Ovoj naprednoj gimnazijalki godine nisu smetale da se i mnogo ranije priključi naprednoj crnogorskoj mladeži. Od samog početka rata obavljala je veoma odgovornu dužnost - održavanje stalne veze između partizanskih odreda i njihove centrale u Podgorici.
Obavljajući ovu rizičnu dužnost, bila je krajem 1942.
godine uhapšena. Pošto je odbila da bilo šta prizna, puštena je
iz zatvora oktobra 1943. godine i odmah nastavila svoju ilegalnu
aktivnost.
Ali ne zadugo, na žalost: uhapšena je u rodnoj Podgorici (današnji Titograd) 23. decembra 1943. godine. Ponovo je morala da izdrži svakojaka mučenja i batinanja.
To je trajalo sve do aprila
1944. godine, kada su je četnici streljali u rodnom gradu.
Tada nije
imala ni punih 20 godina.
Uoči samog streljanja napisala je ocu i
bratu - pisma ohrabrenja.
Dragi moji,
Danas vam pišem poslednje pismo, jer
znam da ću sutra u 10 sati poći u smrt. Ne žalim što odlazim
ovako mlada u hladan grob, ne žalim što časno i pošteno odlazim i
dajem svoj život kao i hiljade i hiljade mladih naprednih omladinaca
što su ga dali za opštu stvar, za blagostanje čitavog naprednog
čovečanstva.
Žao mi je samo što ostavljam tebe, oca starog i
iznemoglog bez ikoga. A najžalije, što još ne mogu vidjeti moju
milu i dragu braću.
Oče, budi hrabar i nemoj da očajavaš
da ti se slade neprijatelji koji mene mladu, danas ubijaju.
Nemoj
primiti saučešće od nikoga, jer mnogi neće doći da učestvuju u
tvojoj žalosti, već da sa uživanjem posmatraju kako ćeš da se
mučiš. Ja te mnogo žalim i to neka ti je dosta, a ja odlazim
poštena, zato što sam poštena.
Ubijaju me braća Crnogorci,
nitkovi.
Nemoj da se stidiš smrti tvoje ćerke jer ja odlazim kao
mnogi za dobro naroda, a znaj i to da će doći dan kada će nas sve
osvetiti naša braća i drugovi po našim gorama.
Moje poslednje
misli su upućene na tvoju starost moga roditelja. Budi istrajan i
hrabar i ne očajavaj.
Poslednji put primi pozdrav od tvoje
ćerke
Anke.
 |
| Mara Radulović, još jedna od brojnih mladih Crnogorki koje su pale u borbi protiv fašista za vreme II svetskog rata |
Mili brate Milo,
Danas kada ti strijeljaju tvoju sestru
ti se nalaziš u Skadru na radu da zaradiš parče hleba sve da
ishraniš, ti naš mladi hranitelju starog oca i sestre u zatvoru.
Više ti neće trebati misliti kako ćeš mene pomoći i što ćeš
mi poslati u tamnicu. Žao mi je što nijesi tu da bar tebe vidim još
jednom, kada mi je nemoguće onu drugu braću.
Tatu sam vidjela u
sudnici, kamo sreće da ga nijesam vidjela, mnogo me rastužio,
vidjeti ga onako starog, jadnog, zgurenog, a dijete od 19 godina
stoji na optuženičkoj klupi kada joj sude nitkovi, a zašto, zato
što je bila poštena, zato što nikoga ubila nije, zato što nikome
nažao nije učinila, zato što je drugove i braću pomagala i sa
mislima uvijek kod njih bila.
Takođe mogu misliti kako mu je bilo
onda kada me osuđuju na smrt, njegovo rodno dijete, koje je bilo još
iz djetinjstva za njega ideal.
Dragi brate, budi dobar i kuražan,
nemoj da me žališ pred svakim. Znadi od koga primaš saučešće,
tvoja sestra odlazi, za dobro svih vas koji ostajete.
Daj bože da ja
budem poslednja žrtva našeg jadnog i napaćenog naroda, budi dobar
i pošten i pođi putem naprednih, budi hrabar omladinac, potpomaži
naše hrabre partizane, ali samo se pazi da ne pođeš u ruke ovih nitkova i zlikovaca kao što je
tvoja jadna i namučena sestra.
Budi pošten pa makar i glavu izgubio
jer je bolje pošteno umrijeti nego sramno živjeti.
Našoj dragoj
braći Dragu i Vladu reci kada ih budeš vidjeo, da im je sestra u
grob pošla sa željom što ih još jednom vidjela nijesam. Mnogo ih
pozdravi i poljubi mjesto njihove jadne i uželjene sestre.
Reci im
da su moje poslednje misli bile upućene na sve vas. Pričaj im kako
smo preživjeli smrt naše drage i mile mame, koliko smo se mučili
od njene smrti pa do danas, samo da bi pošteno ostali, no nam
nitkovi nedadoše, mene odvojiše od vas za dvije godine.
Pa i logora
im bješe malo dok me ne ubiše, ali neka ne misle ako mene ubijaju i
mnoge druge, da će ugasiti naš polet i ustanak, nek ne misle da na
takav način ugušuju pokret.
Tada će njima suditi naše porodice
koje budu još u životu, a naša smrt biće i njihova propast.
Na
našim kostima i lješevima grade se nova i srećna doba, u kome
će svaki čovjek živeti pod istim uslovima i imati sva prava na
život.
Idem u smrt čvrsto ubijeđena da je pobjeda naša, i ja ću u
grobu biti srećna, ako dođe doba zašto sam svoj život dala.
Pripremio: Mihailo Blečić (Dvoje, jul 1979.)
