Poslednje reči ljubavi: Umirali su, a tako su voleli da žive.
Imali su osamnaest, dvadeset ili trideset godina kada su morali da
umru.
Ali, ma koliko to saznanje bilo surovo i neumitno, ono nije
moglo ništa oduzeti lepoti njihove žrtve i uzvišenosti njihove
drame.
Umirali su stoički lepše i dostojanstvenije no iko pre njih.
Ima u toj etici umiranja jugoslovenskih rodoljuba i revolucionara
hrabrosti, nesebičnosti, ljubavi i gordosti više no što je u
sličnim okolnostima ikada ranije bilo.
I sam čin njihove smrti bio je izraz
velike odanosti životu i ljubavi za čoveka. Pisma pisana nekoliko
časova ili samo nekoliko trenutaka pre izlaska na gubilište to
nedvosmisleno potvrđuju. Ujedno to su najneobičnija, najiskrenija i
najpotresnija pisma ljubavi za koje se zna...
Pino Tomažič (1915-1941)
Josip Tomažič-Pino (poznatiji kao Pinko Tomažič) |
Kad se vratio
sa studija, njegov rodni grad je uveliko tresla groznica fašističke
euforije.
Pokušao je da u svesti svojih sugrađana, Slovenaca i Italijana, probudi iskru otpora i savesti.
Tršćanska policija, koja
je znala za njegovu antifašističku delatnost, uhapsila ga je još
2. juna 1940. godine.
U zloglasnom zatvoru "Kazaneo" Tomažič je proveo 18 meseci, a potom sa još 70 istomišljenika
izveden pred fašistički sud.
Suđenje je održano pred takozvanim Specijalnim sudom u vremenu od 2. do 14. decembra 1941. godine u Rimu.
Ishod je bio unapred poznat: Tomažič i drugovi su morali biti osuđeni. I osuđeni su i to na kaznu smrti! Kako bi drukčije mogao fašistički sud suditi komunistima?!
Suđenje je održano pred takozvanim Specijalnim sudom u vremenu od 2. do 14. decembra 1941. godine u Rimu.
Ishod je bio unapred poznat: Tomažič i drugovi su morali biti osuđeni. I osuđeni su i to na kaznu smrti! Kako bi drukčije mogao fašistički sud suditi komunistima?!
Egzekutori su jedva čekali da im
poznati antifašista i istaknuti slovenački intelektualac padne
šaka. Odmah posle suđenja Tomažič je prebačen u Opčine, a već
sutradan, 15. decembra 1941. godine, streljan.
Plašeći se i mrtvog
revolucionara, fašisti su njegov leš odneli na sigurno mesto, u
Trevizo.
Pisma, koja je Tomažič tajnim kanalima uspevao da pošalje
iz zatvora, puna su revolucionarnih ideja, patriotskih osećanja,
ljudskog razumevanja i intelektualne zrelosti.
26. III 1941.
Mili moji!
Kao što se i očekivalo, izgleda da su
me predali Specijalnom sudu. Vest sam primio sasvim mirno i
hladnokrvno. Takvo je doba. Nadam se da i vi stvar nećete shvatiti
suviše tragično, jer nema smisla, a ne bi koristilo ni vama ni
meni.
Naravno, ne možete sve razumeti i
stvari vam nisu tako jasne i jednostavne kao što su meni, ali
okolnosti i moj karakter, od mene su tražili da idem putem koji je
sasvim drukčiji od vašeg. U svom životu svako ide cilju koji je za
njega pravilan i koji odgovara njegovim životnim potrebama. Iako je
ranije bila velika razlika između generacija, ona se u naše vreme
nesumnjivo još povećala. Nju je skoro nemoguće prebroditi,
naročito u našem slučaju, kada svako živi za svoj, sasvim
različiti svet.
Ovim nikako ne mislim optuživati
samoga sebe, a i ne pada mi na pamet da vama nešto prebacujem.
Naprotiv! Zahvalan sam vam na svemu što ste učinili za mene i dobro
razumem da ste sa mnom, ali ima mnogo teškoća i muka. Ja nisam
mogao raditi drukčije, jer za mene život ima smisao samo u tom
slučaju ako sledim određena načela!
Uostalom, današnje burno vreme zahteva
od svih nas mnogo hrabrosti i jake nerve. Nemate samo vi teškoće i
brige, već veliki deo čovečanstva.
Još ne znam kako će se cela stvar
razvijati, ali bi svaki vaš pokušaj da mi pomognete (na primer
advokat) bio uzaludan.
Ma kako primili ovo moje pismo, napisao
sam ga jer mislim i nadam se da vas neće suviše iznenaditi.
Inače sam uvek zdrav i raspoložen.
Pozdravljam sve rođake i poznanike. Zdravo!
