Životna priča Jovana Tolomira: Kako je nastao Kunov "Kurir Jovica", jedan od najpoznatijih crteža iz NOB

Novembar 1970: Hercegovačka ulica, Zemun. 

Na periferiji zvanoj "Sutjeska", ili Zemun-Novi grad, na domak pruge, u kući koja se posetiocu oglašava limenom škripom polegle nadstrešnice, penzioner Jovan Tolomir - "Kurir Jovica" Đorđa Andrejevića-Kuna, grafički simbol omladine u Oslobodilačkom ratu - pokazuje čuvenog dečaka s prevelikim šinjelom, u prevelikim čizmama, s preozbiljnim izrazom na licu:

- Bili smo prijatelji, Kun i ja - kaže Tolomir. - Po nečem, a ja ne znam po čemu, sviđao sam se Kunu. 

Crtež koji je ušao u istoriju
NOB-a: Kunov "Kurir Jovica"

Bilo je to u Drvaru, biće pred sam desant, Kun reče da dođem do njega, imamo, veli, nešto da obavimo. Šta će to biti, mislim se ja i odem. Imao je sobicu na jednom tavanu, ne znaš ti bosanske kuće... Odem ja, uđem, voleo sam tu njegovu sobicu, bila mi je čudna - otkud, mislim, jednom partizanu tol'ke olovke i 'artije, kad bogati leba jedva da je bilo da se jede...

Uđem i ostalo, a on reče: ostani tako, veli, kako si uš'o... Stanem ja, a on do'vati olovku i 'artiju i stade crtati po njoj. On crta, a ja stojim i sve tako, a ne beše ni kol'ko petnaestak minuta. Kad pogledah - vidim isti ja. Tražio sam da mi je da, te on uze indigo i precrta je.

Uzeo sam sliku i hvalio se po četi. Bila je to jedina hartija koju sam imao pri sebi, jedina stvar koju sam nosio u džepu bluze. I dan za danom i - propade slika. Izgžuvala se, iscepala... Posle rata video sam je u jednoj knjizi - piše: "Kurir Jovica". Znao sam da sam to ja, iako je pisalo o omladini uopšte, a ne samo o meni. Eto, tako nastade ta slika. A, kurir sam postao - po kazni!...

Od nekoliko hiljada različitih puteva kojima se omladina kretala s Oslobodilačkom vojskom, samo je jedan vodio slici koja je postala neizbežna ilustracija svake čitanke, samo jedan Đorđu Andrejeviću-Kunu. Ovim putem, upućen slučajem, vođen dečačkim instinktima, omiljenim ratnim drugovima i dužnostima koje je prihvatao kao odrastao čovek, krenuo je trinaestogodišnji Jovan Tolomir, iz sela Podorugle kod Mrkonjić-Grada ...

Od Podorugla do Sutjeske

Sredinom aprila, 1941. godine, ustaški pokolj ostavio je sela oko Mrkonjić-Grada bez odraslih muškaraca. U selu Podorugli, porodica Tolomir ostala je bez oca. Trinaestogodišnji Jovan video je ovaj pokolj: grupa seljaka pobijena je mitraljezima, dovršena bajonetima i bačena u kanal. Tri dana kasnije ljudi su sahranili svoje mrtve.

Selo Podorugle bilo je relativno srećno - u susednom Magaljdolu, ustaše su pobile sve: ljude, starce i decu... Sima Šolaja podigao je ustanak, a položaj ustanika nalazio se u samom selu.

- Odmah pored naše kuće - priča "Kurir Jovica".

Krajem 1941. godine, kaznena ekspedicija italijanskih snaga spalila je selo - Jovan Tolomir, njegov brat, majka i sestra žurno su napustili kuću koju je neprijatelj spalio zajedno s pomoćnim zgradama. Bežanja u obližnju šumu završila se u rođačkoj kući, u selu Oćunju, gde je trinaestogodišnji Jovan počeo da čuva ovce, da pomaže u seoskim poslovima i da - kako kaže - razmišlja kako bi se vratio u svoje selo.

- A, onda, početkom 1942. godine, u Oćunje je stigla III Sandžačka brigada - priča Tolomir. - Partizani su, sećam se, ostavili ogroman utisak na sve seljake, a posebno na mene. Pre svega, u ono vreme bila je pažnje vredna svaka vojska koja nije silom uzimala od seljaka. Osnovani su odbori - seljaci su sami hranili vojsku. Neko je mogao više i davao je više, neko je mogao manje, a neko nije mogao ništa i ništa i nije davao. Niko nije otimao. 

Bila je to u to vreme jedina vojska koja nije otimala. Osim toga, video sam kod njih mnogo mladih, nekoliko mojih vršnjaka, a video sam i - ženske! Rešio sam da se pridružim...

Čuo sam da je štab bataljona u kući mojeg ujaka. Mislim se - idem. Odem: smrt fašizmu i sve drugo - kažem ja. - Ja sam Jovo Tolomir, iz sela Podorugle, ustaše su mi ubile oca i spalile kuću, hteo bih s vama... Unutra, dva oficira. Mislim, nisu me čuli, ali jesu. Jedan od njih otvori vrata, zovnu nekog i reče: "Daj ga u radni vod - kod Đoleta" ... Dadoše me u radni vod. Dadoše mi i kobilicu - "Bebica" smo je zvali. Dobih i prvog druga - Milorada iz Korduna. Tako sam postao konjovodac - sve do bitke na Sutjesci.....

Konjovodac postaje borac

Rad seoskog fotografa: 
Uspomena na Drvar

Sutjeska je tema Jovanovog života.

U vreme kada se legendarna bitka odigrala, dečačka psiha Jovana Tolomira nije bila u stanju da je prihvati kao deo istorije koju upravo proživljava. Ali, u ovoj bici trinaestogodišnji konjovodac izgubio je svoje drugove i prijatelje, izgubio je III Sandžačku brigadu, izgubio je "Bebicu", došao u neposrednu borbu, postao pomoćnik mitraljesca - istina veoma kratko - i konačno postao borac Pratećeg bataljona.

- Mi smo na Sutjesku došli strašno proređeni - priča Tolomir. - Mnogo je naših ostalo na Durmitoru. Početak Pete ofanzive zatekao nas je kod Pljevalja, a tu smo doživeli takvo bombardovanje da su avionske bombe - sećam se - izmenile tok reke... Krenuli smo uveče. Noć. Kiša. Celu noć tumarali smo po kiši. Negde u tom tumaranju sreli smo se i sa Švabama. Niko nije reagovao - ni mi ni oni.

Ustvari, prvo smo čuli zvuk dinamo-lampe - bila je to neka vrsta baterije koju si stalno stiskao u ruci, a ona je tako pokretala dinamu i davala svetlost... Čuli smo zvuk, a odmah potom videli i svetlost. Vodnik Đole Crnogorac viknu "ko je to?", a ovi opet odgovoriše na nemačkom. Nikom ništa. Dođoše do nas i odoše...

Na Sutjesku smo došli u svanuće. Prelaz je počeo na nekoliko mesta - svako je birao gde mu je najzgodnije. Pre našeg dolaska ovde je već bilo borbe - video sam mnogo mrtvih ljudi i konja. Nađem jednog sa samarom: zob, brašno i italijanska so. Sve u jednom džaku.

Pomislim - zašto ja preko reke ne bih na konju. Pojedem ono brašno - a bio sam gladan k'o kurjak - te uzjašem konja i pređem. Iziđem na cestu s druge strane: nosila i mrtvaci. Nemci pobili ranjenike...

Srete me jedan mitraljezac: Je li ti - reče - otkud ti zdrav na konju, a ja bolestan i s mitraljezom?... U redu - kažem ja - u redu druže, natovari... Kad posle - njega nema.

Posle naiđem na jednog druga: bio je iz Podrašnice, kod mog sela. Kaže: zove se Jovica. Meni to bi čudno - Jovica ti je kod nas nadimak za dečaka. Zarekosmo se da se čuvamo. Mislim ja: laže. Kad posle, ispade da sam ja lagao. Nismo prošli ni stotinu metara, kad poče mitraljez. Bacismo se niz padinu - on zakuka. Zaustavim se u nekoj bujadi. Čuo sam kako plače, a onda tišina.

Nedaleko od mene vidim ranjenike. Čujem neko drži govor: drugovi, kaže, drž'te se, stići će pomoć!... Najednom - rafal. Govor prestade. Onda vidim: Švabe. Krenuli na grupu ranjenika. Počeše da ih udaraju nogama, da im kidaju petokrake. Pobegao sam.

Naiđem na veću grupu, oko šesnaest ljudi. Krenusmo prema brdu - znali smo da su tamo Nemci. Kad smo bili pod brdom, neko reče: sada svako sebi komanduje. Samo što to reče kad poče paljba na nas. Rasturimo se. Krenem desno - ponovo sam bio sam. Pođem dalje - Nemci. Dvojica. Bacačlije. Zbunili se oni - zbunio se ja.

Bacim se ustranu - pravo na jednog maskiranog mitraljesca. Švapskog. Pao sam tako da mi je puška bila uperena tačno u njega. Pritisnem obarač - Švaba se prevrnu. Bio je to moj prvi smrtonosni metak - nije mi bilo baš prijatno...

Od tog trenutka počelo je moje lutanje. Sretao sam po nekog borca, polako smo se skupljali u grupe, zbrajali se i tako sve do Kladnja. Ovde naiđem na jednu kolonu - sve sami kršni, krupni momci, vidim prekaljeni borci, dobro opremljeni i naoružani. Rekoše: Prateći bataljon. Krenem s njima.

Uveče večera. Prijavim se komandiru. Prime me - dadoše mi večeru. Al' 'oćeš, jes' - nemam porciju. Priđem jednom mlađem - Niko Maglica se zvao: zamolim ga za porciju, kad ti on mene ispsova što sam razbio porciju u bežaniji... I tako, primiše me. Dadoše za ekonoma. Kažu - balav si za borca ...
- Ruku na srce i bio sam.

Kurir Jovica

Zasedanje AVNOJ-a četrnaestogodišnji Jovica Tolomir sačekao je u Jajcu kao ekonom: snabdevao je menzu u kojoj su se hranili delegati. Bio je to - kaže - muški posao: brinuo se za važne ljude, za rukovodioce, imao je odgovoran posao. Ali, posao odraslog čoveka nije mogao da obavlja, a da četrnaestogodišnji dečak nijednog trenutka ne pokaže svoj pravi uzrast prikriven uniformom zarobljenog domobrana u jednoj akciji kod Kotor Varoši.

Jovica Tolomir, neposredno pred zasedanje AVNOJ-a obavio je svoj svakodnevni posao, a onda, samo nekoliko trenutaka, postao je ono što je ustvari i bio - dete.

- Zaigrao sam se, bogati - kaže. - Završim posao i vidim: igraju se neka deca. Skinem opasač, svučem bluzu i sve što sleduje i krenem. Pridružim se. Primeti to komesar Radovan Grković pa kaže: "Ti mali nisi za borca, za ekonoma i sve drugo. Neozbiljan si - kako da ti poverimo snabdevanje. Nego, blago meni - reče - posle Zasedanja idi ti lepo u kurire, gde ti je i mesto. Partizan ne sme da se igra..."

Tako je Jovica Tolomir krenuo u susret čuvenom ratnom crtežu.

- Jovicom me nazvala Branka Savić - kaže Tolomir. - Radio sam kao kurir kod šifrantkinja pri Glavnom štabu, a bilo ih je tri: Branka Savić, Nada Kun i Dara Puškin. Jedne noći kaže meni Branka: "Ajde Jovice, nosi poštu". Kako to - mislim se ja - Jovice! Jovica je u nas - rekoh - nadimak za dete.

Pogledam ja: i danas mi se čini da sam joj ugledao suzne oči.

I pravo da kažem: nisam baš voleo ovaj posao. Noć je noć. S ljudima je nešto drugo, kad ideš u borbu i sve drugo. Al' kad si mali i kad ideš noću, onda ima i drugih stvari od kojih se valja plašiti - gorih od Švaba...

