Ovim njenim funkcijama prethodile su dvadesetak odgovornih dužnosti.
Pre rata bila je
fabrička radnica u duvanskoj industriji.
U ratu: komesar bataljona, komesar odreda i organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Makedoniju.
U ratu: komesar bataljona, komesar odreda i organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Makedoniju.
Po završetku rata mnoge dužnosti do ove sadašnje, između kojih: direktor građevinskog preduzeća, direktor fabrike, organizacioni sekretar Okružnog komiteta, predsednik Agrarnog okružnog suda i na mnogim drugim dužnostima.
Selila se sedam puta
sa svojom porodicom iz jednog mesta u drugo i išla svuda gde ju je
slala Partija.
- To zaista nije bilo lako, jer sprema
i stručnost nisu uvek odgovarale položajima, ali je volja i
odgovornost pred Partijom sve to pobeđivala - kaže mirno Vaska
Duganova. - Ta odgovornost bila je najveća snaga u revoluciji i posle
revolucije, pa se često moglo i ono što je nemoguće, gledajući sa
aspekta današnjih uslova života.
- Završili ste pravo. Kako i kada ste
učili pored tolikih dužnosti. Zašto vam je bilo stalo do diplome?
- Učila sam zato što sam morala da
učim da bih odgovorila dužnostima i poverenju koje mi je društvo
ukazalo. Učila sam držeći u jednoj ruci šerpu, a u drugoj knjigu.
Tako su prošle mnoge neprospavane noći, jer na radnom mestu nisam
imala vremena za učenje, a kod kuće muž i dvoje dece. Najčešće
su, dakle, ostajali ponoćni časovi za učenje.
- Pomenuli ste svakodnevne obaveze
domaćice. Koliko ste bili angažovani u kućnim poslovima pored
toliko društvenih obaveza?
- Nema ni jedne žene koja je vezana za
kuću i koja ima decu, a da nije vezana i za svakodnevne poslove u
kući, počev od kuhinje pa do svih drugih poslova. Volim da kuvam i
da radim sve u kući. Posla je bilo mnogo. Sada je već lakše. Oba
sina su studenti i pomažemo se.
- Kada vam je bilo teže, kao ratniku i
komesaru ili posle rata i danas kao funkcioneru?
Odlučnost, volja, teškoće
- Teško je to odvojiti. Teškoća je
bilo uvek, a ima ih i sada. Razmišljajući o svemu i vraćajući se
na dane revolucije, sve više dolazim do saznanja da je u ratu ipak
bilo najteže. Opasnost za život, strah od neizvršenja zadatka i
mogućnost da se ne stigne do cilja, uvek su vrebali. Međutim,
odlučnost u kojoj se sve bacalo na kocku, pa i život, da bi se
stiglo do pobede i jedinstvo u borbi, u
svakodnevnim akcijama i zadacima,
međusobno poštovanja i poverenje, učinili su da se ta opasnost i
sve teškoće lakše prebrode.
Kao društveno-politički radnik, nađem
se često u situaciji da sebi postavljam pitanje: da li zaslužujem
da sedim na toj i takvoj funkciji, jer se često javi osećanje
nemoći, zato što se ne rešavaju mnoga pitanja za koja je potrebna
samo dobra volja. Radila sam u svim sektorima, samo ne u organima
bezbednosti i javnog reda i u kulturnim ustanovama. Pregalaštvo i
odgovornost bili su veći od fizičkih i umnih sposobnosti. Promenila
sam osamnaest dužnosti i sedam puta se selila sa svojom porodicom. Zaista nije
bilo lako.
- Sada, pošto posedujete diplomu
pravnika, šta smatrate važnijim: volju za pregalačkim radom,
stvaralaštvom i odanosti ideji, ili diplomu?
- Ne želim i ne mogu da negiram
stručnost, zato sam htela radeći i pod nepovoljnim uslovima da
završim fakultet. Međutim, volja, odlučnost i iskustvo su primarni
faktor, a posebno ako se objedine sa stručnim sposobnostima.
- Šta vam je bilo najteže u ratu?
- U ratu mi je bilo najteže onda kada
su drugovi ginuli. Teško mi je bilo 2. avgusta 1943. godine kada je
poginuo zamenik komandanta odreda Vaso Karajonov. Bio je to divan
lik. Pre rata krojački radnik. Poginuo je herojski u borbi sa
četnicima i Bugarima u blizini Kavadaraca. Borio se od četiri ujutru do tri sata posle podne, a onda se sam ubio, jer nije hteo živ
da im padne u ruke.
Bugari su ga mrtvog mrcvarili, a onda je jedan od
njihovih starešina ipak rekao da se "taj bandit junački borio"
i da ga za to junaštvo treba poštovati. Teško mi je, razume se
bilo i onda kada ne uspe neka akcija.
- A posle rata?
- Bilo je teškoća, jer smo mi
generacija kojoj je bilo predodređeno da se bori sa teškoćama.
Pred kraj 1945. godine poslali su me za organizacionog sekretara
Okružnog komiteta u Titov Veles. Tada sam imala 24 godine. Tek sam
primila tu dužnost, a Partija me je odredila za predsednika Okružnog
agrarnog suda. Znala sam da je to teško, ali sam samo mogla da
kažem: Razumem!