Pino
2. IV 1941.
Dosad još nisam dobio nikakvo zvanično
obaveštenje u pogledu moje predaje Specijalnom sudu. Zaključujem
samo po tome, što su mi to rekli moji drugovi iz ćelije, a i po
oznakama na pismima. Zbog toga se mnogo ne sekiram, sve će se nekako
urediti. Sadašnje vreme je vrlo nezgodno i čovek ne može mnogo da
bira, zato mi se čini da moja situacija nije baš najslabija.
Daničino pismo od 23. dobio sam 31.
Pisao sam joj nekoliko puta otkako se vratila, nije moja krivica što
nije dobila. Možda moja pisma imaju istorijsku vrednost i zbog toga
ih treba čuvati u državnim arhivima! (ovom pismu nedostaju smajliji - op. Y.) Nadam se da će dobiti ono,
koje sam joj pisao 29.
Srdačno hvala za poslati novac.
Izgleda da ću sada moći da kupim knjige, verovatno sada primaju na
kapiji i one koje ste mi vi kupili.
Odelo ne treba slati, jer je šteta.
Zadržaču ovo na sebi, a kada otopli, i te kako ćemo biti svučeni.
Možete poslati letnje košulje i kratke čarape, jer ih obuvam samo
prilikom šetnje. Pošaljite mi gaćice za kupanje, trebaće za
kupanje i gimnastiku.
Ne pravite velike troškove za Uskrs.
Bilo bi mi vrlo neprijatno kada bi mi poslali to što i sami teško
dobijate. Već sam vam više puta rekao da ne treba brinuti u pogledu
moje ishrane. Ovde sve dobijam! U poslednje vreme kupujem i mandarine
i smokve. Zatvorska hrana je zaista dobra.
Sviđa mi se bakina slika iz "borjače" (koju je sigurno poslala Dani).
Srdačne pozdrave vama i ostalim
rođacima
Pino
*****
11. decembra 1941.
Drugovi!
Fašistički Specijalni sud je tražio
za mene i za druga Dujca smrtnu kaznu.
Pišem vam nekoliko reči, drugovi i
drugarice, da bih bio povezan s vama preko eventualne smrtne presude.
Star sam 26 godina i volim život.
Koristio sam svaki njegov trzaj, njegov i najmanji trenutak. Volim
ljude, volim decu, volim prirodu, naš Kras, naše planine i more. I
baš zbog toga što volim sve što me okružuje, dajem bez ikakvog
žaljenja život za partiju, za budućnost, za ukidanje robovanja, za
ukidanje eksploatacije čoveka po čoveku, za pobedu komunizma.
Moja smrt statistički ima malu
vrednost, jer sada u celom svetu milioni drugova i drugarica koji su
nesumnjivo bolji i vredniji da žive nego ja, žrtvuju svoje živote.
Kada budete pravili analizu našeg
rada, sigurno ćete naći mnogo grešaka, mnogo mana. Ali, oprostite
mi, kao i svima onima koji se sada bore protiv imperijalizma, jer je
naša borba teška, a naše snage su slabe. Pokušajte da razumete
naše greške, pokušajte da ih opravdate našim istorijsko-političkim
položajem. Znajte da smo se uvek borili svim snagama protiv
građanštine za pobedu radnih masa, za pobedu proletarijata, za
osnivanje slovenačke sovj. rep. i za savez sovj. rep. celog sveta.
Kada slovenačka omladina, komunistička
omladina, bude živela u svojoj sovj. rep. neka se seti nas i svih
onih boraca koji su se pre nas, i koji će se posle nas boriti za
ukidanje kapitalizma, za komunizam, za nastavljanje puta koji smo mi
obeležili uz velike žrtve.
Mi smo dali za partiju najviše što
možemo dati: život!
Živela pobeda komunizma.
Pino Tomažič
14. dec. 1941.
Mili roditelji!
Teško mi je da pišem ovo pismo, ne
radi sebe, jer sam miran i skoro zadovoljan. Teško mi je zbog vas i
tužan sam samo kada pomislim na vas, na sve rođake, drugove i
prijatelje, kao i na tugu koju vam nanosim, mada nehotično.
Pokušao sam da vam više puta dokažem
da je moj put drukčiji od vašeg i da se moji ciljevi ne mogu
složiti s vašim. Ne znam da li ste me razumeli, ali znam da me
dobro poznajete i naslućujete zašto sam tako radio, zašto sam
živeo na takav način, zašto je bilo neizbežno da se desi to što
će se desiti.
Zahvaljujem vam na svemu što ste
učinili za mene, za sav trud, za sve muke koje sam vam hotimično
ili nehotimično naneo.
Majka, koja me u ratnom vihoru nosila
po svetu, za mene je najdraža uspomena, najlepši lik moje majke,
majke begunice. Otac, koji me je vezao za onu našu zemlju, na seoski
život, to je moj dragi otac.
Dragi roditelji, preko vas i preko bake
sam upoznao težak život našeg naroda i neopisive muke ratnih
godina, to je bila osnova na kojoj sam izgradio svoj životni cilj.
