I kad ste me već naveli na uspomene i sećanja...
... htela bih da ispričam ponešto o jednom zanimljivom i lepom, uzbudljivom početku. O prvom dočeku nove godine u tek oslobođenom Beogradu... O dočeku nove 1945. godine.
Rat još nije bio završen, eho žestokih bitaka dopirao je sa sremskog fronta. Ulice su bile još neraščišćene, ali gradom je život već brujao svom snagom. Zaista, zanimljivo je kako je Beograd vrlo brzo, najednom navukao na sebe mirnodopsku odoru.
Normalno je što sam ja tada bila sva poletna: bila sam mlada devojka, sa nepunih dvadeset godina, tek počela da radim, tek kročila na nepoznatu, a omamljivu stazu života... Ali, tih dana, i svi ostali Beograđani su bili na početku. Pred novim životom. Odjednom, između ljudi su bile izbrisane mnoge generacijske, staleške i hijerarhijske granice... Na svakom licu videla se snažna želja za stvaranjem novog, u svakom oku blistao je sjaj poleta i oduševljenja...
Da, kao što je Prust tragao za izgubljenim vremenom, i mi smo danas (mislim na posao kojim se ja bavim)... u potrazi za izgubljenim entuzijazmom... Imamo danas mnogošta u čemu smo ranije oskudevali. Tu su izvanredne mogućnosti za rad, tu su daroviti ljudi, tu je jedna otvorenost, jedna zaista, bez fraze, sloboda umetničkog izražavanja... Ali, nedostaje nešto od entuzijazma onog vremena...
VRLO RANO, već 29. ili 30. oktobra, prolazeći pored radio-stanice, doznala sam da se tamo traže spikeri. Tada su spikeri bili samo Radivoje Marković, kasnije naš poznati, ugledni sportski novinar, i Jelena Bilbija, koja je bila pojam spikera još od pre rata.
Radio je bio na uglu Nemanjine i Miloša velikog, u zgradi u kojoj je danas Sekretarijat inostranih poslova, a u kojoj je za vreme okupacije bio Zendel-Belgrad i odakle su Nemci pobegli koliko desetak dana ranije. Nisu imali vremena čak ni arhivu da sklone, pa smo mi, u pauzama između emisija, pretraživali po njoj.
Popela sam se na sprat i prošla kroz jednu zaista neformalnu audiciju. Upravnik je bio Jovan Marinović, o muzičkom programu starali su se Oskar Danon i Andreja Preger, a šef personalnog odeljenja koji mi je i uručio prvo rešenje o zaposlenju, bio je poznati pesnik Dušan Kostić.
Naravno, svi su još bili u partizanskim uniformama. I nas petoro koji smo tad primljeni za spikere, Ljuba Bogdanović, sadašnji glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta Đura Jakšić, dirigent i direktor Opere Miša Naumović, današnji naučnik, moj budući suprug Dragoljub Trailović, i ja, bili smo, mislim, jedini civili u Radio Beogradu.
Mi smo čitali vesti sa fronta, obaveštenja o ratu koji je još trajao, čitali pisma sa fronta i pisma za front... Predstavljali smo katkad mnogim ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima.
Zatim smo primlli prve plate. Sećam se toga dobro. Upravnik, Jovan Marinović, pozvao je nas spikere u svoju sobu i svojim crnogorskim akcentom progovorio prvo Ljubi Bogdanoviću:
"Ljubo, ti si dobro čitao. Evo tebi tri hiljade!"
Zatim meni:
"A ti, Miro, ti si još bolje čitala. Evo tebi tri i po hiljade."
I izvadio je iz svoje lisnice novac i podelio nam.
JESEN JE TE godine bila lepa, ali je zima bila vrlo oštra i počela rano. Već u novembru je padao sneg. Prvi moj zimski kaput bio je sašiven od ćebeta, koje sam dobila u radiju. Oko deset uveče kada se završavalo naše radno vreme, odlazili smo kući sa patrolama. U Beogradu je još bio policijski čas, mislim da je trajao sve do marta četrdeset pete.
Ja sam stanovala na Voždovcu i kod Autokomande nas je obično zaustavljala straža, sa onim poznatim "Stoj! Ko ide?"
Šef patrole sa kojom sam ja išla, inače dugogodišnji direktor Beogradske komedije, zaboravio je jednom lozinku, pa smo morali da ležimo neko vreme u snegu dok stražari nisu utvrdili ko smo i dozvolili nam da krenemo dalje.
U decembru je prostrujao glas da će se nova godina čekati u Inženjerskom domu. I odjednom mnoge stvari su bile podređene tome. Posebno je bilo važno nabaviti prikladnu garderobu. Meni su velika želja bile čizme, ali ne vojničke čizme koje su se tada mogle nabaviti, nego čizme koje bi jedna mlada devojka u to vreme mogla da nosi sa određenom koketerijom.
Dobila sam bon za njihovu nabavku i otišla u vojnu obućaonicu. Tamo su mi napravili te čizme. Ja ih i danas čuvam, gotovo kao neku relikviju. I, verujte one ne zaostaju mnogo za današnjim čizmama koje nose mlade devojke.
Majka mi je za ovu priliku prekrojila svoj crni kostim.
Imala sam najbolju drugaricu, Slovenku Majdu sa kojom sam provela svoja prva letovanja i zimovanja u Sloveniji još pre rata. Ona je za vreme rata bila u Beogradu dok su joj roditelji ostali u Sloveniji, Sada smo se spremale za doček nove godine, samo, ona je odlučila da ostane još to veče, da odigramo te igre za koje nije bilo prilike u vreme okupacije.
A onda, ona će, zajedno sa svojim mladićem, otići na sremski front.
INŽENJERSKI DOM je bio na istom onom mestu gde i danas - i velika koncertna sala gotovo je ista kao i u ono vreme. Tu smo se okupili u devet sati uveče. Bilo je mnogo ljudi, mnogo onih koji su želeli da jednu novu godinu dočekaju drukčije od prethodnih, ratnih.
Mnogi moji poznanici i prijatelji iz kasnijeg vremena, u mojim očima su obeleženi upravo tim dočekom četrdeset pete.
Nedavno, u jednom drugom gradu, u jednoj drugoj zemlji, ambasador naše zemlje, dok smo razgovarali, iznenada me upitao:
"Sećate li se kako smo dočekivali novu četrdeset petu?"
Ja nisam mogla odmah da se setim, u to vreme ga nisam poznavala, ali onda mi je on ispričao mnoge detalje sa te večeri. I zaista, za ovih trideset i nekoliko godina stalno sam sretala ljude koje sam prepoznavala upravo po tom dočeku.
Doček je direktno prenošen preko radija, i moje zaduženje bilo je da vodim program, a još i da odsviram Šopenovu "Revolucionarnu etidu" i da recitujem jedan takozvani melodram: "Grob u žitu" od Branka Ćopića, za koji je muziku bio napisao Stanojlo Rajčić.
Etidu sam odsvirala kako sam najbolje umela, a melodram je te večeri doživeo veliki uspeh. Naravno, određeni efekat su učinile i moje čizme...
Sećam se, pažnju su izuzetno privlačile i crvene sandale sa štiklom koje je nosila moja prijateljica, sadašnji profesor filozofskog fakulteta, Jelica Ivković. U trenutku dobrog raspoloženja, ona ih je izula i stavila pored orkestra. A ja, poneta istim takvim raspoloženjehm, napravila sam svoj najveći lapsus. Kada je u okviru koncertnog programa trebalo da najavim muziku za igru, ja sam rekla:
"A sada, slušajte pauzu!"
Naravno, taj deo programa je za mene bio pauza i prepuštanje igri.
PORED RUSKIH šlagera koji su tih dana treštali preko zvučnika na uglovima ulica svuda po gradu i stvarali jedno posebno prijatno raspoloženje, u modi su bila i dva francuska šlagera: "Jalousie"(Ljubomora) i "Avant de mourir" (Pre no što umrem).
Dogovorili smo se sa orkestrom da i njih sviraju, te smo uz tu lepu muziku igrali sentimentalni tango.
Oko tri sata izašli smo na ulicu.
Današnji Pionirski park ranije je pripadao dvoru. Bio je ograđen, sa kapijom na kojoj je uvek stajao stražar. Još kao devojčica mnogo sam puta prolazila duž te ograde, i zavirivala kroz nju, uvek puna radoznalosti: šta se tamo krije, ko šeta i o čemu razmišlja u tim tajanstvenim alejama?...
A toga jutra, prvoga jutra četrdeset i pete, ta nepristupačna kapija dvorskog parka bila je prvi put širom otvorena. Prošli smo kroz nju i ušetali prema porušenom dvoru, gazeći kroz dubok, netaknuti sneg.
Bio je mraz, drveće osuto srebrnastim iglicama inja, a ruševine dvora podsećale su na rat.
I stvarno, rat koji je za jednu noć bio prestao, nastavio se već istog jutra. Mnogi sa kojima sam dočekala novu četrdeset petu godinu u Inženjerskom domu, otišli su ubrzo na front. Neki se nisu ni vratili.
Moja najbolja drugarica, Majda kao što je i tvrdila, otišla je sa svojim mladićem na front.
I oboje su stradali.
Jednom, kada su ih iznenadili Nemci, ona se isprečila da njega zaštiti od kuršuma.
I kuršum ih je pogodio oboje, ali su preživeli.
I danas, kad se nađemo, uvek razgovaramo o tom dočeku. Njih dvoje se sećaju svakog pojedinog trenutka... Jer, to su bili poslednji trenuci jednog vremena, jednog minulog vremena...
Napisala: Mira Trailović, pripremio: Radovan Tomašević (TV novosti, 1977.)