Mart 1980, pisma čitalaca TV novosti: "Poštovana redakcijo, iako znam da vi
ni najmanje niste odgovorni za tv emisiju o kojoj želim da pišem,
rešila sam da se obratim vama u nadi da će neko od odgovornih
pročitati ovo moje pismo.
Pošto mi je pedeseta godina sa
zadovoljstvom na televiziji pratim emisije tipa "Zeleni kabare",
no sigurno da je više nikada neću pogledati s obzirom na traume
koje sam pretrpela za vreme i posle te emisije prikazane početkom
februara.
Naime, među gostima te emisije pojavio se jedan pevač u
narodnoj nošnji, šajkači, s velikom bradom i dugom kosom i cela
njegova pojava neodoljivo je asocirala na nekadašnje četnike, po
zlu dobro znane za vreme rata.
Pitam se zar to niko nije primetio,
zar je moguće da se u tako gledanoj emisiji pojavi takva jedna
prilika koja svesno ili nesvesno izaziva stara ružna sećanja.
Nisam zastarelih shvatanja, ali sam
imala nesreću da pretrpim sve ratne strahote od 1941. do 1945, a i
neku godinu posle toga od bandi koje su se pojavljivale krišom po
zabačenim seocima ispod planina gde sam i ja odrasla.
Takvi, po
izgledu kao što je bio gost kabarea, zagorčali su mi život zauvek
i ostavili trajne posledice na moje zdravstveno stanje.
Godinama zbog
toga izbegavam i domaće ratne filmove, da onda u emisiji, koja je
namenjena da zabavi i nasmeje, doživim šok.
Trebalo mi je nekoliko
dana da se sredim i napišem ovo pismo.
Uspomene su strašne, sve mi
se ponovo vratilo posle te emisije.
Pa da li postoji neko odgovoran
na televiziji da poštedi nas pretplatnike od srčanih udara koje mogu da nam prouzrokuju
pojave pojedinih ljudi na televiziji?
Gitara, brada i dimni efekti - s
tim smo se nekako i pomirili, ali šajkača, šubara i brada - poštedite nas, molim vas.
Rane su još bolne, sećanje na tri
zaklana momka u našem dvorištu, posle čega je nastalo orgijanje i
pevanje, suviše je mučno - takve rane ne zaceljuju nikad i zato moram
ovo da vam napišem."
Stanica iz Titovog Užica (časopis je objavio pune podatke - op. Y.)