Prvoborac Bogić Vlahović, član KPJ od 1941. godine, rezervni potpukovnik JNA koji je ušao u rat kao student prava, jedan je od prvih komandanata Bataljona Odeljenja za zaštitu naroda, formiranog jula 1944. godine u selu Buču kod Ivangrada. Bogić Vlahović, raniji komandant Komskog odreda dobio je, jednostavno, zadatak da preuzme komandu nad tek formiranom specijalnom jedinocom OZN-e.
Tada je bataljon brojao oko 120 ljudi: 80 članova Partije i 40 skojevaca.
Bogić Vlahović se danas seća mnogih akcija:
- Septembra 1944. godine Đoko Pajković nam je dao zadatak da iz okoline Bijelog Polja u toku noći stignemo do reke Marsenića, blizu Andrijevice, i da presretnemo četnike koji su odstupali u pravcu Andrijevice i Mateševa ka Kolašinu. Krenuli smo noću, oko 11 časova, a već pred zoru bili na položaju. Blizu 50 kilometara prevalili smo za oko šest časova.
Bilo je dosta takvih marševa u toku rata, ali mi je ovaj marš naše specijalne jedinice ostao u sećanju po nečem drugom: Nismo imali vremena da idemo zaobilaznim planinskim putem, već smo odlučili da idemo svuda kroz naseljena mesta, gde je inače vrilo kao u osinjaku od crnogorskih i srpskih četnika. Teško je bilo doneti takvu odluku i povesti bataljon kroz selo. Sa ruskim automatom išao sam ispred bataljona. Prošli smo kroz pet-šest sela. Niko nas nije napao niti presreo.
Jednostavno, nisu mogli ni očekivati, niti pomislili, da neko ima smelosti da tako mirno u toku noći prođe kroz četničke redove.
Arhiva Pavla Đurišića
Kada smo stigli na reku Marsenića, još iz kolone smo prešli na borbeni položaj. Nije dugo potrajalo, a naišlo je dvadesetak bradonja sa natovarenom arhivom na osam konja. Nisu nas tu očekivali. Smatrali su da je to njihova slobodna teritorija. Iznenađeni, digli su ruke u vis. Zaplenili smo dragocenu četničku arhivu, iz koje se kasnije mogla videti sva saradnja sa neprijateljem...
Od sela Vinicke, naišle su zatim četničke borbene jedinice. Dočekali smo ih muški. Oko 60 njih ostalo je na bojnom polju i predalo se.
Na specijalnom zadatku
Sa ovog borbenog zadatka pošli smo odmah ka Beranu, današnjem Ivangradu, gde smo se sreli sa jedinicama Treće divizije. Tu sam predao raport Savu Buriću, komandantu Treće divizije, koji nam je čestitao na uspešno izvršenom zadatku.
U avgustu 1944. godine naš bataljon se nalazio na Krnovu. Dobili smo zadatak da se probijemo do Morače, a onda, prema Bjelasici, i da u tom rejonu obezbedimo dolazak naših brigada. Bataljonu je pridodato oko 60 partijskih radnika sa terena, uglavnom - članova i sekretara opštinskih i sreskih komiteta KP.
 |
| "Leteći bataljon" na okupu posle jedne od mnogih uspešno izvedenih akcija |
Bataljon je bio prilično ojačan. Kada smo stigli, prilično ubrzanim maršom do Morače, nismo uspeli da nađemo gaz za prelaz preko reke. Doneli smo jednu nesvakidašnju odluku: jurišati na most i u koloni, na velikom odstojanju, prebaciti se na desnu obalu Morače, skinuti četnike sa položaja i nastaviti izvršenje zadatka. U tome smo uspeli, jer smo iznenadili četnike. U toj akciji poginuo nam je poznati borac Savo Dabetić, a ranjen jedan od poznatih rukovodilaca i hrabrih ustanika Mujo Šćekić.
Narod je otkrivao bandu
Razbijanje četnika u Crnoj Gori dovelo je do toga da su se mnogi od njih našli u našoj pozadini, gde su se krili očekujući "bolje dane".
U svim našim akcijama imali smo široku podršku naroda, što nam je pomagalo da uspešno izvršavamo zadatke.
Saznali smo, tako, da se u selu Donja Rženica, krije jedna četnička petorka, koja nije htela ni po koju cenu da nam se preda. Vrlo karakteristično i vešto su se skrivali. Primio ih je jedan seljak u čijoj su kući kopali zemunicu i napravili dobro sklonište. Prethodno smo precizno obavešteni kako su izgradili sklonište i na koji se način ulazi u njega.
Poslao sam nekoliko pouzdanih i hrabrih ljudi. Bio je to jedan odabrani vod. Kada su došli kod domaćina, kazali su mu:
"Predaj nam ove tvoje četnike koje kriješ i tebi se neće ništa desiti niti tvojoj porodici. U protivnom, ako dođe do borbe, nikakvu ti sigurnost ne garantujemo".
Seljak ih je ubeđivao da tu nema nikoga i da ne zna ništa ni o kakvim četnicima. Ljudi iz OZN-e bili su uporni, ali je bio uporan i seljak.
Kada su videli da domaćin ostaje pri svojoj odluci, skinuli su sofru sa zida, pomerili jedan stub i podigli veliku ploču koja je bila prislonjena. Naredili su četnicima da izlaze, a ako odbiju ubaciće bombu u zemunicu. Izbora nije bilo. Bradata petorka izašla je iz zemunice sa podignutim rukama. Moji ljudi su iz zemunice izneli jedan mitraljez, dva puškomitraljeza i dva automata.
Zlato za "bolja vremena"
Novembra 1944. godine, od svojih saradnika obavešteni smo da su u rejonu Rožaja četnici dobili 14 kilograma zlata. To su im bacili iz aviona oni koji su ih podržavali. Njihovi saradnici su zlato sklonili u šumu, po četničkom uputstvu, kako bi ga sačuvali za "bolja vremena". Sve smo prethodno dobro proučili a onda smo krenuli u akciju.
Uhvatili smo prvo čoveka koji je zlato sklonio. Nije imao drugog izbora nego da nas povede tamo gde se nalazio ovaj dragoceni dar četnicima. I, pronašli smo zlato.
Razastrli smo ga na stolu. Prvi put u svom životu video sam toliku gomilu zlata pred sobom. Pozvao sam Đura Joksimovića, jednog od rukovodilaca OZN-e i rekao mu:
"Đuro, nosi ovo od mene gde znaš, jer ja ti ovo neću čuvati niti voditi računa o njemu."
Đuro se nasmejao: "Mogao bih ja to isto tebi reći, jer za ovo treba odgovarati dok ga ne predamo na pravom mestu."
Akcija u pećini
U julu 1944. godine doznali smo da se u pećini u selu Kaludru krije osam četnika. Borci Četvrte brigade su naišli na njih, prihvatili borbu, ali nisu imali vremena da ih likvidiraju. Dva borca iz Četvrte proleterske četnici su ubili.
Zadatak je nama poveren. Do pećine je vodila jedna mala staza koju su četnici bili dobro obezbedili. Odlučili smo se za jedan vrlo riskantan poduhvat. Borce-komuniste, koji su se dobrovoljno javili, konopcem smo spuštali do blizu otvora u pećinu. Odatle su im povikali da izlaze, zapretivši da će ih inače bombama razneti.
Ubrzo smo uspeli da ih likvidiramo.
Neobična borba sa dezerterima
Iz Petnjice i okoline dezertiralo je iz brigada oko 20 boraca To su bili ljudi koji su ranije bili u raznim neprijateljskim formacijama, a koje su brigade mobilisale kada su nailazile kroz ovaj kraj.
Kada su utekli iz brigada, grupisali se i potražili svoje sklonište. Našli su jednu vrlo pogodnu pećinu u blizini Petnjice. Zabarikadirani, dobro naoružani i snabdeveni, u pećini koja je imala i drugi izlaz, smatrali su da im niko ništa ne može.
Došao sam sa bataljonom u Petnjicu i organizovao zbor. Govorio sam okupljenom narodu da ih preda, odnosno da nam kažu gde su, garantujući svakom od njih sigurnost, ukoliko se nije kao zlikovac ogrešio u ratu.
Narod nije hteo ni da čuje. Nije nam ostalo ništa drugo, nego da sami izvršimo ovaj zadatak. Blokirali smo pećinu i držali je tako opsednutu tri dana i tri noći. Pozvali smo ih na predaju, ali ništa nije pomoglo. Oni su se iz pećine odazivali - pesmom i psovkom.
Ispred pećine smo dovukli veće količine slame koju smo zapalili. U pećinu je počeo da se uvlači dim i da izbija kroz otvor na suprotnoj strani. Nastalo je jaukanje i kašalj.
Jedan od okorelih zlikovaca pokušao je da u trku izađe iz pećine i pobegne, ali su ga u tome sprečili naši automati. Ostali su digli ruke i predali se.
Upornost jataka
 |
| Bogić Vlahović (u sredini) sa Ojdanićem i Bjelicom |
Ali, to nam ništa nije pomoglo, jer ovaj ih nije hteo odati. Sve što smo uspeli, bilo je da je u dugom ispitivanju nehotično otkrio još jednog jataka. On je bio daleko "mekši" i vrlo brzo otkrio ovu bandu, a mi smo naš zadatak izvršili za svega dva sata.
Saznali smo da se na obroncima planine Mokre krije jedna grupa četnika, koja nije ni pomišljala na predaju. Dva dana smo pravili planove kako da dođemo do njih i kako da ih likvidiramo.
Kada smo stigli na planinu, tog avgustovskog dana padala je kiša i bila je gusta magla. Četnici su bili dobro obezbeđeni u jednoj kolibi, a bilo im je i vrlo teško prići.
Odlučili smo se da vrebamo njihovog stražara. Koristili smo maglu i kišu i dugo se strpljivo nadmudrivali, čekajući svoj momenat.
I, uspeli smo. Stražar je bez ijedne reči i opaljenog metka bio u našim rukama. Tada smo sa celom grupom vrlo lako završili.
Akcije, akcije, akcije...
A, u stvari, samo delić iz sećanja jednog od poznatih i hrabrih boraca, prvog komandanta "Letećeg bataljona" OZN-e u Crnoj Gori.
Zabeležio: Milorad Čukić (Revija 92, 1974.)