Ljubav u partizanima: Odlomci iz dnevnika mlade bolničarke Nanice Paroški (Prva proleterska)

"Mi moramo da sačuvamo srca za ljubav. Ovo je vreme ubijanja, ali mi proglašavamo ljubav! Mržnja je najbliži rod strahu i nespokojsivu."

(Iz Dnevnika N. Boškovića, borca Prve proleterske. Poginuo je u Petoj neprijateljskoj ofanzivi).

Iz pisanke Nanice Paroški, saznajemo da je do odlaska u odred živela kao izbeglica s majkom u Mačvanskoj Mitrovici. U nju je stigla nekud iz Slavonije, a sa Posavo-tamnavcima postala je borac Prve proleterske.

"Koliko ti godina imaš, mala? - pita me drug Ivanović, komandant našeg bataljona. 18! slagala sam, a da nisam ni trepnula. Šta bi bilo da sam mu rekla istinu. Možda me ne bi primili u Prvu, možda bi me vratili. A da su otkrili koliko godina imam i da su me vratili, ja bih umrla!"

To je zabeležila Nanica Paroški samo nekoliko dana posle formiranja Prve.

"Dragi Žućo, pišem ti iako znam da ti nikada neću poslati ovo pismo. Moram, jer ja te odavno volim. Sećaš li se, kada smo ono u Šapcu, mi, grupa skojevaca išli da krademo iz vagona oružje. Ti pitaš: 

- Šta će ovaj čvarak...

Došlo mi je da plačem, jer ja te od prvog trenutka volim i tako sam srećna kada me ti samo pogledaš, kada me samo osloviš. 

Kada smo se vraćali iz te akcije, a ti mi kažeš: 

- Čvarak, pa ti si bogami prava skojevka! 

I posle, sećaš se kada me je komandant pitao koliko imam godina, kad je on otišao, a ti mi kažeš: 

- Čvarčiću, skojevci ne lažu! 

Plakala sam i niko me nije video. Zašto si to morao da mi kažeš. Posmatram te kako sa drugima razgovaraš, a ja? I ne primećuješ me? Prekjuče, ono pored Drine, kad zapuca sa čuka, ti vičeš gde mi je pomoćnik, a onda sam ja dotrčala do tebe sa sandukom sa municijom. 

Stavio si redenik i posle se okreneš, vidiš me i kažeš: 

- Ma šta se tu muvaš, derle!"

To je zabeležila polovinom januara 1942. godine, a u avgustu iste godine, Nanica Paroški je zapisala u svojoj pisanci:


"Oslobođeno je Livno. U toku noći ušli smo u Livno, ali se jedna zgrada - kažu kuća doktora Mitrovića, ustaše su ga zaklale sa svom porodicom - puna ustaša ne predaje do mraka. 

U mrak, artiljerci su dovukli top i kuća se predala. 

Sutradan, u oslobođenom Livnu počeo je život. Čak su rekli da će izići i naše novine, "Borba". 

A ja izišla na rečicu da operem neki veš. Odjednom, osetim neko stoji više mene. Pogledam: Žuća. Smeje se i pita me hoću li i njemu nešto da operem. Naravno, kažem mu, a on će: 

- Bre, pa ti kao da si porasla, postala si skoro devojka. 

Zašto skoro, pitam, a on: 

- Pa tako, još si bre devojče! 

I seo na travu, gleda kako perem. Iz torbice izvadio svoju košulju. Kada sam oprala, prostirem po granju, a on mi kaže:

- Sedni pored mene. 

Sednem, a srce mi lupa, sve se bojim da ga ne čuje i da me ne zapita šta mi je. 

On puši, pa će: 

- Moram da te grdim, malo, znaš, gledam te, srljaš brate, ti si bolničarka, sedi tamo gde ti kažu, inače ćeš brzo da odeš ... Gledam te sinoć, kod onog senjaka. Šta ti imaš da dolaziš do mene, jer tamo gde je puškomitraljez neprijatelj najviše bije. Gađaju i minama. I, moram da ti kažem, stalno mi se uplićeš, muvaš oko mene, saplešćeš me!

