Jun 1975: Beograd ima osam pošta, a najveća je
pošta broj 6, koja "opslužuje" 550.000 Beograđana. Oni
žive u preko 160.000 domaćinstava, u nešto više od hiljadu ulica,
čija ukupna dužina, i to samo u pravoj liniji, iznosi 438,5
kilometara.
Ali, ta dužina za 265 poštonoša-pešaka,
kako se zvanično zovu poštari, koju svakodnevno prelaze, skoro je
dvostruka, jer oni, kako sami kažu, šniraju ulice cik-cak, pentraju
se po spratovima i špartaju kroz bašte dvorišnih zgrada da bi
za godinu dana razneli preko 40 miliona pisama, dopisnica, sudskih
poziva i novina.
Ovi ljudi u uniformi, koja se mnogo ne
razlikuje od uniforme drugih javnih službi, početkom svakog meseca, u roku od tri dana obraduju oko 80 hiljada penzionera,
naplate preko 70 hiljada telefonskih računa i preko 138 hiljada
računa za radio i televiziju.
Ni njihove kolege iz paketskog
odeljka ne zaostaju za njima. Oni dnevno prenesu i po 12 hiljada
kilograma paketa, odnosno njih dvadeset i troje mesečno dostave 33-35
hiljada paketa ili 420 hiljada paketa godišnje.
Poštare bije glas da su glavni
trubaduri kućnih pomoćnica i drugih domaćica, da pored redovne
plate, koja u proseku iznosi 2.600 dinara, zarade još toliko svakog
meseca i da zbog toga mnogi prekidaju i bolovanja i godišnje odmore
samo da bi na vreme podelili penzije. Mnogi imaju sopstvene
automobile, a većina njih i svoje kuće sa baštom.
O svemu tome ništa nismo mogli da
čujemo od njih samih, a s mnogima smo razgovarali.
Oči koje ne vide i uši koje ne čuju
Radeći godinama po istim rejonima,
svaki poštar upozna svako dete iz ulice. Zna svakog građanina,
njegovo porodično stanje i probleme i nije nikakav vic kada za njih
kažu da znaju koliko ko od nas ima plombiranih
zuba.
Međutim, o svemu tome nijedan poštar vam neće ništa reći.
Oni vide a da ne vide, čuju a da ne čuju. Ta diskrecija, na kojoj
bi im pozavidele mnoge tajne službe sveta, važi kao neko nepisano
pravilo ovog poziva.
Sa druge strane, doznali smo samo ono
sa čime se sreću u svakodnevnom radu i ono što im najviše smeta.
Nečitki rukopisi, nepotpune adrese, razbijeni poštanski sandučići
u koje po propisu ne smeju da puste ni običnu razglednicu sa
pozdravom sa mora, to su najmanji problemi.
Mnogo je teže sa psima kojih, pa
njihovim rečima, ima sve više u Beogradu. Samo u prošloj godini
dvadeset poštara je bilo napadnuto od pasa. Iako nerado, zbog dobrih odnosa sa građanima, a što
je takođe jedna osobina ovih ljudi, poštari su bili prinuđeni da podnose prijave protiv pojedinih vlasnika pasa ili zatraže
intervenciju milicionera.
Poseban problem svim poštarima
pričinjavaju građani koji na sve moguće načine izbegavaju da prime sudske pozive. Jedan direktor je otišao tako daleko da je poštaru
zapretio da će izgubiti službu ako mi dostavi sudski poziv.
A sami
sudovi često svaljuju krivicu na poštare zbog neblagovremenog
uručenja poziva stranci. I pored tačne adrese, građanin je često nepoznat, jer adrese se obično uzimaju sa ličnih karata, a
poštar nije, kao što reče jedan od njih vračara pa da pogađa gde se ko preselio.
Jedan napad i jedan uzvik
Izgleda da su se urbanisti prosto
zaverili protiv poštara kako bi im zagorčali život. Na području
Beograda ima na desetine istoimenih ulica, a da se i ne govori o
raznim ulicama koje nose nazive: prva nova, sedma nova, sa ulazima A,
B ili Ž i onim obaveznim b.b. Da bi ironija bila veća, i sami
urbanisti i opštinske službe su prinuđeni da od tih istih poštara
često traže pomoć da bi razrešili ono što su sami zapetljali.
Mnoge zgrade nemaju spiskove stanara,
niti nastojnike. Građani drže neprijavljene podstanare, a i njima
treba uručiti pismo i onda nije teško da se, bar za trenutak, svako
od nas uživi u ulogu poštara koji svakodnevno vuče i torbu koja u
proseku teži 15, a ponekad i do 30 kilograma!
Što je u svemu ovom najinteresantnije,
a to je tema koju bi stručnjaci medicine rada i psiholozi trebalo da
obrade: većina njih ostaje do kraja života na ovom poslu. Oni tvrde
da ovaj posao zavole zbog ljudi i svakodnevnih kontakata sa
građanima. Roditelji odmalena uče decu da vrata otvaraju samo "čika poštaru". Najzad, pošta je
sigurna firma, bez konkurencije.
Koliko je poverenje između građana i
poštonoša govori i podatak da mnogi građani kad pođu na godišnji
odmor, ostavljaju ključeve svog stana poštarima kako bi ga obišli
ili provetrili.
O tome govori i podatak da je za nekoliko godina
unazad bio samo jedan pokušaj napada na poštara. Kada je jedan
razbojnik čekićem napao poštonošu Radojicu Babića, u Ulici Save
Kovačevića, bio je dovoljan samo jedan povik - "Ubiše nam
pošu" - da bi se građani sjatili i uhvatili napadača.
"Svileni" i pas
 |
| "Svileni" i "Cuki" |
Nadimak "Svileni" dobio je
zbog svoje sede kose, uvek izbrijanog lica i lepo ispeglanog odela. U
toku svoje službe nije imao ni dana bolovanja ili odsustvovanja s
posla.
"Svileni" ima jednog
četvoronožnog prijatelja, "Cukija". Ko zna kako i zbog
čega, "Cuki" po svom psećem instinktu tačno u određeno
vreme izlazi iz zgrade u Alekse Nenadovića 18, dolazi pred apoteku
na Slaviji i prati svog "čika poštara" od zgrade do
zgrade, od stana do stana sve dok "Svileni" ne preda i
poslednju dopisnicu.
Kad Stanoje Vuković ode u penziju,
verovatno neće samo "Cuki" biti tužan. Žaliće za njim
i građani između Njegoševe i Alekse Nenadovića ulice, sve dok se ne
naviknu na novog poštara.
Ovo je bila priča o ljudima koji su
nam svakog dana dobrodošli gosti, ali jedan podatak o njima je dosta
poražavajući: prema statističkim podacima, malo je ko od
poštonoša, posle 40-godišnjeg pešačenja po kiši, snegu, vetru i
žezi, živeo više od deset godina.
Zato je i razumljivo što su poštari
pokrenuli pitanje svog beneficiranog staža.
Napisao: Bora Razić (Duga, 1975.)