Oprostite mi za svu tugu koju vam
nanosim, jer znate da to nije zbog moje pakosti. Vreme je takvo ...
Moje knjige koje ovde imam, molim vas
dajte Vilku (Guido) Vremec, a novac i odelo Srećku Coli (Felice
Zoli). Već sam im obećao. A knjige kod kuće neka da Danica kome
hoće.
Zdravo!
Pino
Draga sestrice!
Danas mi možeš verovati da Ti nikad
nisam hteo učiniti ništa nažao, mada je tebi izgledalo drukčije.
Naravno, razumljivo je da si sa tvog novog (posle 39 godine)
stanovišta gledala na mene s nekim predrasudama, ali se ja nisam
menjao, bio sam tvoj najbolji prijatelj, i nije moja krivica, ili
je vrlo mala, što ti nisam mogao uvek pomoći. Svakako, uvek sam se
tobom ponosio i Ti si mi bila jedan od najlepših uzora žena.
Opet
Ti ostavljam težak zadatak da tešiš roditelje. Oprosti mi za sve
teškoće i nevolje koje sam Ti zbog toga naneo u toku mnogih godina.
Verujem da dobro razumeš moj duševni
mir i moju hladnokrvnost. Ja gledam na svoj položaj sa statističkog
stanovišta, i među milionima ljudi koji će morati da izgube svoje
živote, biću samo jedan od mnogih.
Završiću Jiří Wolkerom: Smrt neni zla, Smrt je jen kus života těžkého! (Smrt nije zla, smrt je samo deo teškog života - op. Y.)
Pozdrav svim poznanicima, drugovima,
rođacima, Tebi stežem ruku, svoj cilj sam postigao.
Pino
Ini ne pišem, ne mogu joj pisati ovo
što naslućuje i jasno razume, jer me poznaje, jer je sa mnom uživala
u lepotama Vipave, Krasa i mora. Znam da će biti jaka, znam da će
znati ovo da podnese, jer je to moja želja.
Sutra će doći sunce
i Kras će biti divan.
5 časova, 15. decembra 41.
Mila devojko!
Mislio sam da će biti dovoljno ono što
sam napisao u prvom pismu, ali me nešto goni da još pišem. Možda
sećanja, možda činjenica da sam dobro spavao i da sam miran i
spreman. Istina, neću moći da kažem sve što želim i što bih
hteo, jer šta znači dejstvo reči?
Žao mi je što je ovoga u mom
životu bilo suviše malo, žao mi je što ću odneti sa sobom ono
što se nagomilalo u mom mozgu u toku dugih godina. To nije mnogo,
ali sam uvek imao dobru nameru da koristim čovečanstvu.
Iznenadno sam se setio dece na Krasu i
kraj Braniče. Mili moji, dragi prijateljčići, uveren sam da ćete
me zadržati u sećanju, da ćete se setiti kada sam se sa vama igrao
i zadirkivao vas.
Kako su bili lepi popodnevi na Krasu i
dolinicama, kako je pevalo more u Cedasu, a srebrna Vipava je mirno
vijugala u sanjivoj, čarobnoj mesečevoj svetlosti.
Lep je bio
život, koristio sam svaki njegov trenutak, svaki zrak
sunca, najsitniju kap kiše. Pa ipak mi nije žao što je tome kraj.
Milioni ljudi žrtvuju u ovim godinama užasa svoje živote, malo je
među njima koji razumeju kao ja, da smrt nije ništa strašno, možda
čak dužnost prema čovečanstvu.
Malopre je ovde bio sveštenik i mirno
smo razgovarali. Rekao sam mu da je moj put obeležen i da ga ne
menjam. Rastali smo se kao dobri prijatelji, jer je i pored svog
zvanja dobar momak.
Ponavljam, teško mi je samo zbog Tebe
i zbog svih vas koji ćete suviše patiti zbog mene. Isto tako mi je
bilo teško kada sam se odvojio od drugova i kada sam ih morao
tešiti. Ne zadržavaj se suviše na meni: život zove i svako ko
razume njegov zov, mora napred, mora živeti, jer je čovek samo kap
u moru čovečanstva.
Ako vreme bude lepo biću radostan i
još jedanput ću pozdraviti prirodu i svet. Neće biti "ništa
teško", sve će proći u trenutku, i zemlja koju sam uvek voleo
primiće me i ja ću biti njen deo, klica menjanja materije, klica
novih života.
Moja draga, najmilija, Tebi sam dao
poslednji poljubac, Tebi je namenjena pretposlednja misao. Ti znaš
zašto pretposlednja. Živi, treba živeti i ispuniti svoj životni
zadatak, svoju dužnost prema društvu!
Misli da Te ljubim u čelo.
Pino
Tržaški partizanski pevski zbor Pinko Tomažič
ZA SVOBODO, ZA KRUH
Stožice 27. 4. 2013.
(Pripremio: Mihailo Blečić, Dvoje, 1979.)