Pages

Monika Seleš, naše "tenisko čudo", preselila se na Floridu '88: Jednog dana ćemo se vratiti u Jugoslaviju

Oktobar 1988: Monika Seleš, naše "tenisko čudo", preselila se na Floridu - zarad uspeha na sportskom polju. Kako tamo živi i koliko brzo napreduje vidi se iz velikog teksta koji je o njoj ovih dana objavio poznati američki časopis "Sports Illustrated"...

"Kada je imala osam godina, Monika Seleš iz Novog Sada u Jugoslaviji, sa porodicom je posetila Monte Carlo. Ubacila je novčić u automat, povukla ručku i zatvorila oči. Tri limuna. Novčići iz automata bukvalno su je zatrpali. 

Ali, za razliku od srećnih dobitnika oko sebe, ona ovaj neočekivani dobitak nije iskoristila da nastavi igru. Novčiće je spremila u džep.

Čudna suzdržanost za dete. Ali ne i za Moniku, koja je od tog vremena uspela da odoli mnogim iskušenjima - ne automata za igru, već uspesima u tenisu, koji kao da je neprekidno prate na putu ka slavi. Danas je Monika četrnaestogodišnjakinja, visoka 1,65 m i teška 45 kg: poznata je po svom nepriličnom "hroptanju" na igralištu i svojim niskim, snažnim udarcima reketom koji steže sa obe ruke. U martu je nastupila na dva proturnira, a iako još amater, smelo se suočila sa izazovom.

Na turniru u Virginia Slimsu u Boca Ratonu na Floridi, pobedila je Helen Kelesi, 35. na rang-listi sa 7:6, 6:3, dok su je iz gledališta posmatrale Steffi Graf i Chris Evert.

Zatim je Monika igrala sa 19 godina starijom Evertovom. Izgubila je sa 6:2, 6:1, ali je Evertova priznala da je ova razlika veoma lako mogla da bude manja. Nedelju dana kasnije, na Liptonovom šampionatu u Key Biscayneu na Floridi, Monika je pobedila Louise Field, 140. sa rang-liste sa 6:0, 6:3. U sledećem meču, imala je tri set poena prednosti pred Gabrijelom Sabatini, pre nego je izgubila sa 7:6, 6:3.

Istina, Monika je doživela poraz u oba slučaja, ali to su bili veoma primamljivi gubici - poput onih zveckavih novčića iz automata - mamili su: "Igraj još. Kockaj se dalje."

Međutim, Monika je odolela iskušenju. Rekla je da neće preći u profesionalke dok ne završi srednju školu i da neće igrati na turnirima sve do otvorenog prvenstva Sjedinjenih Država u avgustu. U međuvremenu, vežbala je servis i volej, tako da ih poboljša do nivoa jačine njenih prizemnih udaraca.

- Mnogi žele da budu najmlađi koji su postigli ovo ili ono - kaže. - Ja ne želim da postavljam nikakve rekorde. Tako se možete pozlediti. Želim samo da dobro igram kada budem imala 19 godina.

Uprkos ovako skromnoj izjavi, Monika je postigla daleko više od dobre igre. Od 1982. godine, kada je prvi put uzela teniski reket u ruke, stavila traku oko glave i pokušala da imitira Björna Borga, Monika nije izgubila ni od koga iz svoje generacije ili mlađeg od sebe.

U devetoj godini, svega godinu dana nakon što je počela da igra, nastupila je na Prvenstvu Jugoslavije za devojčice mlađe od 12 godina.

- Nije znala pravila igre - kaže njen stariji brat, 23-godišnji Zoltan, partner i bivši jugoslovenski teniski šampion u klasi mlađih od 18 godina. - Igrala je poene i nije brojala. Uvek bi me pitala da li pobeđuje ili gubi.

Pobeđivala je. Pokupila bi svoje pobede i vraćala se kući da i dalje udara lopticom u zid.

Monika je stupila na scenu 1984. kao desetogodišnja devojčica, kada je pobedila na Evropskom šampionatu u Parizu, u klasi takmičarki mlađih od 12 godina. Sledeće godine proglašena je za sportistkinju godine u Jugoslaviji, što je bilo prvi put da se ovakva počast ukaže nekom mlađem od 18 godina.

Iste godine, kada je osvojila "Orange Bowl" u Miamiju, privukla je pažnju Nicka Bollettierija, trenera Andrea Agassia.

- Video sam kako ta mala "groktavica", ne veća od teniskog reketa, tuče sve od reda - kaže Bollettieri.

Tako je odluka pala. Monika se, kao stipendista, upisala na Akademiju za tenis Nicka Bollettijerija, u Bradentonu na Floridi.

Zajedno sa bratom Zoltanom, koji je upravo odslužio svoj vojni rok, Monika se 1986. godine iz Novog Sada preselila u Bradenton. Uzdišući za kućom i jogurtom, ćevapčićima i snegom, njih dvoje su čekali dolazak roditelja. Stanovali su na Akademiji.

Šest meseci kasnije, njihova majka Eszter, po zanimanju kompjuterski programer, uzela je dvogodišnju pauzu na poslu, a otac Károly, negdašnji jugoslovenski šampion u troskoku, napustio je svoj posao crtača stripova i snimatelja dokumentaraca. Zatvorili su svoje tri kuće - dve u Novom Sađu i jednu na selu - i iznajmili dvosoban stan u Bradentonu, ne znajući ni slovca engleskog.