Ostala su teška sećanja na selo Pepelište kod
Demir Kapije i na Rosoman, na putu od Skoplja za Ohrid. U ta plodna
sela mi smo na imanja vraćali one koje su Bugari iselili. Vraćali
su se i oni koji su se dobrovoljno iselili, a naseljavali smo i ljude
iz drugih krajeva.
Međutim, u selu Rosoman došlo je do teških sukoba, jer su seljaci hteli
da prisvoje što više imanja, a i da onemoguće kolonizaciju onih
koje smo mi doseljavali.
Pošla sam sa sekretarom komiteta i
predsednikom odbora u Rosoman gde smo okupili seljake. Nisu hteli da
nas čuju. Došlo je do otpora, pa i do tuče. Pošla sam u gužvu da
ih rastavljam. Srećom sekretar komiteta me je uhvatio za jaknu i
ubacio u džip. Tukli su batinama i kamenjem po našem vozilu.
Ubrzo
sam mobilisala oko 60 omladinaca i pošla na ulice mesta da premerim
zemlju i izdelim imanja. Radili smo danju i noću i izvršili
zadatak, a selo se umirilo. Privoleli smo seljake da i oni rade sa nama.
Danas je tu jedna od najnaprednijih zadruga, a svi oni žive kao
jedna porodica.
- Vi ste se nedavno obratili Savezu
komunista i Sindikatu da pažljivije sagledaju položaj žene u našem društvu. Zašto ste preauzeli
taj korak?
Žena i njen položaj u društvu
- Iluzorno bi bilo da pravimo poređenja
o ženi nekada i sada u našem društvu. U srednjim školama je danas
44 odsto ženske omladine, a u višim školama imamo oko 40 odsto
devojaka. Od ukupnog broja žena zaposleno je 31 odsto. Ti podaci
mnogo govore. Međutim, ima još mnogo stvari koje smetaju. Žena je pošla sa velikim idealima u
našu revoluciju u borbi da promeni svoj položaj.
Naglašavam, da je
u tome uspela, ali ipak na ženu se ne gleda kao na ravnopravnog
člana u društvu. Želim da istaknem dva primera: žena na konkursu
nije ravna sa muškarcem, a neki kolektivi i
društveno-političke zajednice su čak ozakonili i to, da žena
prilikom konkurisanja za zaposlenje donosi lekarsko uverenje kao
dokaz da nije trudnica. To je povreda materinstva i to ne sme da
dozvoli naša Partija i naše socijalističko društvo.
O drugom
primeru samo par reči: žene često nailaze na ucene ako žele da
budu primljene na posao. Sve je to tuđe
našoj etici i idealima iz revolucije.
- Nedavno ste govorili o tome kako vi
shvatate rotaciju.
Rotacija ima dobre i loše strane. Rok
od četiri godine je suviše mali da bi čovek ispoljio sve što zna
i sve što može da stvori na jednoj dužnosti. Međutim, rotacija je
bila nužna i došla je kao rezultat toga što su pojedine funkcije i
funkcioneri počeli birokratizovati. Istina, mi danas imamo kadrova
pa je lakše vršiti rotaciju, pod uslovom da ostanemo dosledni i
da vodimo računa o izboru kadrova.
Ja ipak nisam za rotaciju po svaku
cenu. Ja sam za to da se ceni rad čoveka i sve dotle dok obavlja
svoju funkciju kako treba da ostane na toj dužnosti. Menjala bih
nešto drugo u rotaciji, a to je da ostajemo dosledni i da je vršimo
onako kako smo je zamislili. Mi nemamo vertikalnu, već samo
horizontalnu rotaciju.
Naime, reč je o tome da je malo onih ljudi
koji iz opštine pođu u republiku ili federaciju na neku dužnost i
da se ponovo vraćaju odakle su došli. Teško se ljudi vraćaju da
se prihvate posla koji su ranije radili. Povratak sa veće funkcije
smatraju degradacijom.
- Da li biste se Vi vratili da radite
ponovo u fabrici duvana?
- Bila sam i ostala vojnik Partije. Na
to sam naučila i u životu nisam ni jednom rekla Partiji da neću
ili tamo gde treba da idem, pa ne bih ni u tom slučaju. Da sam htela
nekada da to kažem, onda bih svakako rekla kada sam se kao radnica
prihvatila položaja predsednika Okružnog agrarnog suda. Jer, to je
bila isuviše velika i odgovorna dužnost za mene.
- Vratimo se Vašem privatnom životu.
Recite nam gde najradije provodite slobodno vreme?
- U svojoj bašti. Najveće
zadovoljstvo mi je kad radim oko cveća, jer bašta mi je tolika da u
njoj mogu gajiti samo cveće. To mi je pravi odmor. Volim da pođem i
na izlete i da se udaljim od gradske buke. Juče sam došla sa
Dojranskog jezera. To su bila dva mirno provedena dana. To je bila
moja subota i moja nedelja.
- Šta najradije čitate i šta sada
čitate?
- Čitam ono što mi je obaveza, pa
toga nisam pošteđena ni ovih dana. Najradije čitam beletristiku, a
iz nje najradije Hemingveja. Čitam ga i sada.
Vaska Duganova nam je na kraju rekla,
da sa nestrpljenjem očekuje Deseti kongres Saveza komunista
Jugoslavije i rešenja za još bolji i sigurniji položaj žene u
društvu i porodici.
Razgovarao: Milorad Čukić (Revija 92, 1973.)