Ne znam šta mi je bilo, tek ja njemu: 

"To je zato, Žućo, jer te volim!"

On se izvali na travu, poče da se smeje. Krivo mi, a on tako izvaljen na leđa: 

- Ipak si ti devojka! Dobro - kaže još - voliš me, i ti si mi draga, ali, pazi, to znaš, nema ljubavi dok ne prođe rat.

"Zašto da nema, Žućo, ko može da mi zabrani da te volim. Ja neću ništa drugo nego samo da te volim."

- U redu - govori on - voli me i ja ću da pazim tebe, ali moraš da me slušaš i da više ne srljaš!

Onda se naže i poljubi me. 

Ne znam gde; možda u obraz, možda u nos, ne znam. 

I ode, a ja ležim na travi, gledam: nebo je zeleno!"

U septembru, iste godine, negde oko Ključa, Nanica Paroški u pisanci piše majci:


"Znam, mama, da ćeš me koriti kada se vratimo, što sam otišla bez pozdrava, ali baš o tome sam razgovarala sa Žućom i on isto misli da me ti ne bi pustila da sam ti se javila. 

Draga mama, ja više nisam dete, videćeš uostalom, a hoću da ti ispričam i još neke stvari. 

Znaš, ti si mi govorila da ne smem da imam pred tobom tajni, naročito ako su u pitanju dečaci. Žuća nije baš dečak. On je sada zamenik komandira čete. Znaš, mama, on je veoma hrabar i ozbiljan ratnik. Ima 23 godine. 

A upoznala sam ga još u Šapcu. U njegovoj sam četi i on mi je dozvolio da ga volim. I on mene pomalo, mislim, ali ja sam srećna. 

On me pazi i često me grdi kada nešto ne učinim kako valja, ali to je zbog mene same. Razgovarala sam sa njim o tome kako će izgledati kada se vratimo. Rekla sam mu da ćeš ti, kada nas dvoje dođemo, napraviti supu sa knedlama. 

Žuća kaže da mnogo voli knedle i pitu od višanja, i to on voli, a i ja, ti to bar znaš. 

Inače, ovde imamo veliku slobodnu teritoriju. Ja znam da ne možeš da dobiješ moje pismo, ali mi se čini, dok ti ga pišem da ti znaš da sam živa i zdrava i da mislim na tebe. A kada se vratimo, zajedno ćemo, svi troje čitati ovu moju pisanku, jer ni Žuća ne zna da u njoj i o njemu ponekad pišem."

U januaru 1943. godine, Nanica Paroški je lakše ranjena, ali je upućena u bolnicu:


"Žuća je bio strašno ljut. Kaže mi da nisam smela da dolazim do njega u toj najvećoj gužvi, jer da sam ga slušala, ne bi bila ranjena. A ja sam morala da budem pored njega. Posle, kada je polazio nazad u četu, on se naže i poljubi me. I još kaže: 

- Brzo mi ozdravi!"

Početkom februara 1943. godine, formiraju se ešaloni Centralne bolnice. Nanica je prezdravila, ali je zadržavaju u Centralnoj, kao bolničarku. Sva nesrećna što nije u četi, piše:


"Dragi Žućo, jednom kada budemo čitali sva ova moja pisma neposlata, smejaćemo se zajedno, a ti najviše. Ali, ja moram da ti pišem. Doktor Mijušković mi kaže da moram da ostanem u Centralnoj kao bolničarka i šta sam ja tu mogla, a došlo mi je da vrištim od muke i jada. Zašto baš mene da zadrži? 

Taman sam se spremala za povratak u četu i tebi sam spremila jedan mali poklon: čarape koje sam ovde dobila. Fine, vunene, debele. Šta sada da radim? Možda će naš bataljon naići ovuda. Da znaš koliko bi mi to lepo bilo da mogu da te vidim. Pričaju da su mnogi drugovi premešteni iz naše brigade u druge jedinice. Zašto mi se nisi nijednom javio, sem ono što si me po Čordošu pozdravio."