O životu na Floridi, gde mali gušteri promiču pod nogama, bogataška deca ceo dan igraju tenis, a leto nikada ne prolazi, Károly na svom novopečenom engleskom kaže:

"Kao da sam na mesecu."

Ali neobičan novi svet nije odvratio Selešove od njihove misije da od Monike naprave veliku teniserku.

- Retko sam video toliko koncentrisanu porodicu - kaže Ted Meekma, direktor Bollettijerijeve Akademije. - Oni su se posvetili Moniki, veoma su ritualni u načinu treninga i veoma strpljivi.

Dok Monika "hropće" na terenu, Károly, Zoltan i Eszter gledaju. Kada završi, multilingvistička porodica održi svoj ozbiljni "tet-a-tet" sastanak na mađarskom. Monika, koja takođe govori srpskohrvatski, engleski i francuski, sluša i guta.

- Njena je koncentracija neverovatna - kaže Bollettieri.

Ona i mora da bude takva, jer ima tri trenera: Károlya, koji sa njom radi vežbe i trči: Zoltana, sa kojim vežba na terenu i Bollettijerija koji radi na njenoj strategiji i udarcima.

Prošlo je dugo vremena od kada su Károly i Zoltan u Moniki videli veoma sitnu, veoma agresivnu igračicu sa veoma čudnim stilom igre. Levakinja, ona se celom svojom težinom baca na loptu i držeći reket sa obe ruke, zavitla lopticu kratkim bekhendom i forhendom.

Njen grip - desna ruka preko leve - nikada se ne menja. To znači da joj je bekhend gotovo normalan, ali joj je forhend potpuno izvrnut: zato uvek mora da posle udarca preokrene zglob.

- Moj je otac hteo da tako igra i ona je prihvatila - kaže Zoltan. - Sviđa joj se taj način.

Ova ekscentričnost deluje na druge aspekte Monikine igre. Posebno, na njen dohvat. "Teže je kretanje kada se reket drži sa dve ruke," kaže Zoltan. Da bi to neutralisala, Monika mora da trči mnogo više po igralištu od igračica koje koriste jednu ruku. Njeni udarci zato liče na snažne isprekidane rafale tokom neprekidnog sprinta po igralištu.

A budući da nema mnogo vremena da lopticu pažljivo usmeri "ona ide na snažne lopte", kaže Zoltan. "Ne preostaje joj ništa drugo." I zaista, Monika udara tako jako, da Zoltan za nju podešava četiri reketa nedeljno.

- Sada - kaže Zoltan - Monika liči na nekog ko brzo vozi kola, a nije naučio da ih kontroliše. To je opasno, ali takođe neverovatno bučno.

Ovo zato, što svaki put kad udari lopticu, Monika ispušta odvratni "hroptaj" koji zvuči kao monstruozno nedovršeno kijanje - haa-aah, haa-aah, haa-aah...

- Kada sam igrala sa Sabatinijevom, čuli su me u gledalištu - kaže sa ponosom. - Ljudi su mi prilazili i pitali me da li mi je dobro. Kažu, to nije lepo. Ali za mene je to OK. Moderno i interesantno. Zašto? Jer takav isti zvuk ispušta Jimmy Connors. On ide na svaku loptu i brz je.

Iako vreme provodi delom sa svojim psom Astrom, a delom sa drugaricama, većinu vremena provodi na tenisu i u učenju. Među najboljima je na Akademiji. Ne samo da želi da bude No. 1 u tenisu, već i da postane advokat - "od onih koji su uvek ispred sudije", kaže. Naravno, to će morati da sačeka.

Za sada, cela porodica bavi se njenom karijerom, jer je "Monikin uspeh i naš", kaže Zoltan. On tako i misli. "Pogledajte" - kaže pokazujući na jedan članak o Moniki. - "Napisali su sestrino prezime Selas." To je takođe i njegovo prezime, ali očigledno stvar nije u tome. Seleš je Monika, Monika je Seleš.

Što Selešovi duže žive u Sjedinjenim Državama, to su veće šanse da će ih smatrati doseljenicima, što tvrde da nisu. Nalaze se u delikatnom položaju, da Bollettijeriju pokažu da su mu zahvalni i da su srećni zbog Akademije, ali i da nisu ni previše zahvalni, ni previše srećni: da planiraju da se jednog dana vrate u Jugoslaviju.

U januaru, Monika je igrala u Portlandu u Oregonu, kao gost tima Sjedinjenih Država u prijateljskom susretu sa SSSR-om. Kada je pobedila Nataliju Zvercovu, drugu sa otvorenog prvenstva Francuske, sa 6:2, 6:1, američki časopis "USA Today" objavio je da je Monika igrala za Sjedinjene Države, ne kao običan gost. Ovaj tekst se pojavio u Jugoslaviji.

"Ljudi kod kuće su mislili da je postala Amerikanka" - kaže Zoltan. Stvar se, međutim, brzo izgladila.

- Sada svi znaju da je Monika ovde zbog tenisa - kaže Zoltan. - Mi ne želimo da je preforsiramo. I ne tvrdimo da mora postati No. 1. Samo želimo da postane dobra teniserka.

Ovo pomalo zvuči kao klimav razlog za seobu cele porodice, za napuštanje posla i život u stranoj zemlji, uz rizik da se pomisli kako su zauvek napustili svoju zemlju. A, s druge strane, verovatno niste nikada videli kako igra Monika Seleš."

Napisala: Sarah Boxer ("Sports Illustrated"/Tempo, 1988.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate