Novembar 1989: Kako je poznati
muzičar i pesnik Bora Đorđević doživeo ovo "čudo ljudske
prirode", o kome sada svi pišu...
"Ja nešto ne obožavam preterano
nemačke gradove. Nekako su mi hladni kao i ljudi koji tamo misle
samo na posao. Radnim danom, već oko sedam uveče, na ulicama i
kafanama nema ni žive duše. Pa i naši ljudi koji tamo rade kao da
su se ponemčili. Jedino subotom odvoje propisanu sumu za provod i
odu da slušaju narodnjake. Dođu lepo obučeni, ali se brzo
raspištolje uz kolce i šotu.
Zapadni Berlin je nešto što uopšte
ne liči na ostatak SR Nemačke. Ima neki svoj poseban šmek, brdo
umetnika svih fela, posebnost... Kad se klincima Berlincima nešto ne
dopada oni uzmu kamenje i veselo dobuju po izlozima. Dan pre mog
dolaska razbijali su banke, buneći se zbog svetskog susreta bankara.
Posle Turaka, u Berlinu ima najviše
naših ljudi, a Nemci, fini kao i uvek, trude se da svakom narodu
obezbede kulturni program na njegovom jeziku i to finansiraju. Tako
Turci imaju čak i svoje pozorište, a mi Jugoslovenski kulturni
centar, koji me zove da držim veče poezije.
Truli kapitalizam
Zbog nekih pravih zezalica, JAT sleće
na aerodrom u istočnom Berlinu. Carinici i policajci te gledaju kao
smrtnog neprijatelja (da li vam je to poznato) prate vas kamere po
strogo utvrđenom putu do autobusa. Na parkingu ispred, sve lepi
trabanti i vartburzi. Odjednom, autobus počinje da pravi osmice. To
je sigurni znak da se približavate tom famoznom zidu. Okolo sem
stražara, ničeg što mrda. Prođete zid i odjednom ispred vas pukne
svet bogatstva i trulog kapitalizma.
Treba znati da je zapadni Berlin, u
stvari, predgrađe starog Berlina i da su za sve krivi Rusi. Požurili
tako da su u svoju zonu stavili najlepše delove Berlina. Ali šta to
vredi kada su istočni Nemci veći katolici od pape, pa oko celog
zida stvorili brisani prostor, rušeći pri tom stare zgrade i vredne
spomenike kulture.
Anonimni i poznati umetnici sa druge
strane zida su iscrtali murale tako da sam i ja morao da dam svoj
skromni doprinos. Nacrtao sam ribicu - znak Riblje čorbe.
Ljudi na različite načine ispoljavaju
svoju odvratnost prema ovoj avetinji. Jedan Amerikanac im se svake
godine pentra po zidu, pa muku muče kako da ga skinu, a jedan naš
čovek je prilično duhovito reagovao - kao što se vidi.
U zapadnom Berlinu na prilazima zidu
stoje parkirana dva tenka koja su prva ušla u grad, a tu je i rusko
groblje, ispred sovjetski vojnici daju počasnu stražu. Pre nekoliko
godina neki blesavi Nemac je hladno nanišanio i ubio vojnika i
stajao mirno gledajući sve to i ne pomišljajući da napusti stražu.
Oko zida su osmatračnice. S jedne
strane za vojnike, a s druge za glupe turiste. Popeo sam se i ja s
druge strane, video tugu i pustinju sa puno kunića koji su se muvali
po praznom prostoru. Nemam pojma čemu će im kunići.
Poslednja oaza
Najtužnija stvar na zidu je muzej
"Checkpoint Charlie". To je muzej kod istoimenog graničnog
prelaza posvećen bekstvima preko, kroz i ispod zida. Čega sve tu
nema i kroz koje su sve muke ti ljudi prolazili i sada se naježim.
Kopali su ljudi tunele, koristili balone i raznorazne letelice,
sisteme koturača...
Autobus je morao da pravi one osmice
jer dok je put bio ravan i prav dešavalo se da se ljudi jednostavno
zalete i probiju ogradu. Mnogo njih je na zidu ostavilo i život.
Zidovi su ružna i odvratna stvar. I
treba ih rušiti, jer razdvajaju ljude. Sedeći na istočnonemačkom
aerodromu osam sati (JAT je samo toliko kasnio) razmišljao sam da
napravim pokret za rušenje zidova. Rušili bi one simpatične visoke
zidove toliko rasprostranjene na Kosovu, naravno berlinski zid, pa ni
kineski ne bi trebalo da ostanu nedirnuti.
Takođe treba porušiti neke zidove u
glavama ljudi kod nas, jer ako to ne uradimo - ostaćemo uz Rumuniju
i Albaniju."