U martu 1943. godine, saznajemo iz pisanke da su se Žuća i Nanica sreli, negde oko Gornjeg Vakufa, kod sela Bistrice:


"Kada sam te spazila u prvi mah mi se učinilo da sam u bunilu. Ne mogu da verujem, a ti još odonud vičeš: 

- Pa ti si bogami porasla. 

Posle si mi rekao da sam mnogo rumena i da sam mnogo mršava. Sve će biti dobro, samo kada si došao da me vidiš. Bila sam toliko srećna i zbunjena da nisam ni stigla sve da ti kažem. Dao si mi jabuku i komad žutog šećera. I posle si me držao za ruku. 

Mnogo sam srećna, Žućo, zbog svega toga, mnogo, mnogo i ne umem da ti kažem šta sve osećam. Polazeći ti si mi rekao: 

- Ozdravi što pre, kako ja mogu bez tebe! 

I opet je, Žućo, posle sam videla, nebo bilo zeleno!"

Nanica Paroški je, po svemu, već tada bila bolesna od pegavca. To se najbolje vidi po njenom zapisu u pisanci, samo nekoliko dana posle viđenja sa Žućom:


"Žuća čas dođe, čas ode. A ja ne znam šta je to sa mnom, kako to da ne mogu da ga dozovem. Znam da mu nešto dovikujem, ali to u meni, nemam glasa, možda mi je grlo bolesno. I stalno mi je neka vrućinčina, hoće da mi izgore oči, a usne, sve mislim da su u krastama i baš ne bih volela da sada naiđe Žuća, šta bi on da me vidi ovakvu.

Dragi Žućo, ja ću brzo ozdraviti...

Ne mogu da čitam ono što sam pre ovoga napisala. Nešto nije dobro sa mojim očima."

A u pisanci, početkom maja, Nanica piše:


"Mnogo sam oslabila. Kažu da sam prebolela pegavi tifus. Prelistavam pisanku. Mnogih stvari ne mogu da se setim. Znam samo, toga se sećam, ali kada je to bilo ne znam, došao Žuća i kaže: 

- Šišano jare! Ozdravićeš ti meni! 

Sada razumem zašto mi je to kazao: meni sva kosa otpala. 

Savka kaže: porašće ti grgurava. Svima posle tifusa otpadne kosa i posle bude kuštrava. 

Pitam je da li su prolazili proleteri. Prolaze kaže, stalno. Ne smem da je pitam za Žuću. Uostalom, ona ga i ne zna. Strašno me umara i pisanje. Mnogo sam mršava. Skoro da su mi i grudi usahle. Moram brzo da se popravim, dok ne dođe Žuća. Ne sme da me vidi ovakvu."

Dva - tri dana kasnije:


"Branka je naišla. U stvari, kaže da je bila ovde nekoliko dana. Ranjena je lakše, ali se sada vraća u jedinicu i još, kaže, hteli da me zadrže, ali ja neću ni da čujem. Idem ja u naš bataljon. Pitam je šta je sa drugovima, a ona kaže: Ti za Žuću. Znači, mislim, svi znaju.

Kaže mi da me je Žuća dva puta obilazio, ali da sam ja bila u bunilu. Čak ti je, govori, doneo i neki čaj. Popili su ga drugi. Pozdravila sam ga po Branki, ali izgleda nisam umela dovoljno lepo da joj to kažem i ko zna šta će mu ona reći, umesto mog pravog pozdrava. 

Posle, kada je Branka otišla, pogledam: sunce. I nebo je stvarno opet zeleno. Molila sam da me iznesu iz kuće. Komesar kaže: Sve ćemo vas, jer selo inače stalno bombarduju."

Možda istog dana, Nanica nastavlja:


"Na ivici smo šume. Ležim na ćebetu. Pokušala sam da idem, ali kao da sam bez nogu, stalno nekud propadam. I ne mogu da dišem. A srce, kao da je poludelo, penje se u grlo, pa me od toga bole oči i sve mi igra pred njima. Možda sam, i gluva u tom trenutku, jer, maločas, ustala sam, držala sam se za drvo, i toliko me to izmorilo, a avioni došli i lepo vidim dole kako eksplodira, vatra, ali ne čujem ništa.

Tek kada sam sela, opet sam čula ... Ležim tako, veoma sam nesrećna, veoma, ja moram, kažem sebi, brzo da ozdravim ... Onda neka senka nada mnom. Nemam snage da joj kažem da se skloni, jer mi je tako zima, a tada Žućino lice. Smeje se i kaže: 

- Čvarčiću moj! 

Oh, kako sam bila srećna, a on se nagnuo pa me drži rukom za čelo i kaže: 

- Dobro je, nemaš temperaturu, brzo će proći i ova furtutma, ti ćeš mi ozdraviti i posle te više nikud ne puštam od sebe. Znao sam ja - kaže on - čim mrdneš od mene, nešto će ti se desiti."

Nekoliko praznih listova, pa krupan, osnovački rukopis:


"Ne znam da li je to stvarno bio Žuća, ili se meni priviđalo. Ipak mora da je bio. Jer, otkuda mi komad proje i parčence sira. To je samo on mogao da mi donese. 

Kako sam umorna. Svejedno, srećna sam, bio mi je Žuća. Sledećeg puta ću ja otići kod njega. Moram da ozdravim, moram što pre ... Doktor Mijušković kaže da sam prebolela i pluća i da moram da se što više odmaram. Kako on to misli? 

Parčence proje sam sakrila. To mi je doneo Žuća. Neću da ga jedem, a sir sam dala Rakiću koji leži do mene. I on je mnogo iscrpljen. Pitam ga da li je video moga Žuću. On kaže da ga zna. Pitam ga da li ga je video kad je bio kod mene. Ne, kaže, mora da sam spavao. 

A vidim, pored njegovih nosila na poklopcu od porcije isto komadić proje i sira. Mora da je i njemu Žuća dao što i meni. Takav je Žuća. 

Doktor mi kaže, kada je naišao, da po ceo dan pišem. Zar je moguće da sam toliko umorna. A sa očima mi stvarno nešto nije u redu. Bole me. Moram svakog časa da ostavljam olovku, da zažmurim i tako odmorim oči. Čim se umore, odmah ispred njih jata svitaca. Pa štipaju, i od toga me i glava zaboli.

Pitala sam Rakića kako izgledam, a on kaže da ne može lepo da me vidi, jer nema snage da ustane, i još dodaje, ali ti si uvek bila lepa devojka. 

Pitam ga da li me Žuća malo bar voli, a on kaže: 

- Sigurno da te voli mnogo, mora da te voli, jer i ja bih mogao da te volim, da te on ne voli. 

Plakala sam od sreće. 

A sada mi se spava. Mnogo mi se spava. I bole me oči. I ruke. Sve će to proći. Moja mama je govorila: san leči sve bolesti...

I nekoliko listova dalje:


"Dugo sam spavala... a opet mi se spava. Ne znam koje je doba ... Nebo ne vidim. Čudno. U stvari ne mogu da ga vidim. Znam, zeleno je ... Sada ću opet spavati... Moram što pre da ozdravim. Moram, zbog Žuće ..."

I to je bilo poslednje.

Iza nje su ostale:

Pisanka sa njenim zabeleškama, sat što se nosi oko vrata i jedan prsten...

i nebo zeleno.

"Nanica Paroški, stara 18 godina, bolničarka u Centralnoj bolnici, podlegla je tifusu 28. maja 1943. godine, na Rudinama. U prilogu dostavljam njene lične stvari: pisanku sa njenim zabeleškama, sat što se nosi oko vrata i jedan prsten. Komesar II ešalona tifusara Mišo Perović."



(Pripremili: Živorad Mihailović i Miodrag Otašević, Praktična žena, januar 1976. / Partizanka na uvodnoj slici: Dr. Jeras Marija, 1.3.1944, foto: Janez Milčinski)


Sastav Prve proleterske brigade



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate