegovim neodređenim odgovorima, učinilo mi se da ne bi želeo da vidim gde i kako živi.

"Znaš šta" - rekao sam - "neka materijalna pitanja ne bi trebalo da budu prepreka između nas."

"Ma nije to u pitanju" - odgovorio je.

"Dobro, onda ćemo, posle utakmice, večerati zajedno u hotelu" - rekao sam.

To mu se, učinilo mi se, više dopalo.

Utakmica je završena pobedom Zvezde. Moj brat je iznenada počeo za nas da navija i da se otkravljuje. Na večeri, u hotelu, sam je počeo da mi otkriva ono što ga je mučilo.

"Znaš, ja više ne živim sa onom ženom!"

I ispričao mi je dugu priču o svojoj nesrećnoj ljubavi, o deci koja nisu bila njihova, nego usvojena, o tome kako su se razveli još davno, čim je izašao iz bolnice. To je bio i razlog što je prestao da se javlja svojima i da se druži sa iseljenicima.

Dugo je zatim živeo sam sa svojom nesrećom, a oženio se tek pre nekoliko godina. Ona je takođe bila udata, i ima sina iz prvog braka. Imaju svoju kućicu, a drže radionicu za hemijsko čišćenje.

"Divno!" - uzviknuo sam. - "Zašto ne odemo tamo?"

A brat se ponovo namrštio. "Znaš, ona je crnkinja..." 

I tada sam mu održao pravo malo predavanje o socijalizmu i o novim shvatanjima koja danas vladaju u Surčinu.


PROVELI SMO dva dana zajedno. Upoznao sam svoju snahu Italiju koja nije uvek uspevala da se uzdrži od suza. I njenog sina Zelita koji, međutim, nije mogao da prežali poraz Korintijasa.

Za ta dva dana i Josipu je počeo da se vraća sluh za naš jezik. Više nije dozvoljavao da se prevodi ono što ja govorim. Razumeo je. Na rastanku, uz suze, obećao je da će nam pisati, i da će nam doći.

Pisao jeste, slali smo jedni drugima fotografije i pozdrave. A došao je tek sedamdeset i druge, star i sasvim oronuo od bolesti. Ostao je gotovo celu godinu. Svi smo ga nagovarali da ostane sasvim. Tim pre što je snaha Italija u međuvremenu umrla. Ali, on se nije dao:

"Moram da idem. Moram nešto da učinim sa radnjom, sa kućom. Treba da pomognem Zelitu. Treba da ga oženim".

I otišao je. Saznao sam kasnije da je radnju i kuću zaista prodao, a novac podelio sa Zelitom. Katkad smo razgovarali telefonom i ja sam ga uvek nagovarao da sada dođe u Jugoslaviju. Obećavao mi je, ali uvek uz objašnjenje:

"Ne mogu odmah. Moram još neke poslove da posvršavam."

I to se odlagalo. Letos smo se, ipak, videli po treći put. Za vreme turneje po Južnoj Americi, svratio sam na jedan dan u Sao Paolo. Bio je već sasvim star i onemoćao. Hteo sam da ga povedem sa sobom, ali se usprotivio. Opet na svoj način. Nekim neodređenim razlozima i odlaganjem. U stvari, shvatio sam, radije je hteo da ostane nasamo sa svojim osećanjima i kajanjima.


PRE PETNAESTAK dana stigla je vest da je Josip umro. Jedna daleka pustolovina je okončana.

A jedna davnašnja boljka dobila svoj konačni oblik. I zatištala snažnije i dublje nego ikad.

I sada, dok se sećam, kao da ponovo stojim pred njegovim napaćenim licem. Kao da, nesigurnom nogom, opet zajedno koračamo starim stranputicama.

Napisao: Marko Valok, pripremio: Radovan Tomašević (TV novosti, januar 1978.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate