Oktobar 1973: Zlonamerna televizijska propaganda
preko snažnih satelita iz orbite može da postane najsnažnije
oružje budućnosti, koje istina ne ubija, ali može da uništi svako
samostalno mišljenje...
(Deo izveštaja sa 24. Međunarodnog astronautičkog kongresa u Bakuu, tadašnjem SSSR-u)
Najopasnije oružje nije nuklearna
bomba, kako smo to navikli da verujemo, nisu neki još nepoznati
zraci smrti koji će čoveka moći da rasprše na atome i zbrišu
svaki trag njegovog bitisanja na Zemljinoj površini.
Najstrašnije
oružje budućnosti, daleke svega petnaestak godina, prema mnogim
naučnicima, biće - PROPAGANDA.
Smišljeno usmerene ideje, televizijske
emisije, poput pilula za uspavljivanje, mogu u čoveku da ubiju
misao, da od razumnog bića stvore poslušnu ovcu koja ne razmišlja
šta radi, a kamoli zašto postoji na ovom svetu.
Ako se takve
emisije budu emitovale iz jednog centra koji je pod vlašću
pojedinca ili grupe, ako se, zatim, te pilule gluposti prenose preko
takozvanih geostacionarnih satelita koji će svakom vlasniku
televizora na Zemlji omogućiti da ih gleda bez posredstva, bez
kontrole društva u kome živi - šta će onda biti sa svetom?
Hoće
li svi narodi, svi pripadnici svih država raditi za jednu grupu
ljudi ili, možda, za jednu državu?
Razmatrajući ovaj problem naučnici
su, i ovde u Bakuu na Međunarodnom astronautičkom kongresu,
podvukli da je jedino u ovom slučaju sreća što postoji ravnoteža
sila, ravnoteža tehnike, ravnoteža naoružanja - što postoje i
sredstva kojima se ti sateliti mogu i skinuti sa orbite.
Stara teza da zaista živimo u dobu
velike revolucije nauke ponovljena je i ovde u Bakuu, ali je dobila i
nove dimenzije. Takav naučni razvoj uslovljava i revoluciju u
politici, odnosno jedan veliki oprez da se tekovine čovečanstva ne
primene protiv čoveka.
Takođe je ponovljena i stara teza da nema
zle nauke, već da ima ljudi koji nauku koriste u nehumane svrhe.
Mislili su, razume se, na određenu vrstu političara, na one koji
svojim ciljevima podređuju interese drugih zajednica naroda.
Oružje
PROPAGANDA koju bi takve ličnosti i
grupe neometano, a preko satelita iz orbite doturale do gledalaca
tv ekrana širom sveta nesumnjivo bi bila najjače oružje. Postepeno
i neprimetno bio bi slaman otpor, uticalo bi se na volju i neizmerni
auditorijum bio bi pripremljen za sprovođenje i najmonstruoznijih
planova.
A takvih ličnosti i takvih ideja bilo je mnogo kroz
istoriju, samo je brzina kruženja i doturanja informacija do
pojedinaca u masi, bila mnogo sporija nego što će
biti za petnaestak godina kad nekoliko snažnih satelita sa
nuklearnim i drugim jakim izvorima energije bude lansirano u orbitu
oko Zemlje sa jednim ciljem - da služi propagandi.
Nije nimalo glupo pitanje šta bi se
dogodilo s nacizmom, da li bio poražen ideološki, da su njegovi
tvorci imali na raspolaganju televiziju i geostacionarne satelite.
Oni koji se uče na istoriji i posebno proučavaju propagandu ne
mogu nikako da zaobiđu čuvenog nacističkog ministra propagande
Gebelsa. Svaki svoj nastup, nastup Hitlera i drugih nacističkih vođa
na radiju Gebels je vešto režirao. Novine su bile pune smišljenih
reportaža koje su stvarale potrebnu atmosferu u masi.
U zaplenjenim
nacističkim arhivama može se i danas naći jedan film o Hitlerovom
dolasku avionom u neki nemački grad. Uz zaista izvrsnu muziku sa
orgulja, kamera je klizila po oblacima, a kao fon provlačio se zvuk
aviona. Zatim se pojavio i tada najsavremeniji avion, vrhunac
dostignuća ljudskog uma tog doba.
"Božanska" muzika
orgulja, koju inače vernici slušaju u katedralama, pratila je
spuštanje aviona i kad je dostigla kulminaciju sniman iz donjeg
rakursa, pojavio se Hitler i polako, unapred izrežiranim koracima,
kao bog, spustio se stepenicama među one koji su ga čekali, simbolično među narod.
Smisao cele te sekvence od oko pet minuta
bio je da u potsvesti gledaoca, u potsvesti čoveka bez snage za
samostalno rasuđivanje ostavi sliku Hitlera kao nadmoćnog bića...