Jednom, sećam se, nosim poštu i hodam prugom. Bio je tu i jedan voz - ponekad je išao, a ponekad nije. Idem ja tako, pomalo idem, a ponekad i malo pridremam i sve tako. Najednom, vidim: drma se pruga! Šta će to biti, pomislim: pogledam - samo jedan metar iza mene lokomotiva. Skočim u stranu - ne znam ni danas kako sam spasao glavu ...

Posle Jajca prešli smo u Drvar, a kada je Vrhovni štab otišao iz Drvara prestao sam da budem kurir...
U toku VII ofanzive, Jovica Tolomir prešao je u Crnu Goru.

- Jedne noći, u Crnoj Gori, kod Žabljaka, reče mi intendant Voja Niketić: imaš - veli - prekomandu. Predadoh pušku - rekoše mi da mi neće trebati. Voja Niketić dade mi 4.000 lira, pa me iz Žabljaka prebaciše u Nikšić.

Jedne noći dođe avion. Da vidiš čudo: nisam se ni u kamionu k'o čovek vozio, a sad u avion treba da uđem. Negde oko 2-3 sata noću spustimo se u Bari. Pogledam: kao da nije rat - svetla, Amerikanci obučeni k'o da su iz kutije izvađeni, beli opasači ... Čudo, kažem ti!...

U to vreme, 4.000 lira bila je velika para, te ti mi pravo na pijacu - najedosmo se k'o niko. Jedan naš Dalmatinac odvede me da mi pokaže more. Prvi put u životu. Beše i jedan veliki brod, naš, jugoslovenski - "Bakar" se zvao, još uvek se sećam...

Posle biće oko petnaestak dana, ponovo nas strpaše u avion, pa pravac za Vis. Za kurira. Imao sam jednog Talijana s motorom, pa sam se vozio k'o nikad u životu.

Posle toga dođe i oslobođenje, pa ti ja u Beograd. Bio sam kurir pri Generalštabu, tako se to zvalo onda ...

Susret sa Kunom

- Nekako, biće 1951-52. godine - sretnem ja Kuna. Da vidiš čuda! Postao sam traktorista u Institutu za mehanizaciju. Imao sam mnogo dobar traktor, američki, original. Prevozio sam ti svašta, a najviše pesak i šljunak, tu dole, oko Kalemegdana. Jednog dana, završim posao, ostavim traktor i krenem u grad. Nešto sam hteo da kupim - biće da je bilo nešto tako.

Idem ja, ne mogu ti reći kol'ko prljav. Radno odelo, gumene čizme, prljav, zamazan, oči mi se ne vide, ruke ko oranje. Pogledam - Kun! Gde ću mu pred oči takav. Stanem pred neki izlog, činim se nevešt. Stade i on. Smeje se. Nasmejah se i ja - umr'o sam od straha.

Uvek je bio tako neki čovek, važan, učen, rukovodilac - kako ću mu na oči i reči takav! Nasmejasmo se jedan drugom - odosmo svaki na svoju stranu.

Jednog dana, čujem - umro Kun. Hteo sam na groblje, bogati, ništa nisam želeo toliko kolko na sa'ranu da mu odem, al' bejah u poslu, opet 'nako prljav i neuredan - kako boga ti da odeš međ' rukovodstvo, svi me znaju, što je Jovica takav neuredan, svi će reći nisam poštovao Kuna. I... ne odem. I danas se kajem - trebalo je, makar iz prikrajka...

Kurir Jovica, Jovan Tolomir iz sela Podorugle kod Mrkonjić-Grada, danas je penzioner - zemljoradnik. Tri jutra zemlje, stari traktor, četvoro dece - Zorica, Dragica, Verica i Marica - polovan "folksvagen", četiri krave i kuću pored pruge nad čijim vratima škripi polegla limena nadstrešnica. Dve sobe, kujnu, ženu Dušanku i mnogo umnoženih reprodukcija crteža preozbiljnog malog čoveka, u prevelikim čizmama i predugačkom šinjelu...

Napisao: Predrag Živančević (TV novosti, 1970.)

Novembar 1970: Jovan Tolomir u društvu 
najmlađe ćerke Marice

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate