Oktobar 1988: Monika Seleš,
naše "tenisko čudo", preselila se na Floridu - zarad
uspeha na sportskom polju. Kako tamo živi i koliko brzo napreduje
vidi se iz velikog teksta koji je o njoj ovih dana objavio poznati
američki časopis "Sports Illustrated"...
"Kada je imala osam godina, Monika
Seleš iz Novog Sada u Jugoslaviji, sa porodicom je posetila Monte
Carlo. Ubacila je novčić u automat, povukla ručku i zatvorila oči.
Tri limuna. Novčići iz automata bukvalno su je zatrpali.
Ali, za
razliku od srećnih dobitnika oko sebe, ona ovaj neočekivani dobitak
nije iskoristila da nastavi igru. Novčiće je spremila u džep.
Čudna suzdržanost za dete. Ali ne i
za Moniku, koja je od tog vremena uspela da odoli mnogim iskušenjima
- ne automata za igru, već uspesima u tenisu, koji kao da je
neprekidno prate na putu ka slavi. Danas je Monika
četrnaestogodišnjakinja, visoka 1,65 m i teška 45 kg: poznata je
po svom nepriličnom "hroptanju" na igralištu i svojim
niskim, snažnim udarcima reketom koji steže sa obe ruke. U martu je
nastupila na dva proturnira, a iako još amater, smelo se suočila sa
izazovom.
Na turniru u Virginia Slimsu u Boca
Ratonu na Floridi, pobedila je Helen Kelesi, 35. na rang-listi sa
7:6, 6:3, dok su je iz gledališta posmatrale Steffi Graf i Chris
Evert.
Zatim je Monika igrala sa 19 godina
starijom Evertovom. Izgubila je sa 6:2, 6:1, ali je Evertova priznala
da je ova razlika veoma lako mogla da bude manja. Nedelju dana
kasnije, na Liptonovom šampionatu u Key Biscayneu na Floridi, Monika
je pobedila Louise Field, 140. sa rang-liste sa 6:0, 6:3. U sledećem
meču, imala je tri set poena prednosti pred Gabrijelom Sabatini, pre
nego je izgubila sa 7:6, 6:3.
Istina, Monika je doživela poraz u oba
slučaja, ali to su bili veoma primamljivi gubici - poput onih
zveckavih novčića iz automata - mamili su: "Igraj još. Kockaj
se dalje."
Međutim, Monika je odolela iskušenju.
Rekla je da neće preći u profesionalke dok ne završi srednju školu
i da neće igrati na turnirima sve do otvorenog prvenstva Sjedinjenih
Država u avgustu. U međuvremenu, vežbala je servis i volej, tako
da ih poboljša do nivoa jačine njenih prizemnih udaraca.
- Mnogi žele da budu najmlađi koji su
postigli ovo ili ono - kaže. - Ja ne želim da postavljam nikakve
rekorde. Tako se možete pozlediti. Želim samo da dobro igram kada
budem imala 19 godina.
Uprkos ovako skromnoj izjavi, Monika je
postigla daleko više od dobre igre. Od 1982. godine, kada je prvi
put uzela teniski reket u ruke, stavila traku oko glave i pokušala
da imitira Björna Borga, Monika nije izgubila ni od koga iz svoje
generacije ili mlađeg od sebe.
U devetoj godini, svega godinu dana
nakon što je počela da igra, nastupila je na Prvenstvu Jugoslavije
za devojčice mlađe od 12 godina.
- Nije znala pravila igre - kaže njen
stariji brat, 23-godišnji Zoltan, partner i bivši jugoslovenski
teniski šampion u klasi mlađih od 18 godina. - Igrala je poene i
nije brojala. Uvek bi me pitala da li pobeđuje ili gubi.
Pobeđivala je. Pokupila bi svoje
pobede i vraćala se kući da i dalje udara lopticom u zid.
Monika je stupila na scenu 1984. kao
desetogodišnja devojčica, kada je pobedila na Evropskom šampionatu
u Parizu, u klasi takmičarki mlađih od 12 godina. Sledeće godine
proglašena je za sportistkinju godine u Jugoslaviji, što je bilo
prvi put da se ovakva počast ukaže nekom mlađem od 18 godina.
Iste godine, kada je osvojila "Orange
Bowl" u Miamiju, privukla je pažnju Nicka Bollettierija,
trenera Andrea Agassia.
- Video sam kako ta mala "groktavica",
ne veća od teniskog reketa, tuče sve od reda - kaže Bollettieri.
Tako je odluka pala. Monika se, kao
stipendista, upisala na Akademiju za tenis Nicka Bollettijerija, u
Bradentonu na Floridi.
Zajedno sa bratom Zoltanom, koji je
upravo odslužio svoj vojni rok, Monika se 1986. godine iz Novog Sada
preselila u Bradenton. Uzdišući za kućom i jogurtom, ćevapčićima
i snegom, njih dvoje su čekali dolazak roditelja. Stanovali su na
Akademiji.
Šest meseci kasnije, njihova majka
Eszter, po zanimanju kompjuterski programer, uzela je dvogodišnju
pauzu na poslu, a otac Károly, negdašnji jugoslovenski šampion u
troskoku, napustio je svoj posao crtača stripova i snimatelja
dokumentaraca. Zatvorili su svoje tri kuće - dve u Novom Sađu i
jednu na selu - i iznajmili dvosoban stan u Bradentonu, ne znajući
ni slovca engleskog.
O životu na Floridi, gde mali gušteri
promiču pod nogama, bogataška deca ceo dan igraju tenis, a leto
nikada ne prolazi, Károly na svom novopečenom engleskom kaže:
"Kao da sam na mesecu."
Ali neobičan novi svet nije odvratio
Selešove od njihove misije da od Monike naprave veliku teniserku.
- Retko sam video toliko koncentrisanu
porodicu - kaže Ted Meekma, direktor Bollettijerijeve Akademije. -
Oni su se posvetili Moniki, veoma su ritualni u načinu treninga i
veoma strpljivi.
Dok Monika "hropće" na
terenu, Károly, Zoltan i Eszter gledaju. Kada završi,
multilingvistička porodica održi svoj ozbiljni "tet-a-tet"
sastanak na mađarskom. Monika, koja takođe govori srpskohrvatski,
engleski i francuski, sluša i guta.
- Njena je koncentracija neverovatna -
kaže Bollettieri.
Ona i mora da bude takva, jer ima tri
trenera: Károlya, koji sa njom radi vežbe i trči: Zoltana, sa
kojim vežba na terenu i Bollettijerija koji radi na njenoj strategiji
i udarcima.
Prošlo je dugo vremena od kada su
Károly i Zoltan u Moniki videli veoma sitnu, veoma agresivnu
igračicu sa veoma čudnim stilom igre. Levakinja, ona se celom
svojom težinom baca na loptu i držeći reket sa obe ruke, zavitla
lopticu kratkim bekhendom i forhendom.
Njen grip - desna ruka preko leve -
nikada se ne menja. To znači da joj je bekhend gotovo normalan, ali
joj je forhend potpuno izvrnut: zato uvek mora da posle udarca
preokrene zglob.
- Moj je otac hteo da tako igra i ona
je prihvatila - kaže Zoltan. - Sviđa joj se taj način.
Ova ekscentričnost deluje na druge
aspekte Monikine igre. Posebno, na njen dohvat. "Teže je
kretanje kada se reket drži sa dve ruke," kaže Zoltan. Da bi
to neutralisala, Monika mora da trči mnogo više po igralištu od
igračica koje koriste jednu ruku. Njeni udarci zato liče na snažne
isprekidane rafale tokom neprekidnog sprinta po igralištu.
A budući da nema mnogo vremena da
lopticu pažljivo usmeri "ona ide na snažne lopte", kaže
Zoltan. "Ne preostaje joj ništa drugo." I zaista, Monika
udara tako jako, da Zoltan za nju podešava četiri reketa nedeljno.
- Sada - kaže Zoltan - Monika liči na
nekog ko brzo vozi kola, a nije naučio da ih kontroliše. To je
opasno, ali takođe neverovatno bučno.
Ovo zato, što svaki put kad udari
lopticu, Monika ispušta odvratni "hroptaj" koji zvuči kao
monstruozno nedovršeno kijanje - haa-aah, haa-aah, haa-aah...
- Kada sam igrala sa Sabatinijevom,
čuli su me u gledalištu - kaže sa ponosom. - Ljudi su mi prilazili
i pitali me da li mi je dobro. Kažu, to nije lepo. Ali za mene je to
OK. Moderno i interesantno. Zašto? Jer takav isti zvuk ispušta
Jimmy Connors. On ide na svaku loptu i brz je.
Iako vreme provodi delom sa svojim psom
Astrom, a delom sa drugaricama, većinu vremena provodi na tenisu i u
učenju. Među najboljima je na Akademiji. Ne samo da želi da bude
No. 1 u tenisu, već i da postane advokat - "od onih koji su
uvek ispred sudije", kaže. Naravno, to će morati da sačeka.
Za sada, cela porodica bavi se njenom
karijerom, jer je "Monikin uspeh i naš", kaže Zoltan. On
tako i misli. "Pogledajte" - kaže pokazujući na jedan
članak o Moniki. - "Napisali su sestrino prezime Selas."
To je takođe i njegovo prezime, ali očigledno stvar nije u tome.
Seleš je Monika, Monika je Seleš.
Što Selešovi duže žive u
Sjedinjenim Državama, to su veće šanse da će ih smatrati
doseljenicima, što tvrde da nisu. Nalaze se u delikatnom položaju,
da Bollettijeriju pokažu da su mu zahvalni i da su srećni zbog
Akademije, ali i da nisu ni previše zahvalni, ni previše srećni:
da planiraju da se jednog dana vrate u Jugoslaviju.
U januaru, Monika je igrala u Portlandu
u Oregonu, kao gost tima Sjedinjenih Država u prijateljskom susretu
sa SSSR-om. Kada je pobedila Nataliju Zvercovu, drugu sa otvorenog
prvenstva Francuske, sa 6:2, 6:1, američki časopis "USA Today"
objavio je da je Monika igrala za Sjedinjene Države, ne kao običan
gost. Ovaj tekst se pojavio u Jugoslaviji.
"Ljudi kod kuće su mislili da je
postala Amerikanka" - kaže Zoltan. Stvar se, međutim, brzo
izgladila.
- Sada svi znaju da je Monika ovde zbog
tenisa - kaže Zoltan. - Mi ne želimo da je preforsiramo. I ne
tvrdimo da mora postati No. 1. Samo želimo da postane dobra
teniserka.
Ovo pomalo zvuči kao klimav razlog za
seobu cele porodice, za napuštanje posla i život u stranoj zemlji,
uz rizik da se pomisli kako su zauvek napustili svoju zemlju. A, s
druge strane, verovatno niste nikada videli kako igra Monika Seleš."
Napisala: Sarah Boxer ("Sports
Illustrated"/Tempo, 1988.)