Nekoliko takvih i sličnih pilula dovoljne su da u amorfnoj masi
neprimetno učvrste uverenje da je Hitler bogomdani čovek ili čak i
sam bog kome se bezuslovno mora verovati. I desetine miliona su mu
verovale. Posledice su poznate.
Zbog te istorije i zbog revolucije
nauke u kojoj čak ni 99 odsto ljudi na svetu ne shvata njene mogućnosti i opasnosti, naučnici i pravnici pokušavaju da stvore
jedan sveopšti zemaljski zakon za televiziju iz kosmosa, za
televiziju iz orbite.
Kombinacije
Pošto je svet podeljen, politički i
ekonomski, normalno je da su i ideje kako treba regulisati kosmičko
pravo - različite. Međutim, osnovna je istina da se stalnim
unošenjem novih ideja za rešenje u stvari beži od pravog rešenja.
I u Bakuu je lansirana teza o takozvanom trećem svetu, o zemljama
koje ne pripadaju ni jednom bloku i da one ne prihvataju ni jednu
ideju ostala dva sveta - već da lansiraju svoje. Ne treba mnogo biti
pametan pa utvrditi prozirnost takvog stava.
Ceo niz političkih, socijalnih,
kulturnih, ekonomskih i drugih problema koje će izazvati već
prve direktne televizijske emisije iz orbite treba ravnopravno da
reše sve zemlje sveta koji odjednom postaje tako mali. Jedino pravo
mesto za takve dogovore, razume se, jesu Ujedinjene nacije. Zapravo,
trebalo bi da budu, ali, nažalost, one to još uvek nisu zbog raznih
verbalnih egzibicija diplomata u čijoj pozadini svakako stoje
ciljevi zemlje čiji su predstavnici.
Pravni potkomitet OUN za korišćenje
kosmičkog prostranstva u miroljubive svrhe radi gotovo neprekidno,
ali često zapada u teškoće.
Prvo, prenošenje televizijskih
emisija, a u okviru njih i određenih propagandnih ideja i poruka, po
dosadašnjoj logici nije nikakvo gomilanje oružja u orbiti i
potkomitet, prema tome, nema pazloga da osporava takav razvoj
događaja.
Druga, namerno postavljena zamka je pitanje da li je
kosmičko pravo samo deo međunarodnog prava ili je zaista posebno
pravo u kome su potrebni i novi kriterijumi.
Ako je kosmičko pravo
samo deo međunarodnog prava onda ono mora biti podređeno nekim
ranijim dogovorima o međunarodnim odnosima što ostavlja mogućnost
za mahinacije, za izbegavanje međunarodne kontrole nad satelitima za
direktne televizijske emisije.
Tu se ponovo javlja stari pooblem.
Teško je usaglasiti dva ranije proklamovana dogovora. Pravo svake
zemlje da sama rešava svoje unutrašnje stvari bez mešanja drugih i
pravo svake zemlje da ravnopravno koristi kosmički prostor u mirne
svrhe. Te dve po međunarodnom pravu sasvim ispravne teze ne mogu se
primeniti i na direktne televizijske emisije, ali oni kojima je stalo
da nekontrolisano emituju ono što žele insistiraju na njima.
Vetrovi trećeg sveta, kako je ovde
rečeno, ne moraju da budu politička tvrdoglavost pojedinih zemalja
nego glas razuma, pa je ideja o esperantu kao jedinom zaista
internacionalnom jeziku koji svaki čovek može upotrebljavati bez
ikakvog osećanja inferiornosti ponovo aktuelizirana.
Ako je
latinski jezik bio jezik prošlosti, jezik koji danas nije živ, ali
se još uvek upotrebljava u medicini, važnoj oblasti čovekove
delatnosti, zašto se i esperanto kao jezik u kome nema nepravilnosti
i gramatičkih gluposti ne bi mogao prihvatiti kao jezik za direktne
emisije iz orbite kao jezik budućnosti. Na taj način ni jedna
nacionalna kultura ne bi došla u opasnost da nestane sa lica Zemlje.
Ti vetrovi trećeg sveta ili bolje
rečeno, vetrovi razuma jer je kategorija "ideja trećeg
sveta" veštački nametnuta, dobijaju u snazi, a izvorište im
je sve češće u Ujedinjenim nacijama. Ideja da se pri Ujedinjenim
nacijama otvore televizijski centri koje bi kontrolisali sve zemlje
članice, dobija sve više pristalica.
U tom slučaju ne bi više
bilo pravnih i drugih problema, a svet bi, zaista, učinio veliki
korak ka ujedinjenju u kome se nijedna nacija ne bi osećala
inferiorno i ne bi strahovala od pretapanja.