Tito je ovih dana poslednji put
namučio i koštao Užičane.
Po preporuci republičke vlade da se
uklone znamenja i nazivi sa njegovim imenom i likom, Izvršni savet
SO Užice ("Titovo" je već ranije izbrisano) doneo je...
... po hitnom postupku, odluku o uklanjanju spomenika koji je iritirao najveći broj stanovnika grada koji krase svetle revolucionarne tradicije prve slobodne teritorije u okupiranoj Evropi.
... po hitnom postupku, odluku o uklanjanju spomenika koji je iritirao najveći broj stanovnika grada koji krase svetle revolucionarne tradicije prve slobodne teritorije u okupiranoj Evropi.
Ovom odlukom, međutim, bili su
pogođeni borci Užica, koji su se energično suprotstavili,
ocenjujući je nezakonitom i ishitrenom. Većina njih je
protestovala u svojim prostranim stanovima sa pogledom na Trg
partizana; drugi su se oglasili preko sredstava javnog informisanja,
a bilo je i onih spremnih da bronzanu figuru, tešku više od tri i
po tone, brane svojim prsima, kao što su 1941. branili odstupnicu
Vrhovnom štabu.
Naravno, od svih tih povika u stilu "samo preko
mene mrtvog" jača je bila dizalica Građevinskog preduzeća
"Zlatibor" - na oduševljenje oko pet hiljada prisutnih
žitelja. Istom dizalicom velikan je položen na pleća u dvorištu iza užičkog
Narodnog muzeja.
U poslednje vreme ovaj spomenik je bio
mesto na kome su uvek duhovite Ere davale oduška svom
nezadovoljstvu: Nekoliko puta osvanuli su grafiti "Šta ćeš ti
ovde? Idi u Jasenovac", jednog jutra se i omča našla na vratu
monumentalne figure, pa su predstavnici zakona morali da uzmu četke
u ruke.
Pri samom činu uklanjanja spomenika,
najglasniji su bili mladi iz Užica. Oni iz starijih generacija su
samo odmahivali glavom.
"Da ga razlupamo, pa da komade prodajemo kao Berlinski zid",
predložio je jedan srednjoškolac.
Drugi je naglas pitao: "Gde
mu je sad Šesta lička?!".
Bilo je i neumesnih predloga da se
nabije na kolac - to su rekli neki golobradi sa
šajkačama i kokardama.
Zlonamerni izveštači bi ovo jedva
dočekali i obeležili ovaj čin kao četničko orgijanje, ali, s
druge strane, iznenađuje da niko od opozicionih stranaka nije
prisustvovao ovom činu. O zvaničnicima opštinskih vlasti i da ne
govorimo. Čak nije bilo nijednog uniformisanog predstavnika zakona
da masu ljudi koja je htela da bude u centru zbivanja ukloni od
teških mašina radi njihove skgurnosti.
U trenutku kada se teška bista
odvojila od svog postolja, poletelo je nekoliko pokvarenih jaja i
otvorena flaša ruskog šampanjca za koju je odmah potekla priča da
je poslata direktno iz kabineta Borisa Jeljcina, kao "pelcer"
demokratskih promena iz prve zemlje socijalizma.
Dobra pića tekla su
u potocima i trideset godina ranije kada je monumentalni spomenik,
rad vajara Frana Kršinića, na Dan borca 1961. godine, postavljen na
Trg partizana. Samo, tada su prvoborci i opštinski rukovodioci
stajali u prvom redu i primali cveće od Titovih pionira.
I tada je
sve to koštalo, kao što je i danas utrošeno 150.000 dinara za
uklanjanje. Ni pre trideset godina a ni danas, cenu niko nije
zvanično saopštio. Najvažnije je da će narod biti manje iritiran,
a i opštinski izbori se bliže, pa je važan svaki poen u stranačkoj
utakmici.
Tekst: D. Stojmenov (RTV revija, 1991.)