Pages

Problemi poštara '75: Nečitki rukopisi, nepotpune adrese, razbijeni poštanski sandučići...

Jun 1975: Beograd ima osam pošta, a najveća je pošta broj 6, koja "opslužuje" 550.000 Beograđana. Oni žive u preko 160.000 domaćinstava, u nešto više od hiljadu ulica, čija ukupna dužina, i to samo u pravoj liniji, iznosi 438,5 kilometara.

Ali, ta dužina za 265 poštonoša-pešaka, kako se zvanično zovu poštari, koju svakodnevno prelaze, skoro je dvostruka, jer oni, kako sami kažu, šniraju ulice cik-cak, pentraju se po spratovima i špartaju kroz bašte dvorišnih zgrada da bi za godinu dana razneli preko 40 miliona pisama, dopisnica, sudskih poziva i novina.

Ovi ljudi u uniformi, koja se mnogo ne razlikuje od uniforme drugih javnih službi, početkom svakog meseca, u roku od tri dana obraduju oko 80 hiljada penzionera, naplate preko 70 hiljada telefonskih računa i preko 138 hiljada računa za radio i televiziju. 

Ni njihove kolege iz paketskog odeljka ne zaostaju za njima. Oni dnevno prenesu i po 12 hiljada kilograma paketa, odnosno njih dvadeset i troje mesečno dostave 33-35 hiljada paketa ili 420 hiljada paketa godišnje.

Poštare bije glas da su glavni trubaduri kućnih pomoćnica i drugih domaćica, da pored redovne plate, koja u proseku iznosi 2.600 dinara, zarade još toliko svakog meseca i da zbog toga mnogi prekidaju i bolovanja i godišnje odmore samo da bi na vreme podelili penzije. Mnogi imaju sopstvene automobile, a većina njih i svoje kuće sa baštom.

O svemu tome ništa nismo mogli da čujemo od njih samih, a s mnogima smo razgovarali.


Oči koje ne vide i uši koje ne čuju



Radeći godinama po istim rejonima, svaki poštar upozna svako dete iz ulice. Zna svakog građanina, njegovo porodično stanje i probleme i nije nikakav vic kada za njih kažu da znaju koliko ko od nas ima plombiranih zuba. 

Međutim, o svemu tome nijedan poštar vam neće ništa reći. Oni vide a da ne vide, čuju a da ne čuju. Ta diskrecija, na kojoj bi im pozavidele mnoge tajne službe sveta, važi kao neko nepisano pravilo ovog poziva.

Sa druge strane, doznali smo samo ono sa čime se sreću u svakodnevnom radu i ono što im najviše smeta. Nečitki rukopisi, nepotpune adrese, razbijeni poštanski sandučići u koje po propisu ne smeju da puste ni običnu razglednicu sa pozdravom sa mora, to su najmanji problemi.

Mnogo je teže sa psima kojih, pa njihovim rečima, ima sve više u Beogradu. Samo u prošloj godini dvadeset poštara je bilo napadnuto od pasa. Iako nerado, zbog dobrih odnosa sa građanima, a što je takođe jedna osobina ovih ljudi, poštari su bili prinuđeni da podnose prijave protiv pojedinih vlasnika pasa ili zatraže intervenciju milicionera.

Poseban problem svim poštarima pričinjavaju građani koji na sve moguće načine izbegavaju da prime sudske pozive. Jedan direktor je otišao tako daleko da je poštaru zapretio da će izgubiti službu ako mi dostavi sudski poziv. 

A sami sudovi često svaljuju krivicu na poštare zbog neblagovremenog uručenja poziva stranci. I pored tačne adrese, građanin je često nepoznat, jer adrese se obično uzimaju sa ličnih karata, a poštar nije, kao što reče jedan od njih vračara pa da pogađa gde se ko preselio.


Jedan napad i jedan uzvik



Izgleda da su se urbanisti prosto zaverili protiv poštara kako bi im zagorčali život. Na području Beograda ima na desetine istoimenih ulica, a da se i ne govori o raznim ulicama koje nose nazive: prva nova, sedma nova, sa ulazima A, B ili Ž i onim obaveznim b.b. Da bi ironija bila veća, i sami urbanisti i opštinske službe su prinuđeni da od tih istih poštara često traže pomoć da bi razrešili ono što su sami zapetljali.

Mnoge zgrade nemaju spiskove stanara, niti nastojnike. Građani drže neprijavljene podstanare, a i njima treba uručiti pismo i onda nije teško da se, bar za trenutak, svako od nas uživi u ulogu poštara koji svakodnevno vuče i torbu koja u proseku teži 15, a ponekad i do 30 kilograma!

Što je u svemu ovom najinteresantnije, a to je tema koju bi stručnjaci medicine rada i psiholozi trebalo da obrade: većina njih ostaje do kraja života na ovom poslu. Oni tvrde da ovaj posao zavole zbog ljudi i svakodnevnih kontakata sa građanima. Roditelji odmalena uče decu da vrata otvaraju samo "čika poštaru". Najzad, pošta je sigurna firma, bez konkurencije.

Koliko je poverenje između građana i poštonoša govori i podatak da mnogi građani kad pođu na godišnji odmor, ostavljaju ključeve svog stana poštarima kako bi ga obišli ili provetrili. 

O tome govori i podatak da je za nekoliko godina unazad bio samo jedan pokušaj napada na poštara. Kada je jedan razbojnik čekićem napao poštonošu Radojicu Babića, u Ulici Save Kovačevića, bio je dovoljan samo jedan povik - "Ubiše nam pošu" - da bi se građani sjatili i uhvatili napadača.


"Svileni" i pas



"Svileni" i "Cuki"
Za kraj ovog napisa ostavili smo priču o Stanoju Vukoviću, zvanom "Svileni", doajenu beogradskih poštara, koji će za šest meseci, posle četrdeset godina radnog staža sa torbom o ramenu, otići u penziju.

Nadimak "Svileni" dobio je zbog svoje sede kose, uvek izbrijanog lica i lepo ispeglanog odela. U toku svoje službe nije imao ni dana bolovanja ili odsustvovanja s posla. 

"Svileni" ima jednog četvoronožnog prijatelja, "Cukija". Ko zna kako i zbog čega, "Cuki" po svom psećem instinktu tačno u određeno vreme izlazi iz zgrade u Alekse Nenadovića 18, dolazi pred apoteku na Slaviji i prati svog "čika poštara" od zgrade do zgrade, od stana do stana sve dok "Svileni" ne preda i poslednju dopisnicu.

Kad Stanoje Vuković ode u penziju, verovatno neće samo "Cuki" biti tužan. Žaliće za njim i građani između Njegoševe i Alekse Nenadovića ulice, sve dok se ne naviknu na novog poštara.

Ovo je bila priča o ljudima koji su nam svakog dana dobrodošli gosti, ali jedan podatak o njima je dosta poražavajući: prema statističkim podacima, malo je ko od poštonoša, posle 40-godišnjeg pešačenja po kiši, snegu, vetru i žezi, živeo više od deset godina.

Zato je i razumljivo što su poštari pokrenuli pitanje svog beneficiranog staža.

Napisao: Bora Razić (Duga, 1975.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate