Mart 1973: Nikola Simeunović pristao da radi za
organizaciju "Sveti Sava" i zaradio godinu dana strogog
zatvora...
U velikoj dvorani Okružnog suda u
Kragujevcu, pred Većem petorice kome je predsedavao sud i ja Rajko
Popović, više od četiri časa trajalo je saslušanje Nikole
Simeunovića iz Lapova koga je javna tužba teretila za
neprijateljsko delovanje protiv Jugoslavije.
Da bi objasnio sudskoj poroti kako ga
je emigrant Mile Božić, za koga zna da je rodom iz Srema i da je...
... 1966. godine ilegalno napustio Jugoslaviju, zavrbovao da postane član
Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava", optuženi nije želeo
- takav se utisak morao steći - da propusti ni jedan detalj.
Inokosni poljoprivrednik Nikola
Simeunović, poput svojih zemljaka, otisnuo se početkom 1970. godine
u nepoznat svet. Pre nego što je napustio Lapovo, putem dopisivanja
bio je u stalnoj vezi sa Velimirom Jankovićem iz sela Salogražde,
opština Suva Reka, koji više od šest godina živi u Švajcarskoj,
a jedan je, kako Simeunović kaže, od aktivnih članova emigrantske
organizacije "Sveti Sava".
Inače, Velimir je brat Nikoline
supruge Todorke. Pozivajući Nikolu i Todorku da dođu u Švajcarsku,
Velimir je slao takva pisma iz kojih su, kada su ih ovi čitali,
mogli da zaključe da u Švajcarskoj teče med i mleko, i da se u
ovoj zemlji za kratko vreme čovek može obogatiti.
To je bio jedan od
razloga da Nikola Simeunović, čije zdravstveno stanje nije
zadovoljavajuće, jer je zbog povišenog krvnog pritiska i urođene
srčane mane proglašen stalno nesposobnim za odsluženje vojnog
roka, odluči da sa suprugom napusti Lapovo i ode u Švajcarsku.
Kad
su stigli u Cirih, prvi susret sa rođakom Jankovićem bio je više
nego srdačan. Član emigrantske organizacije, Janković nije
propustio priliku da rođake iz Jugoslavije ne upita kako živi
"napaćeni i godinama ugnjetavani" srpski narod.
Ovaj
trenutak brige za srpski narod bio je dovoljan da Nikola već na
prvom susretu sa Velimirom uvidi da se kod njega kriju mračne ideje
protiv društvenog poretka u Jugoslaviji.
U jednom mestu nedaleko od Ciriha
Nikola je našao zaposlenje. Radio je najteže fizičke radove.
Zarađivao je jedva toliko da on i supruga nekako životare.
- U ovom preduzeću nisam mogao više
da izdržim, priča Nikola. - Fizički rad je bio više nego težak,
a plata mala. Ja i još nekoliko radnika odlučili smo da potražimo
bolju firmu i lakši posao.
Zbog nepoznavanja zakonskih prava,
Nikola Simeunović se našao na ulici, bez sredstava za život.
Naime, pre nego što je pronašao zaposlenje kod druge firme, bio je
u obavezi da sa prethodnom firmom prekine radni odnos.
- Policija mi je zapretila da će me
zbog ovog propusta proterati iz Švajcarske u Jugoslaviju.
Kad se
Nikola Simeunović našao na ulici i bez sredstava za život, na
scenu je stupio emigrant Mile Božić, inače predsednik pododbora
srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava" u Švajcarskoj, čija
je glavna centrala u Čikagu i kojom rukovodi dr Slobodan M.
Drašković.
O Nikolinom zaposlenju i o tome da ga
švajcarske vlasti ne proteraju, pobrinuo se "veliki dušebrižnik
srpskog naroda", potpredsednik emigrantske organizacije Mile
Božić - Sremac. Njegovim posredovanjem Nikola je dobio zaposlenje,
a zarada u novoj firmi je bila sračunata. Za uslugu - tražiće
protivuslugu.
Upravo tako je i bilo. Za prvi razgovor i vrbovanje za
članstvo u srpski kulturni klub "Sveti Sava", emigrant
Božić je već bio angažovao Nikolinog rođaka Velimira Jankovića.
Povereni zadatak Janković je sa
uspehom obavio. Nikola je već sredinom 1971. godine postao član emigrantske organizacije "Sveti
Sava". Ubrzo je novi član pozvan na razgovor kod Mila Božića.
Pre nego što mu je Božić uručio člansku knjižicu, upoznao ga je
sa programom organizacije.
- Programom je predviđeno, rekao mi je
Božić, nasilno obaranje društvenog poretka u Jugoslaviji,
oslobađanje srpskog "ugnjetenog i napaćenog" naroda i
stvaranje nove Srbije. Tom prilikom Božić je rekao, a to je i na
skupovima ponavljao, da nas na obaranje društvenog uređenja u
Jugoslaviji obavezuju žrtve koje su pale za slobodu srpskog naroda,
ističući u prvom redu "velikog vođu i borca za oslobođenje
srpskog naroda od okupatora Dražu Mihailovića" - priča
Simeunović.
Obično za novoprimljene članove Božić
organizuje male svečanosti. Jedna ovakva svečanost pripremljena je
u čast Nikole Simeunovića. Bilo je to na Vidovdan 1971. godine. Tom
prilikom dobio je i člansku knjižicu. Ali, tog istog trenutka
Nikola je morao da plati članarinu za godinu dana i izvesnu sumu
dobrovoljnog priloga.
Kad je 1972. godine pošao na odmor u
Jugoslaviju, Simeunović je od potpredsednika organizacije Mila
Božića dobio prvi neprijateljski zadatak. Skrenuta mu je pažnja da
bude konspirativan kako ga organi državne bezbednosti ne bi otkrili.
U Jugoslaviji je trebalo da dobro prati političku situaciju, da
rastura propagandni materijal i pronađe ljude koji će primati
"Srpsku borbu" i druge brošure neprijateljske sadržine.
Nešto kasnije iz Švajcarske je pošla
za Lapovo i Nikolina supruga. Ona je, takođe, donela propagandni
materijal. Ovoga puta, Mile Božić je poslao pismo Simeunoviću.
Zahtevao je od njega da se zainteresuje za slučaj hapšenja advokata
Slobodana Subotića i inženjera Radoslava Micića iz Beograda.
- Jeste li bili upoznati s programom organizacije? - pita sudija.
- Jesam, odgovorio je optuženi.
- Znači, znali ste da ta organizacija
ima za cilj rušenje društvenog poretka u Jugoslaviji.
- Znao sam.
- I vi ste pristali da kao član
učestvujete, ako do toga dođe?
- Pristao sam, druže sudija, jer sam
znao da do toga nikad neće doći. Zašto onda da ne pristanem? Važno
je da sam dobio zaposlenje i veću platu, a ono na šta Mile Božić
cilja - nikad se neće ostvariti...
- Jeste li održavali skupove i kada?
- Obično smo se sastajali kad su
verski praznici. Na Vidovdan, Svetog Savu, rođendan kralja Petra...
- Koliko je bilo članova te
organizacije?
- Jednom, kada ih je najviše bilo,
izbrojao sam 28, ali ne znam da li su svi oni članovi...
- Znaš li kako se zovu?
- Znam samo neke, Božidara Gajića i
Radeta Miloševića iz Bosne, Vidosava Rakića i Aleksandra
Nikanovića iz Čačka i moga šuraka Velimira, druge ne poznajem.
Nikola Simeunović je uverio sudsko
veće da nijedan od poverenih zadataka nije izvršio.
- Ako jedan čovek u Jugoslaviji kaže
da sam jednu reč rekao protiv naše zemlje, pristajem na najstrožu
kaznu. Materijal nisam rasturao. Za ljude koji su hapšeni - nisam se interesovao. Kad sam se vratio u Švajcarsku predao sam Božiću
spisak ljudi kojima treba slati propagandni materijal. Međutim,
imena i adrese ovih ljudi bili su izmišljeni.
Priznanje i iskreno držanje pred sudom
bilo je od uticaja da mu sudsko veće za teško krivično delo -
neprijateljsko delovanje protiv Jugoslavije - izrekne najblažu kaznu
- godinu dana strogog zatvora.
Napisao: Žika Marinković (Revija 92, 1973.)
