Ta konvertibilnost više uopšte ne dolazi u pitanje, iako su prve reakcije, čak i stručnjaka, bile sumnja i skepticizam. Svi smo mi čvrstinu i ravnopravnost dinara prema svetskim valutama toliko dugo uzalud priželjkivali, da nam je sad ličilo skoro na neozbiljnu šalu i opsenu, kad smo to iznenada dobili.
Proglašavanje konvertibilnosti bilo je možda najveće iznenađenje iz operativnog plana savezne vlade, čuvanog kao vrhunska tajna sve do objavljivanja u Skupštini.
Može sad neko tvrditi kako je iznenađenje bilo zamrzavanje plata, ali to se moglo očekivati, neko će reći da je očekivao i zamrzavanje cena, ali je bilo jasno da Marković to nikako ne prihvata - ali da će dinar biti zamenjiv za marku, dolar, franak... na šalterima naših banaka, to zaista niko nije očekivao u bližoj budućnosti.
Nema više hiperinflacije
Ta novost nikako nije samo stvar ponosa i prestiža, nego ima suštinsku važnost za zdravlje naše privrede i njeno uključivanje u svetsko tržište, bez čega nema ni budućnosti. Ko ubuduće bude hteo da trguje s Jugoslavijom ne mora se više pitati ima li partner čime da plati, da li mu je država obezbedila uvek tražene dolare i marke kao garanciju. Svako ko bude ulagao svoj kapital u našu privredu ne mora više da se pita koliko će mu on sutra vredeti i kako će naplatiti i transverisati dobit.
Turista idućeg leta neće menjati po deset maraka dnevno, bojeći se da će se prekosutra kurs promeniti. Najzad, ni mi obični smrtnici ne moramo više svoje platice, nasledstva ili zaradu od biznisa pretvarati u devize, plaćajući špekulantima 20 i više procenata proviziju, da bismo nekako sačuvali vrednost.
A po našem starom običaju, da od drveća ne vidimo šumu, u raspravama, sumnjama i sprdnjama oko "konvert-debilnog" dinara, kao da smo zaboravili dojučerašnju strašnu moru: Ljudi, pa hiper inflacije više nema, shvatate li vi to?
Zato, u doba ovih ponovo vraćenih zimskih praznika, palite sveću dinaru! Nek mu pomognu bog, Marks i Ante Marković!
Šta bi mogle da budu realne opasnosti po konvertibilni dinar?
Vezujući ga za marku, naša Narodna banka je dobila siguran orijentir, a građani su veoma lako prihvatili promenu, jer su i ranije već dugo trenirali da sve obračunavaju prema marki. To ne znači, kako su neki u prvi mah pomislili, da je kurs dinara fiksiran i prema drugim valutama: naprotiv, on "pliva" i prema dolaru i svim valutama iz "korpe", izuzev šilinga, takođe vezanog za marku. Znači, ne postoji opasnost nerealnog odnosa dinara i, na primer, dolara, jer to zavisi od odnosa marke i dolara, a to je sukob džinova, pa se dinar mirno može povinovati rezultatu njihove borbe na svetskom tržištu.
Jedina potencijalna opasnost je da dinar postane nerealan u odnosu na marku. A to bi se moglo dogoditi kad bi naše cene uprkos svemu i dalje rasle, pa time dinar u suštini i dalje bio obezvređivan. Cene su posle prvog januara vidno zaostale, ali još niko nije siguran da su zaista zaustavljene i da će početi njihov očekivani pad.
Naročito je velika opasnost od rasta cena prehrambenih proizvoda, čija se kupovina ne može odložiti. Ali, vlada se pobrinula da istovremeno budu i potpuno otvorene granice za uvoz i stranu konkurenciju, spoljnotrgovinska delatnost liberalizovana je do maksimuma.
Praktično svako može da se bavi uvozom i izvozom, jedini limit za sada je birokratija privrednih sudova, koja, kao u Beogradu, misli da se ništa nije promenilo, pa nije u stanju ni u roku od mesec dana da reši sve zahteve za upis u sudski registar spoljnotrgovinskih privatnih firmi, čime se stiče pravo na spoljnotrgovinski promet.
Ali, čak ako strana i domaća konkurencija ne budu odmah delovali na cene i zdravlje dinara, tu je zasad neopobedivi adut: ogromne devizne rezerve!
Rezerve čuvaju konvertibilnost
Izgleda da se Marković od dolaska u SIV pripremao na taj potez. Sada ga kritičari propituju i optužuju zbog načina na koji se u državnoj blagajni našlo šest milijardi dolara, koje će u prvom ove godine narasti do očekivanih osam.
Da bismo bolje razumeli koliko je to do juče bila naučnofantastična suma deviza, napomenimo da bi njom moglo odjednom da se otplati pola glavnice ukupnog jugoslovenskog duga inostranstvu, a budući da se naš dug prodaje po 50 centi za dolar, to znači da bi se deviznim rezervama mogao jednokratno brisati inostrani dug, za koji smo još pre par meseci mislili da je nesavladiv, da će ga i naši unuci otplaćivali.
Vlada koju kritičari optužuju da je defanzivna i da leči krizu stagnacijom, u stvari se na ovom primeru pokazuje kao jako ofanzivna: jeste da bi mogao biti vraćen dug, ali bi ostale sve nevolje koje su dug i napravile, inflacija i slaba privreda, bez perspektive da se uključi u svetsko tržište. Rezerve, dakle, čuvaju konvertibilni dinar.
Ako, onda, naše cene i nastave da rastu toliko da, na primer, svako od nas shvati kako u zemlji mora da plati celu marku - makar i u dinarima za ono što u Nemačkoj košta pola marke, dogodiće se dve stvari: ićićemo u Nemačku da kupujemo, ako treba i slaninu i sir, brašno i južno voće, ili ćemo odustajati od svake kupovine bez koje se može preživeti, pa kupovati marke, po kursu, na šalteru banke.
Kad do toga dođe, sami će nam Nemci otvarati prodavnice, ako treba i pekare, u to ne treba sumnjati. A devizne rezerve dovoljne su da izdrže sva iskušenja: trebalo bi da punih osam meseci svaki dinar koji zarade Jugosloveni, bude potrošen za kupovinu deviza, da bi se rezerve iscrple. To očigledno nije moguće.
Ne treba se bojati ni mogućnosti da će devizne rezerve biti ugrožene iznošenjem kapitala u inostranstvo. Prvo zato što je totalna liberalizacija raspolaganja devizama u rukama građana još proletos i dovela do tako sjajnog salda deviznih rezervi, a potom zato što je posle proglašenja konvertibilnosti bankama prodato u roku od par dana još pola milijarde dolara.
Ne treba, dakle, očekivati da će više privatnog kapitala bežati preko granice, nego ranije dok je to bilo zabranjeno. Posebno zato što se paralelno otvaraju sve bolje perspektive za biznis unutar naših granica.
Neki se pribojavaju da će stranci doneti dinare koji tamo leže, pa pokupovati devize i odneti ih. Prvo, svako vraćanje dinara kući u principu je poželjno, a zatim vlada tvrdi da ima uvid u količine koje su u svetu, te da one uopšte nisu vredne neke veće pažnje. A ako se konvertibilnost dinara održi nekoliko meseci, više neće ni biti sumnji u dinar.
Izgleda da se čuda ipak događaju!
Napisao: Dušan Sekulić (YU novosti, 1990.)
 |
