Januar 1996: Već dugo,
gotovo četiri godine, od završetka rata u istočnoj Slavoniji,
uništenja Vukovara, od izbijanja rata u Bosni i Hercegovini
nameravao sam da otputujem u Srbiju. Od cele zemlje poznavao sam samo
Beograd, gde sam pre gotovo tri decenije kao autor jednog komada bio
pozvan na pozorišni festival. Od tih možda dan i po ostalo mi je u
sećanju samo moje mladalačko ili pre bi se moglo reći autorsko
negodovanje zbog neprestanog žamora srpske publike na predstavi bez
reči, zbog publike koja, kako sam tada mislio, južnjačka ili
balkanska, kakva je bila, naravno nije mogla da bude zrela za tako
dugotrajno ćutanje na pozornici.
Od velegrada Beograda u sećanju mi
nije ostalo ništa, osim blage strmine obeju obala reka Save i
Dunava, koje se u niziji ulivaju jedna u drugu - ali ne i slika o
dvema vodama koje zaprečuju horizont i o "tipično
komunističkim" soliterima. Tek sada, nedavno, prilikom drugog
boravka u srpskoj, nekadašnjoj jugoslovenskoj prestonici, dok sam
prolazio kraj "doma književnika" u jednoj sporednoj ulici,
oivičenoj lipama, koje unaokolo rasipaju jesenje lišće, setio sam
se da sam jednom čak bio unutra.
Tom prilikom bio sam ugošćen i
uzgred, zbog svog mladalačkog književnog razmetanja, izložen
prijateljskom podsmehu ne toliko starijeg, tada širom Evrope
poznatog književnika Miodraga Bulatovića, koga sam i ja prilično
oduševljeno čitao, autora knjige "Crveni petao leti u nebo"
(on je umro pre nekoliko godina, usred jugoslovenskog rata, i do
kraja je, kako su mi pričali u Beogradu, ostao podsmešljiv i u isto
vreme uvek spreman da svakome pruži pomoć; da li su van njegove
zemlje o njemu objavljeni nekrolozi?).
U zemlji agresora
Pre svega sam zbog rata želeo da idem
u Srbiju, u zemlju "agresora", kako su je uopšteno
nazivali. Ali, takođe me je mamilo da jednostavno osmotrim, zemlju
koja mi je od svih jugoslovenskih republika bila najmanje poznata i
pri tom, možda upravo kao posledica vesti i mišljenja o njoj, ona
koja je u međuvremenu stekla najveću privlačnu moć i po čuvenju
bila najzačudnija, takoreći najzanimljivija.
Gotovo sve slike i izveštaji iz
protekle četiri godine stizali su s jedne strane fronta ili granice,
a ako su ponekad stizali i sa druge, činile su mi se, s vremenom sve
više, kao uobičajene uigrane slike, kao ogledalo u ogledalu naših
zenica, a u svakom slučaju ne kao svedočenje očevica. Neodoljivo
me je vuklo iza ogledala. Vuklo me je na put u zemlju Srbiju, koja je
svakim člankom, svakim komentarom i svakom analizom postajala
nepoznatija i dostojnija istraživanja ili makar samo posmatranja. A,
onaj ko sada pomisli: "Aha, prosrpski nastrojen!" ili "Eto,
jugofil!" - ovo drugo je reč iz "Spiegela" (reč?) -
taj ne treba dalje ni da čita.
Doduše, poslednjih godina dobijao sam
povremeno poziv za posetu smanjenoj Jugoslaviji, Srbiji ili Crnoj
Gori. Ali, želeo sam da izbegnem da tamo budem neka javna ličnost,
pa ni polu-javna. Palo mi je na pamet da budem običan prolaznik,
koji čak nije prepoznatljiv kao stranac ili putnik, i to ne samo u
metropolama Beogradu i Titogradu (u međuvremenu Podgorici), već,
pre svega, u gradićima i selima, a po mogućnosti katkada daleko od
bilo kakvog naselja.
Ali, podrazumeva se da mi je u istom
vreme bio potreban dobar vodič koji poznaje teren, saputnik, a možda
i prevodilac. Naime, nije mi bilo dovoljno moje polovično znanje
slovenačkog i sećanje na nekoliko reći srpskohrvatskog, koje sam
jednog leta pokupio na jadranskom ostvru Krk, pre više od 30 godina,
jer ovo nije trebalo da bude obično putovanje. (Nasuprot tome,
nepoznato ćirilično pismo nije predstavljalo nikakav problem, jer
se činilo da je za ovaj poduhvat baš dobro što sam sričući morao
da odgonetam).
Zgodna okolnost bila je što sam već
dugo imao dva prijatelja iz Srbije, koji su prilično mladi otišli
iz svoje zemlje, ali se u manjim ili većim razmacima vraćaju kući,
pa i sada za vreme rata. Poseta roditeljima ili obudovelovoj majci
i/ili jednom ili drugom vanbračnom detetu i ranonapuštenoj srpskoj
ljubavnici.
Jedan je Žarko Radaković, prevodilac
nekoliko mojih dela na srpski, koji je i sam u svoje vreme bio pisac.
Ali je, doduše, za život zarađivao tako što je posle studija u
Beogradu i dugog boravka u Tibingenu bio prevodilac i spiker nemačkih
članaka u radio-stanici "Deutsche Welle", čije su emisije
namenjene Balkanu. Čak i tada, često u procepu između srpskog
bitka i nužnosti oponiranja (vidi na primer tendencioznu paljbu FAZ,
koja nikada ni u nagoveštaju nije bila "prosrpska"), bio
je veran prevodilac-spiker, koga je glas katkada izdavao.
Možda je takav život doprineo
nemuštosti, koja je obuzela mog prijatelja od početka rata, ne samo
među prijateljima, nego i samnom. Doduše, on je i dalje prevodio tu
i tamo, a to je, uprkos ratu, objavljivano u Beogradu, Nišu ili
Novom Sadu. Međutim, od njega više ništa nisam čuo o tome - Žarko
R. živeo je, prevodio i pisao u nekom zamračenju za koje se sam
opredelio. Da bih ga sada pronašao u tome, morao sam da se obratim
njegovom poslednjem prisnom prijatelju, jednom mormonu, daleko u
američkoj državi Utah. I kao što priliči takvoj mormonskoj
zaobilaznici, Srbin i ja, Austrijanac, opet smo se okupili u neku
ruku za tili čas: usledio je poziv iz Kölna - važi, početkom
novembra sastanak u Beogradu, "jer ionako tada posećujem svoju
majku" - a nedelju dana kasnije zajedničko putovanje do
bosanske granice, gde se, u jednom gradiću na pograničnoj reci
Drini, opet "ionako" već bio dogovorio sa svojom
nekadašnjom prijateljicom i skoro punoletnom zajedničkom ćerkom.
Logika profesionalnog kockara
Drugog srpskog prijatelja koji je
trebalo da mi približi svoju zemlju i ljude upoznao sam pre gotovo
jedne decenije u Salzburgu. Zlatko B. bio je stalni gost jednog
lokala u Schallmoser Hauptstrasse, koja vodi iz grada, u kome sam
često obitavao mnoge godine, između ostalog zbog starinskog, večito
preglasnog džuboksa, na kome su se uvek vrtele iste pesme grupe
Creedence Clearwater Revivala "Have You Ever Seen The Rain?",
"Looking Out The Back Door" i "Lodi". Na početku
poznanstva, Zlatko je igrao karte, uvek u velike pare.
Napustio je Srbiju posle detinjstva
provedenog na selu, precizno-mehaničarskog zanata u Beogradu i veoma
dugog vojnog roka u više zabačenih delova Jugoslavije, i došao u
Austriju da bi se, kako je tvrdio, obogatio. To mu kao radniku u
jednoj vešernici u predgrađu Salzburga nije pošlo za rukom. I tako
se, u međuvremenu radeći kao pomoćno osoblje i kurir u jednom
turističkom birou, okušao kao profesionalni kockar u "Mirjam's
pub", ali prepušten sam sebi nije imao nikakvu šansu protiv
evropskih kockarskih bandi, koje su se smenjivale u ovom lokalu. (Iz
tog vremena mi je u sećanju ostao njegov česti pogled u nevidljivo
nebo posle svake izgubljene igre.)
Posle toga je takoreći trajno postao
pošten, sezonski radnik, uvek hitar, pri čemu je uzgred i u
posebnim prilikama, gotovo uvek samo po porudžbini, slikao čudne
žanrovske prizore, daleko od šarenila i ne isključivo samosvojne
mašte nekada veoma skupih srpskih naivaca - podsećajući na primer
na slovenačko naivno slikarstvo iz XX veka kada su oslikavane
košnice (koje se mogu videti u simpatičnom muzeju u Radovljicama
kraj Bledskog jezera) ili gostioničarski natpisi gruzijskog majstora
zidnog slikarstva Prismanija. I Zlatko B. se, baš kao i Žarko R, od
izbijanja jugoslovenskih ratova povukao iz centra Salzburga na selo,
a onda je čak zvanično zamenio svoje srpsko ime jednim koje zvuči
nemački - a u stvari je ime holandskog žanr-slikara iz XVII veka
Adriaena Brouwera, koga veoma ceni.
Tako smo krajem oktobra 1995. iz tri
različita pravca krenuli na put u Beograd: jedan iz Salzburga, kroz
Austriju i Mađarsku (na kraju ipak sopstvenim vozilom), drugi iz
Kölna avionom Lufthanse, a treći iz pariškog predgrađa, posle
vožnje kroz Lotaringiju, do Švajcarske, zatim Swissairom od
Züricha, sa S. Ovo je jedno od malobrojnih putovanja u životu koje
nisam preduzimao sam. I bilo je prvo u kome sam gotovo uvek bio u
društvu.
Uoči odlaska, u jednom bisokopu u
Versaillesu, pogledao sam film "Podzemlje" Emira Kusturice.
Prethodni filmovi ovog Bosanca iz Sarajeva, recimo "Dom za
vešanje" ili "Arizona dream", u meni su sa jedne
strane izazivali divljenje, zbog mašte koja ne samo da se slobodno
razvija, već doživljava prave uzlete, u slikama i sekvencama koje
su tako skoncentrisane i ujednačene da gotovo prelaze u istočnjačke
ornamente (što bi moglo predstavljati suprotnost skučenosti), dok
mi je sa druge strane u ovim slikovitim uzletima uvek nedostajalo
nešto kao veza sa tlom, zemljom, ili uopšte svetom, tako da bi se
sva ta fantastika ubrzo ponovo rasplinula u fantazmagorije koje
zasenjuju oči; a ja sam divljenju uvek pretpostavljao duboku
dirnutost, ili gotovo dirnutost, koja na mene ostavlja najjači
utisak i najduže u meni traje.
"Podzemlje" je, međutim,
bilo prvi Kusturičin film koji me je (gotovo) duboko dirnuo. Najzad
se jedna puka sposobnost pripovedanja pretvorila u pripovedačku
snagu, time što se veliki sanjarski talenat povezao sa opipljivim
delom sveta i istorije - nekadašnjom Jugoslavijom, domovinom mladog
Kusturice. A, nije li snažna scena pred kraj, usred najžešćeg
građanskog rata, u kojoj jedan od junaka filma, koji već godinama
traži sina koji je nestao u Dunavu kod Beograda, trči kroz metež i
dim bitke i na smenu nariče za svojim izgubljenim detetom i urla
naređenje: "Pali!"?
Kako mi je u tom trenutku glupo i
zlonamerno delovalo mnogo onoga što je protiv "Podzemlja"
napisano. Ne samo to što je nakon premijere u Kanu Alain
Finkielkraut, jedan od novih francuskih filozofa, koji od izbijanja
rata piše neshvatljive gluposti u korist hrvatske državnosti,
Kusturičin film, i ne videvši ga u "Mondu" optužio za
terorizam i prosrpsku propagandu: pre nekoliko dana je u
"Liberaciónu" André Glucksmann, još jedan od novih
filozofa, stvar sasvim groteskno izokrenuo, time što je Kusturici,
čiji je film video, čestitao za obračun sa terorističkim srpskim
komunizmom koji, za razliku od Nemaca, nije na svojim istorijskim
nedelima ništa naučio - šta je video onaj ko iz "Podzemlja"
izvlači nešto tako? Šta taj uopšte vidi?
A, kritičar ovoga filma koji piše za
nemački "Zeit", inače sposoban za neke dobre uvide, kod
Kusturice je našao gnev, indignaciju, pa čak i "žudnju za
osvetom". Ali, ne: "Podzemlje" dolazi, deluje i
sastoji se, ja sam to video, samo od bola, ojađenosti i žestoke
ljubavi; čak i grubosti i drečavi tonovi u njemu su deo toga - a to
se naposletku jasno videlo, čak bih rekao i vidovito, daje tu drugu
jugoslovensku priču, ili, pak, ono prirodno bajkovito, kao na primer
na kraju, gde se od kontinenta odvaja jedno ostrvo sa kog se luđak
iz ovog filma, koji najednom više ne deluje baš tako retardirano, a
kamoli kao idiot, jasno i sa blagim autoritetom, kao obični
pripovedač bajki, obraća gledaocu svojim "bila jednom jedna
zemlja..." (mogu da kažem da sam tamo, u bioskopu, njegovoj
bajci mogao da zamerim samo to da je prekratka).
Primeri francuske nekulture
Što se "Podzemlja" tiče,
pošto se uredništvo "Monda" resilo da se obračuna sa
Kusturicom i njegovim prosrpskim, odnosno jugofilskim filmčićem -
sada se pored jezički prozirne i dirigovane recenzije glavnog
filmskog kritičara - inače - koji filmu zamera njegove barokne, što
će reći poigravanjem sa sobom samima zaokupljene forme, takođe u
kulturnoj rubrici pojavio i članak iz pera jedne žene, koja je
čitaocima do tada bila poznata samo kao ratni dopisnik "Monda"
iz Jugoslavije i čije je izveštavanje bilo ne samo pristrasno - u
ovom slučaju, zašto ne bi i bilo? - već i ispunjeno neiscrpnom i
gotovo zavidno samosvesnom mržnjom prema svemu što je srpsko, i to
iz broja u broj. U spomenutom članku, ona se trudi da dokaže da je
Kusturičin film, snimljen na srpskom tlu (i vodi), sigurno
proizveden uz pomoć tamošnjih firmi i stoga predstavlja kršenje embarga UN nametnutog Srbiji i Crnoj
Gori.
Sa mučnom, krajnje arbitrarnom, a
pritom prividno na činjenicama zasnovanom temeljnošću ona dalje,
mada kroz četvrt stupca, nabraja sve rezolucije UN koje bi protiv
"Podzemlja" navodno mogle da se primene, paragraf za
paragrafom, aneks za aneksom, sve to mučno složeno, sabrano, i
nakarikano u pravoj litaniji, koja za cilj ima dokazivanje krivice i
kakva se inače može naći samo u obrazloženju neosporne, konačne,
neopozive presude - sugerišući time da Kusturičin film, već i kao
proizvod, odnosno roba, ima u sebi nešto nezakonito, da su njegovi
nesrpski (francuski i nemački) "koproducenti" prekršili
zakon, da bi ovaj film, bar u zemljama koje su se obavezale na
poštovanje embarga trebalo ukloniti sa scene, povući iz bioskopa,
(ovde u prilično blagom obliku prenosim sugestiju autorke spomenutog
članka), da "Podzemlje" nema prava da postoji i da je
režiser i producent Emir Kusturica u najmanju ruku ratni profiter.
Lažni rat u Sloveniji
Ovim sam (možda) sporednim zbivanjima,
pre dostojnim policije za zaštitu morala nego Philipa Marlowea,
toliko vremena posvetio, jer mi se ovde navedeni način pisanja,
gotovo isključivo diktiran unapred smišljenim smernicama za
fabrikovanje glasina, čini karakterističnirn za pretežan deo
natpisa o ratu u Jugoslaviji, od samog njegovog početka.
Šta, možda bi hteo da pomogneš da se
nedela u Bosni, Krajini, Slavoniji učine manje stvarnim, kritikom
sredstava javnog informisanja koja nastoji da sagleda dublje slojeve
realnosti? - Stani, strpi se. Budi pravičan. Ovaj problem - samo
moj? - je mnogo složeniji, složen od brojnih nivoa, odnosno
stupnjeva stvarnosti: a ja, u nastojanju da ga rešim, ciljam na
nešto sasvim realno, pri čemu svi prikazi stvarnosti koji se
međusobno prožimaju daju da se nasluti nekakva povezanost.
Jer, šta zna onaj čije je učešće
gotovo uvek samo učešće (televizijskog) gledaoca? Šta zna onaj
čije se sve znanje sastoji iz obaveštenosti, sazdane iz samih
direktnih prenosa i uključenja u vezu, bez onog istinskog znanja
koje se može steći samo učenjem, gledanjem i učenjem? Šta zna
onaj ko umesto stvari pred sobom ima samo njihovu sliku, ili pak, kao
u televizijskim vestima, samo fragment slike, ili, kao u satelitskom
prenosu kratkog pregleda vesti, fragment fragmenta?
Postoje dve stvari kojih - još više
nego kada je reč o igrama obmane - ne mogu da se oslobodim, i to već
četiri i po godine, od juna 1991, kada je izbio takozvani
desetodnevni rat u Sloveniji, koji je označio početak sloma i
raspada Jugoslavije. Te dve stvari su jedan broj i jedna slika, jedna
fotografija.
Kada je reč o broju: u tom početnom
ratu je poginulo oko sedamdeset ljudi, reklo bi se malo u poređenju
sa desetinama hiljada poginulih u ratovima koji su zatim usledili. Pa
ipak, kako to da su gotovo svih sedamdeset žrtava bili vojnici
Jugoslovenske narodne armije, koja je već tada važila za velikog
agresora i koja je, kao daleko nadmoćna, lako mogla da izađe na
kraj sa malobrojnim slovenačkim borcima za slobodu? (Spomenuta
brojka je poznata, ali, što je čudnovato, nikada nije prodrla u
svest međunarodne javnosti).
Ko je koga tu napao? I nije li armija
možda čak imala izričito naređenje da ne puca, da ni u kom
slučaju ne uzvraća vatru, jer se, uprkos svemu, još uvek mislilo
da se nalazi među jugoslovenskom braćom i jer je, bar jedna strana,
htela da se drži ovakvog uverenja, ili zablude? - A, fotografiju
koja uz to ide video sam u Time magazinu: Pomalo zbunjena grupa
Slovenaca u prilično fantastičnim borbenim uniformama, koja
transparentom i zastavom predstavlja novostvorenu republiku. A, među
njima, bar koliko se ja sećam, nije bilo zaista mladih ljudi, ili
bar ova grupa, ili jedinica, nije delovala ni malo mladalački - ovi
borci za slobodu su mi u sećanju ostali pre svega kao trbušasti
tridesetogodišnjaci, koji su izgledali kao posle nekog šminkerskog
izleta, sa zastavama kao dekorom pozorišta pod vedrim nebom, i do
danas mi iz glave ne izlazi prva pomisao koju je u meni ova slika
izazvala, da su ovakvi đilkoši, a ne nekakvi borci za slobodu, bili
ti koji su bez ikakvih obzira pobili sedamdeset mladih vojnika, koji
uprkos svom nadmoćnom naoružanju nisu znali ni odakle su šuplji.
Naravno da je to možda besmislica, da emitovana slika možda biva
preoblikovana, ili iskrivljena, u svesti gledaoca.
Slično mi se događalo i kad je reč o
ratnim izveštajima koji su nakon toga usledili, i to sve češće i
češće. Gde se nalazio taj parazit koji je činjenice iskrivljavao,
ili pak njima baratao kao pukim kulisama: u samim vestima, ili u
svesti primaoca? Kako je, recimo, moguće da sam u prvom trenutku
saosećao kad je krajem novembra 1991, nakon saopštenja o padu
Vukovara, još istog dana uveče neki ogorčeni i potreseni prolaznik
natpis "Staljingrad" na jednoj od stanica pariškog metroa
prepravio u "Vukovar", i da sam u tome video koliko
aktuelan, toliko i biblijski postupak, ili pak idealno jedinstvo
umetničkog i političkog čina - a da sam već narednog jutra, kao
nakon nekog filma koji na prvi pogled pleni, da već pošto se na
ekranu pojavi natpis "kraj" ne bi više izgledao baš
toliko privlačan, a nakon izvesnog razmišljanja postaje potpuno
neprihvatljiv, a obično je holivudske proizvodnje - počeo da se
pitam kakve veze imaju "Staljingrad" i "Vukovar"?
Kako je moguće da sam kao nešto
izuzetno u to vreme izdvojio tvrdnju iz mržnjom ispunjenog huškačkog
uvodnika Frankfurter Allgemeine Zeitunga, prema kojoj Srbi koji žive
u Hrvatskoj, dakle i u Vukovaru i oko njega, do tada jugoslovenski
građani, dakle ravnopravni sa svojim hrvatskim zemljacima, a koji su
ustavom novstvorene republike Hrvatske, donesenim mimo njihove volje,
najednom postali nacionalna grupa drugog reda, prema kojoj bi, dakle,
ovih oko šest stotina Srba koji su bez ikakvog pitanja pripojeni
hrvatskoj državi - a ne samo stavljeni pod hrvatsku upravu, trebalo
poslušno, mirno, po dekretu nemačkog novinara "da se osećaju
(baš tako!) kao manjina!?"
"Dobro, po naređenju pristajemo
da se od danas pa nadalje osećamo kao manjina u svojoj vlastitoj
zemlji, a s tim u skladu pristajemo i da nas vaš hrvatski ustav tako
i definiše"; to bi, dakle, bila mogućnost da se izbegne rat u
Krajini i borba za grad Vukovar? Ko je tu bio prvi agresor? Šta
znači osnovati jednu državu i pritom potpuno zanemariti i
degradirati jedan od njenih naroda, koji je od davnina živeo na
njenoj teritoriji u ne baš zanemarljivom broju, a kome ta država
predstavlja trn u oku, čist užas, jer ga podseća na progone
hitlerovskog ustaškog režima, koji se ne mogu zaboraviti?
Ko je, dakle, bio agresor? Da li su oni
koji su ovaj rat isprovocirali bili isti oni koji su ga i započeli?
I šta ovde znači "započeli"? Nije li već takva jedna
provokacija mogla predstavljati početak? ("Ti si prvi počeo!"
- "Ne, ti si prvi počeo!"). I kako bih se ja, kao Srbin u
Hrvatskoj, ponašao prema jednoj takvoj, protiv mog naroda uperenoj
državi? Ne bih li se, mada vezan za rodni kraj, u kome su moji preci
vekovima živeli, iselio, što se mene tiče takođe "kući",
u Srbiju? Možda.
Ili bih, možda kao građanin drugog
reda, kao prinudni građanin Hrvatske, ipak ostao u zemlji, doduše
nevoljno, s tugom, sa smislom za crni humor, ali ipak za ljubav miru?
Možda. Ili bih, da mi je to bilo moguće, uzeo u ruke oružje,
naravno zajedno sa mnogima poput mene, a za nuždu čak i uz pomoć
JNA, koja se raspadala i nije imala određeni cilj? Verovatno. Ili
bih se pak, da sam bio takav Srbin, još dosta mlad i bez vlastite
porodice, brzo uključio u rat koji je, kao što je poznato, započeo
ulaskom prvih pripadnika hrvatske državne milicije u grad Vukovar, u
rat o kom ja sam ne bih imao šta da kažem: jer od vajkada važi ono
užasno "rat je rat", i još strašnije: bratoubilački rat
je bratoubilački rat.
A, onaj ko to danas tumači kao
ravnodušnost, umesto kao suočavanje sa bezizlaznim položajem, ne
treba dalje ni da čita. (Ne navodi li Aleksandar Tišma, književnik
srpsko-jevrejskog porekla koji živi u Srbiji, svojim "rat je
rat", koje je u nemačkim listovima više puta kritikovano kao
bezosećajnost, daleko, daleko više na razmišljanje nego svi oni
verbalni izlivi ogorčenja, ucenjivački i daleki od svakog iskrenog
izraza osećanja?
Priče iz bosanskog lonca
- Od kako je u proleće 1992. počeo
rat u Bosni, i od kako su započele da stižu prve slike, a potom i
serije slika koje su prikazivale ovaj rat, uvek je postojao jedan deo
mene (neprestano sklon da zastupa "celog" mene), koji je
naoružane Srbe u Bosni, bilo kao vojsku ili kao pojedinačne ubice,
a naročito one na brdima i brežuljcima oko Sarajeva, smatrao
"neprijateljima ljudskog roda", da parafraziram ono što je
za iračkog diktatora Saddam Husseina rekao Hans Magnus Enzensberger;
a kasnije bih, nakon slika i izveštaja iz logora za internaciju koje
su držali Srbi iz Bosne, mogao da potpišem reči jednog, pritom čak
srpskog patriote, pesnika i tadašnjeg opozicionara Vuka Draškovića,
prema kojima je sada, s početkom klanja u Bosni i Hercegovini, i
srpski narod, koji gotovo nikada do sada u istoriji nije bio
zločinački, postao zločinački, teškim bremenom opterećen, na
neki način Kainov narod.
I to ne samo jednom, ne samo na
trenutak, pri pogledu na neku od fotografija mrtve dece u sarajevskim
mrtvačnicama, kao u praznom svemiru - fotografija u čijem
uveličavanju i širenju u celom svetu nemaju premca španske novine,
kao što je "El Pais", verovatno kao naslednici Francisca
Goye? Gledajući to, pitao sam se zašto neko od nas odavde, ili još
bolje neko odande, neko iz samog srpskog naroda, ne pomogne onome ko
je za tako nešto odgovoran, što će reći lideru Srba iz Bosne
Radovanu Karadžiću, pre rata navodno autoru pesama za decu (!), da
ovaj svet zameni onim? Zašto se ne bi našao takav neki
Stauffenberg, ili Georg Elsner?
A ipak, gotovo istovremeno sa ovim
dosta nemoćnim agresivnim impulsima jednog dalekog televizijskog
gledaoca, drugi deo mene (koji, doduše, nikada nije zastupao mene
celoga) nije hteo da veruje ovom ratu i ovom ratnom izveštavanju.
Nije hteo? Ne, nije mogao. I u ovom ratu su, naime, za takozvanu
međunarodnu javnost prebrzo podeljene uloge napadnutih i napadača,
čistih žrtvi i preispoljnih zločinaca, fiksirane i utvrđene.
Kako je, pomišljao sam u isto vreme,
tako nešto uopšte moglo da ispadne dobro, jedno tako samovoljno
proglašavanje države od strane samo jednog naroda - ako bosanski
muslimani srpskog porekla, koji govore srpskohrvatskim jezikom,
uopšte imaju prava da se nazovu narodom - na jednoj teritoriji gde
su svoje pravo, i to jednako pravo, imala sva ti naroda, i gde su, uz
to, sva tri naroda bila najšarolikije isprepletana, ne samo u
neosporno multikulturnoj prestonici, već od sela do sela, a i u
samim selima od kuće do kuće, i zajedno i izmešano živela? I kako
bih se, opet, ja ponašao da sam bio Srbin tamo u Bosni, prilikom
blago rečeno bezobzirnog osnivanja jedne države koja mi, opet blago
rečeno, ni malo ne odgovara, na mojoj, na našoj zemlji? Ko je tu
bio napadač? (Vidi gore).
Za Srbe iz Krajine niko nije imao milosti
A, nije li zatim, kako su se stvari
dalje razvijale, s većinom dalekih gledalaca bilo tako da bi, ako bi
ispod neke od slika žrtava po izuzetku stajao natpis "Srbin"
pomislili da je u pitanju zabuna, štamparska greška, ili u svakom
slučaju zanemarljivi izuzetak? Jer ako je takvih nedužnih srpskih
žrtava zaista i bilo, moglo ih je, s obzirom na njihovo tako oskudno
pojavljivanje u svetu, biti samo u odnosu jedan prema hiljadu - jedna
srpska žrtva na hiljadu muslimanskih. Koja od zaraćenih strana je,
naime, kada je o ubijenima i izmasakriranima reč, bila povlašćena
u pogledu izveštavanja i fotografisanja? I kako to da se taj odnos
među stranama po prvi put malo izmenio u leto 1995, sa proterivanjem
Srba iz Krajine - mada se ni tada nije moglo videti ni jedno od lica
ubijenih, već samo prognanih, dok je uz to istovremeno išla i
sugestija da su "isti ovi ljudi prethodno proterali jedan drugi
narod?" I ne uklapa li se u to potpuno i od strane međunarodnog
suda upravo objavljeni broj osumnjičenih za ratne zločine u
Jugoslaviji? 47 Srba, 8 Hrvata i jedan musliman osumnjičeni su u
Hagueu - kao da je i za ovu poslednju stranu odabran jedan alibi -
zločinac, poput nekakvog alibi samarićanina.
Ali, nije li još pre slika reka
izbeglica iz Krajine ovom ili onom stranom gledaocu palo u oči da se
Srbi koji pate, koji u ovim slikama do sada nisu bili gotovo uopšte
prisutni, po pravilu slikom, tonom i pisanom rečju prikazuju
drugačije nego bezbroj onih drugih? Oni su mi, naime, na
fotografijama, ako se izuzme nekoliko prvih, dostojnih izveštaja,
zaista izgledali nekako "neprimetni", što je bila
najupadljivija razlika u odnosu na njihove sapatnike iz druga dva
naroda: ovi, bar kako se to često moglo videti, nisu baš
"pozirali", ali su ipak uglom snimanja, odnosno
izveštavanja, bili nedvosmisleno gurnuti u određenu pozu: ljudi
koji su verovatno zaista patili, dobijali su planske instrukcije da
zauzmu paćeničku pozu.
A, tokom godina ratnog izveštavanja,
tokom kojih su verovatno i dalje zaista patili, i to verovatno sve
više, oni su pred kamerama i magnetofonima međunarodnih snimatelja
i izveštača, u međuvremenu upućeni, usmereni, i na tuđ mig ("Ej,
drugar!"), glatko i poslušno nameštali mučenička lica i
zauzimali mučeničke poze koje su želeli stranci. Ko će mi reći
da se varam, ili čak da sam zlonameran, ako to kažem za snimak žene
koja plače iz sveg glasa, snimljena u krupnom planu iza rešetaka
jednog zarobljeničkog logora, u kome praktično vidim poslušno
postupanje po uputstvima fotografa međunarodne novinske agencije sa
druge strane logorske ograde, pa čak smatram da i u načinu na koji
se žena drži za ogradu ima nešto od trgovca koji prodaje svoju
robu?
Da, moguće je i da se varam, da se
parazit nalazi u mom oku (fotografija deteta u krupnom planu koje
plače u rukama nekakve žene, svoje majke? A, na sledećoj, grupnoj
fotografiji, u pozadini, isto to dete, blaženo mirno u rukama druge
žene, svoje prave majke?) - pa ipak, zašto još nikad ovakve
pažljivo kadrirane, promišljene i kao naručene snimke još nikad,
bar ovde kod nas, na Zapadu, nisam video kada je reč o srpskim
žrtvama. Zašto se takvi Srbi gotovo nikada ne prikazuju u krupnom
planu, i skoro nikad pojedinačno, već skoro uvek u grupicama - ili
daleko u pozadini, gotovo neprimetni, i skoro uvek, za razliku od
svojih hrvatskih i muslimanskih sapatnika koji pogled sa strašću
upiru pravo u kamere, odvraćenog ili oborenog pogleda, kao da su
svesni nekakve krivice?
Malo ko je bio spreman da brani istinu
Kao nekakvo strano pleme? - Ili kao da
su preponosni da bi pozirali? - Ili previše tužni za to?
Tako jedan deo mene nije bio u stanju
da bude pristrasan, a kamoli da osuđuje. A, to je zatim, ne samo
mene, dovelo do grotesknih, i možda ne sasvim nerazumljivih
mehanizama (?) kakve je još uvek mladi francuski književnik Patrik
Besson (čija je majka Hrvatica) u svom pledoajeu, pre bi se moglo
reći pamfletu u korist Srba ("Pamflet" u nečiju korist?)
pre par meseci opisao gotovo krajnje poučno, a u svakom slučaju
tonom između šale i apsurda.
Ovaj pamflet počinje time da je i on,
Besson, u ovom ratu zveri video na onoj strani gde i svi ostali
zapadni gledaoci, dok mu jednoga dana - tako se on lukavo poigrava sa
konzumentima vesti i ćudljivim pariškim pomodarima - nije dosadila
ovakva monotonija. Ono što sledi nema, doduše, nikakve veze sa
ćudima, već isključivo sa autorovim osećanjem za sliku i za reč.
Nakon veoma izričitog podsećanja na jugoslovensku istoriju patnji i
otpora u Drugom svetskom ratu - koju niko od nama sličnih verovatno
ne pamti i za koju sada od pogođenih tražimo da je konačno
zaborave, sve do dalekih budućih pokolenja - Besson u jednom gnevnom
zamahu prikuplja sve medijske standarde primenjene na sadašnja
zbivanja u Jugoslaviji, u svojevrsnom nastavku Flaubertovog "Rečnika
opštih mesta", koji ovoga puta, doduše, ne izaziva toliko
smeh, koliko želju da zaplačete i zavrištite.
Ovde ću, kao primer, navesti samo
njegov navod uobičajenih opisa Radovana Karadžića: odomaćilo se,
na primer da se tom prilikom uvek spomene njegov psihijatrijski
poziv, jer je poznato, vidi Flauberta, da svi koji se bave tretmanom
duševno poremećenih pacijenata i sami na sebi nose nekakvu senku, i
da ga pritom u natpisima, od Beča do Pariza, redovno tituliraju kao
"doktora", očigledno povlačeći paralelu sa "Dr
Strangeloveom", koji u filmu Stanleyja Kubricka želi da digne
našu planetu u vazduh, itd, itd.
A, kao što to biva, istovremeno sa
Bessonovim pamfletom mi je do ruku došao i svojevrstan portret ovog
srpskog lidera u "Mondu", koji niže jednu oveštalu sliku
za drugom, kliše za klišeom, upravo po onom jezičkom postupku o
kome Besson piše, a koji se praktikuje kao kvazi-ozbiljan odraz
jedne stvarnosti, uz dodavanje još par opštih mesta: recimo to da
pesme koje dr Karadžić piše, naravno "uzgred", niko ne
čita i da su, naravno, "osrednje", itd. A, jedan od
grotesknih mehanizama reagovanja na takve stvari je, bar kod mene,
bilo to da sam poželeo da pročitam neku Karadžićevu pesmu, baš
kao što mi je i opis zlikovčeve neveste i šovinističke pevačice
Cece otvorio apetit da čujem neku njenu pesmu.
Možda sličan mehanizam deluje kod
Patrika Bessona: kada nakon takvih ishitrenih gotovih izveštaja na
Palama ima priliku da svojim očima vidi Radovana Karadžića, on ga
opisuje kao neku prilično tužnu, umornu, pomalo odsutnu ženu koja
stari - gotovo simpatičan opis - nedopustivi mehanizam odbrane?
U svakom slučaju, čini mi se da takve
mehanizme, mehanizme odbrane, odnosno tendencije suprotstavljanja,
vredi spomenuti, mada se time izlaže opasnosti da se udalji od
ravnoteže i od smisla za pravičnost, recimo kao kada je reč o
gotovo jedinoj konvencionalnoj slici kod Bessona, kada mu se iz ruku
omiče jedan sumorni stereotip sličan onima koje svojim pamfletom
napada: kada opisuje skup ratnika na Palama, vojnici iz redova
bosanskih Srba ispadaju sasvim drugačiji nego što smo mi navikli,
mladići u ovom opisu ne prolaze baš najbolje, povremeno bliski onom
stereotipnom "Sveži, radosni, slobodni".
Tom prilikom sam pomislio da se
opasnost ovakvih mehanizama suprotstavljanja može sastojati u tome
da se kroz njih izrazi nešto što bi se moglo uporediti sa
glorifikovanjem nekadašnjeg sovjetskog sistema od strane nekih
putnika na Zapad tokom tridesetih godina. Da li je, doduše, u
pitanju odbrambeni mehanizam koji dovodi u zabunu ako čovek prilikom
svakog novog novinskog izveštaja o nekoj hordi srpskih nacionalista,
seljačkih proroka i paranoika koji piju šljivovicu zamisli ništa
manje gadnu hordu novinara, koja uveče sedi za hotelskim barom, s
nekakvom lozovom, ili šta ja znam kakvom prepečenicom umesto
šljivovice u ruci? Ili ako po nekom novinaru, povodom njegovog
stoprvog, uvek jednako sročenog članka o Jugoslaviji, poželi ne
baš užareno ugljevlje na usnama, kao kod proroka Isaije, ili bar
malo koprive u ruci kojom piše?
Dubrovačke letnje igre
Ono što sledi, međutim, ne potiče
samo od mog, možda mehaničkog, otpora prema izveštavanju koje
često deluje kao okamenjeno, već predstavlja pitanja koja se tiču
same stvari: da li je dokazano da su oba napada na sarajevsku pijacu
Markale zaista bila nedelo Srba iz Bosne, u onom smislu u kom je to
Bernard-Henri Lévy, takođe jedan od novih filozofa, jedan od sve
brojnijih naših savremenika koji su svuda i nigde, odmah nakon
napada na sav glas tvrdio u semantički apsurdnoj izjavi da će se
"Nesumnjivo ispostaviti da su krivci Srbi!?"
Još jedno pitanje-parazit: šta je
zaista bilo sa Dubrovnikom? Da li je ovaj predivni, mali, stari
grad-školjka, odnosno grad u školjci, koji leži na dalmatinskoj
obali, tada u proleće 1991. zaista bio bombardovan i razrušen? Ili
je samo - što je dovoljno loše - sporadično gađan? Ili su se
objekti koji su gađani nalazili izvan gradskih zidina, a bilo je i
nešto zalutalih granata? Prkosnih ili slučajnih, unapred
predviđenih (što je takođe dovoljno gadno)?
Najzad, sa mnom je stvar došla čak
dotle, da se pitam, a i drugima postavljam pitanje: šta je zapravo
sa onim velikim snom o "velikoj Srbiji?" Nisu li srpski
vlastodršci, da su zaista imali takav san, u svojim rukama, kako u
desnoj tako i u levoj, imali sredstva da ga s lakoćom ostvare? Ili
je pak moguće da su legendarna zrnca peska, neka od bezbrojnih koja
se rone svuda u carstvima koja se raspadaju, ne samo na Balkanu, u
našim mračnim komorama uvećana u kamenje razdora? (Još nedavno je
u "Frankfurter Allgemeine" navodna hronika o zbivanjima u
Jugoslaviji, još u podnaslovu, započeta time što je krivica za
raspad zemlje pripisana anonimnom tvorcu memoranduma Srpske akademije
nauka i umetnosti iz 1986: "Rat u bivšoj Jugoslaviji započeo
je u radnom kabinetu, naučnici su dali ideološku podlogu za veliki
sukob".)
Nije li se naposletku jedna "velika
Hrvatska" pokazala kao nešto neuporedivo realnije, odnosno
delotvornije, nešto masivnije, odlučnije i više rešeno od ovih
legendama nabijenih zrnaca srpskog sna, koja nikada nisu uobličena u
neku jedinstvenu ideju i politiku moći? I neće li istorija ratova
koji dovode do raspada država sada biti pisana drugačije od
današnjeg pripisivanja krivice unapred? Ili je ona, pak, time već
odavno jednom za svagda napisana? Fiksirana; kao nakon 1914, kao
nakon 1941. - stvrdnuta i okamenjena, između ostalog i u svesti
jugoslovenskih suseda, pre svega Austrije, i Nemačke, čime je već
pripremljeno novo izbijanje sukoba, naredna 1991? Ko će ovu istoriju
jednom napisati drugačije, makar i samo u nijansama - koje, doduše,
često mogu puno da utiču - kako bi se narodi oslobodili uzajamnih
okoštalih slika?
Beogradski doživljaji
- Ono što imam da ispričam o našem
putovanju kroz Srbiju nisu, doduše, pre svega slike koje bi
odgovarale često otvaranim prozorima za pogled na ovu zemlju. Ono
što mi se urezalo u sećanje bile su, bez neke moje naročite
namere, gotovo isključivo stvari koje drugi ne primećuju, one
stvari koje se kod nemačkog epičara Hermanna Lenza opažaju,
odnosno uočavaju "izvan i uzgred", a koje se kod starog
filozofa Edmunda Husserla (ništa protiv novih filozofa, neko od njih
bi mi možda još mogao i ustrebati) zove "svet života".
Naravno da sam pri tom neprestano bio
svestan i da se nalazim u Srbiji koja je upletena u rat, u republici
smanjene, još uvek socijalističke federacije Jugoslavije. Takve
stvari koje drugi ne primećuju, taj svet života, ne predstavlja
nešto sa onu stranu aktuelnosti, odnosno znakova vremena. Pre
poletanja iz Züricha nabavio sam mali Langenscheidtov rečnik: na
uobičajenom žutom omotu, gde je nekada pisalo "srpskohrvatski",
sada je stajalo samo još "Hrvatski" (izdanje iz 1992.) i
ja sam se listajući ga pitao da li pozadi, među "uobičajenim
skraćenicama", još uvek stoji, još iz vremena kada je i
srpski imao izričito pravo učešća, "DIN, Nemačka
industrijska reforma"; novo izdanje je preradio "Prof, dr
Lenard Lauer", koji je otprilike iste te godine, plaćen od
"Frankfurter Allgemeine Zeitunga" (FAZ), u ovom listu više
puta ceo srpski narod, zajedno sa njegovim pesnicima, koje je
prosvetiteljstvo navodno zaobišlo, recimo od romantičara Njegoša,
pa sve do Vaska Pope, optužio za zaraženost najopasnijim mitskim
bolestima, vidi identifikacija sa vukom, vidi Popine pesme u zbirci
"Vučja so"!
Za razliku od drugih putnika sa
Ciriškog aerodroma, putnici za Beograd jedva da su progovarali po
neku reč, a prilično su tihi bili i za vreme leta. Kao da su i sami
Srbi, koji su u avionu bili u većini (radnici na radu u
inostranstvu, ljudi koji su pošli u posetu rodbini?) osećali da su
na putu ka jednom cilju koji za njih nije potpuno bezbedan.
Prilikom sletanja na ravnu, odavno
požnjevenu njivu, nadaleko i naširoko se nije osećalo ništa od
milionskog grada Beograda, "jedinog kosmopolitskog grada na
Balkanu" (Dragan Velikić; o njemu kasnije). S. mi je skrenula
pažnju na grupu ljudi, odnosno silueta u blizini avionske piste,
koji su na rubu njive pekli prase.
Pored toga, svuda unaokolo su se
uzdizali stubovi dima sa mirisima karakterističnim za kasnu jesen.
Prethodno sam u jednoj knjizi savremenog srpskog romansijera Milorada
Pavića pročitao kako jedna žena svom ljubavniku, dok ga ljubi,
jezikom prebrojava zube; u istoj knjizi je bilo i to da riba iz reka
koje teku sa juga ka severu, kao Morava, ne valja, i da je varvarski
sipati vino u vodu, već treba raditi obratno.
Ovo prvo veče u Beogradu bilo je
prilično blago, a nad gradom je, ne samo iznad turske tvrđave,
blistao polumesec. Na ulicama je bilo puno ljudi, kao i u svakom
centru velikog južnoevropskog grada.
Jedino što su mi izgledali ne samo
ćutljiviji nego, recimo, u Napoliju ili u Ateni, već i nekako
učtiviji, u smislu jedne naročite učtivosti, koja se umesto da se
pokazuje samo nagoveštavala, jednim naročitim načinom hoda, u kome
čak ni u žurbi nema poskakivanja, ili pak u jednom jednako
ravnomernom načinu govora, koji kao da i drugima ostavlja mesta, bez
vriske, zvižduka i razmetanja uobičajenih za slične pešačke
zone; ni ulični trgovci nisu ništa izvikivali, pre bi se moglo reći
da su u tišini čekali na mušterije (kojih je, nasuprot slici koju
sam unapred stvorio, bilo); to veče, mada sam i protiv svoje volje
tražio tako nešto, nisam video ni jednog Srbina kako pije
šljivovicu, ali video sam kako na uličnoj česmi ljudi piju vodu iz
ruke; nigde ni jedne parole, niti aluzije na rat, i skoro nigde ni
jednog policajca, u svakom slučaju, znatno manje nego drugde na
ulicama velegrada.
S. mi je kasnije kazala da joj ovi
Beograđani deluju ozbiljno i potišteno. Meni su, naprotiv, ljudi,
bar ovako na prvi pogled, delovali nekako naročito živo (sasvim
drugačije nego onomad, pre trideset godina u pozorištu), a u isto
vreme nekako kao uljuđeni.
Zbog nečeg poput zajedničkog osećanja
krivice? Ne, zbog nečeg poput jedne velike zamišljenosti, jedne
prevelike svesnosti i - tamo sam to osetio, a sad i ovde o tome
mislim - jednog gotovo dostojanstvenog kolektivnog osamljivanja; a
možda i iz ponosa, mada doduše ne nekog trijumfalnog. "Srbi su
postali skromni", pročitao sam kasnije u "Zeitu".
Postali? Ko zna? Ili da se poslužim svojom omiljenom (austrijskom)
izrekom: "Šta stranac zna"?
Među par pitanja koja sam tokom svog
putovanja u Srbiju zaista i izgovorio najčešće je - toliko često
da me je već i nerviralo - bilo ono da li ljudi veruju da bi velika
Jugoslavija mogla ponovo da nastane. Gotovo niko od onih koje sam
pitao nije mislio da to neće biti moguće "ni za sto godina".
Najviše što sam čuo bilo je da "mi to u svakom slučaju
nećemo više doživeti".
Književnik Milorad Pavić, recimo,
smatra da će, ukoliko dođe do ponovnog približavanja bivših
jugoslovenskih republika, to moći da se ostvari samo preko
ekonomije, i priča kako su nekad, recimo, u Srbiji bili omiljeni
proizvodi iz Slovenije. Koji? "Kozmetika, slovenačke kreme za
negu kože!"
Samo je skoro osamdesetogodišnji
Zlatkov otac, u svome selu Porodin u dolini Morave, rekao: "S
Hrvatskom možda ne, ali sa Slovenijom da, i to već uskoro. Mi,
Srbi, smo uvek prizvodili velike stvari, a Slovenci male, fine delove
za njih, i to se uvek dobro uklapalo. I nigde me u životu nisu tako
lepo ugostili kao u Sloveniji!" (To je bilo jedini put da je
njegova žena neku od njegovih primedbi potvrdila klimanjem glave, i
to izrazitim).
Napisao: Peter Handke (Intervju, 1996.)
* Pročitali ste arhivski članak koji ilustruje šta se i kako pisalo u časopisu iz 1996, zajedno sa originalnim podnaslovima. Yugopapir je, kao i uvek, odredio naslov koji opisuje sadržaj članka. Stavovi izneseni u članku pripadaju autoru, a ne Yugopapiru, koji je ovaj tekst pronašao i digitalizovao.