- To što sam radio - uradio bi svaki drugi član Partije da je bio u prilici da dobije takav zadatak. I to što nisam poginuo, i to je slučajno.
Pa, ipak, ime Mijata Vuletića, potpukovnika JNA u penziji, nosioca Partizanske spomenice i mnogih odlikovanja, domaćih i stranih, njegovi saradnici i poznanici izgovaraju sa posebnom ljubavlju i poštovanjem.
Njegovu izuzetnu skromnost čovek oseti i pri prvom susretu, što se više udubljuje u njegovu ličnost sve više se divi istrajnosti i dubokoj odanosti principima poštenja i jednostavnosti...
Bila je jedna od onih tihih, majskih prohladnih nedelja kada sam posetila druga Mijata Vuletića. Kao da smo se godinama sretali. Zatekla sam ga kako sa svojim starim ratnim prijateljem sedi pomno nagnut nad šahovskom tablom. Dva ratnika tiho su pomicali šahovske figure po crnobelom polju. Bio je remi.
Sve znati i sve videti
Prekaljeni borac, jedan je od onih funkcionera u OZN-i potom Službi državne bezbednosti, koji je bio i njen organizator i odani pripadnik do kraja svoga radnog veka.
- Tražio sam 1959. godine da idem iz Službe, kaže kao da se sve to samo po sebi podrazumeva.
Od tada do penzije bio je jedan od funkcionera u SIV-u i Saveznoj skupštini.
Na objašnjenje da je razgovor posvećen jubileju SDB Jugoslavije rekao je da se tu mora imati na umu da se nastanak obaveštajne i kontraobaveštajne službe nove Jugoslavije ne može vezivati samo za 13. maj 1944. godine.
Ova služba ima svoje korene još u ilegalnoj revolucionarnoj borbi Komunističke partije Jugoslavije, kao i u Uputstvu druga Tita iz 1941. godine za organizovanje partizanskih odreda. Već tada je drug Tito poručio da partizani moraju sve da znaju i sve da vide.
Prirodno, naši prvi organi narodne vlasti sadržavali su i obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu, a pri Vrhovnom štabu i glavnoj operativnoj grupi, kao i pri Glavnim štabovima odmah su organizovane obaveštajne i kontraobaveštajne službe.
Godine 1943. formirana je Komisija za borbu protiv pete kolone i terorizma, koja je imala svoju izvršnu jedinicu, tzv. PPK (protiv pete kolone) bataljon.
Pri Vrhovnom štabu, septembra 1943. u Jajcu je ustanovljen Odsek za zaštitu naroda, sa jasno utvrđenim zadacima i to je, ustvari, organizaciona prethodnica OZNE. Odsek su sačinjavali Pavle Pekić, kao šef, Vasilije - Čile Kovačević i ja.
U Jajcu je ubrzo održan kurs za oficire tog Odseka, koji su potom bili raspoređeni kao poverioci pri komandama područja Jajce, Livno, Podgrmeč, Mrkonjić Grad i Drvar. U istočnu Bosnu poslat je Slobodan Kezunović da organizuje ovu službu.
Već za II zasedanje AVNOJ-a Odsek je vršio obezbeđenje mesta i šire teritorije, a u kratkom roku organizovao je široku mrežu saradnika.
Posle istorijskog Drugog zasedanja, vojno-političko rukovodstvo NOB prelazi u Drvar a sa njima i Odsek, koji, uporedo sa poslovima u Vrhovnom štabu, prikuplja obaveštenja o namerama neprijatelja. Razvijanjem i učvršćivanjem organa narodne vlasti širila se i ova služba na osloboođenoj teritoriji.
Kako je u Jajcu osnovana naša privremena vlada, predsednik Nacionalnog komiteta, poverenik za narodnu odbranu i Vrhovni komandant, drug Tito donosi Naredbu o stvaranju Odeljenja za zaštitu naroda, poznatog pod skraćenicom OZNA. Osnivanje ovog Odeljenja znači stvaranje jedinstvene službe za Jugoslaviju.
Prve akcije
- Sećate li se prvih akcija službe?
- Već u prvo vreme naša služba ostvarila je jedan od značajnijih poduhvata. Preko mreže saradnika uhvatili smo jednu važnu ličnost iz neprijateljskog tabora - Milana Bandovića. On je, inače, priča za sebe. Pre rata bio je izraziti levičar, 1938. godine izabran je za predsednika opštine na jerezovskoj listi, a 1941. prešao je na stranu okupatora.
Kada su formirane četničke jedinice, postao je komandant četničke bjelopoljske brigade, a Draža Mihajlović, po dolasku u Crnu Goru, u proleće 1942. godine, uzima ga za političkog savetnika za Crnu Goru i Sandžak.
Kada se Italija uzdrmala, okupatori su se odlučili da Bandovića, kao jednog od najistaknutijih okupatorskih saradnika, a u nizu sličnih, pošalju u dobrovoljnu internaciju u Italiju... To je odista bila jedinstveno izmišljena zaštita saradnika od strane neprijatelja. Mnogi od njih su docnije bili ubacivani na našu oslobođenu teritoriju sa specijalnim zadacima.
Tako se i Bandović vratio u društvu jednog Italijana. OZNA ih je otkrila pod prismotrom. Uočili smo njihovo posebno interesovanje za raspored i položaj Vrhovnog štaba i za sve što je u vezi sa njim. Oko 18. maja 1944. god. bio je uhapšen, a istog momenta njegov saradnik pobegao je iz Drvara, što je značilo novu potvrdu naših sumnji. U Lici smo i njega uhapsili.
Saslušavali smo Bandovića kao posebno dragocenog svedoka za buduće suđenje četništvu. Vojno-političko rukovodstvo je već tada planiralo takvo suđenje. Bili smo sigurni u pobedu...
Sva saslušanja bila su noću, jer je danju Drvar bio često bombardovan. Tako sam i čitavu noć između 24. i 25. maja proveo saslušavajući Bandovića. U 6 časova otišao sam na počinak i tek što sam legao otpočeo je desant.
Bandović je bio smešten u Komandi mesta u Drvaru. Pošto je to bila i najviše bombardovana zgrada, drugovi su ga izveli odatle. Tada je on uspeo i da nam pobegne, priključi se Nemcima i vrati u Italiju. Danas živi u Španiji.
- Posle desanta otišli ste na Vis, zajedno sa Vrhovnim štabom, a potom u Makedoniju. Zašto?
- U Makedoniju sam otišao po zadatku, radi osnivanja OZNE i tamo ostao do oslobođenja. Ova služba u Makedoniji, zahvaljujući širokoj podršci i angažovanju makedonskog naroda, zabeležila je odmah vidne uspehe. Tako smo uvek blagovremeno obaveštavani o namerama neprijatelja.
Kuriozitet je, u svakom slučaju, da je OZNA za Makedoniju, koja se u to vreme nalazila u selu Žegljani, nedaleko od Kumanova, bila telefonom povezana sa svojim rezidentom koji je radio u okupiranom Kumanovu, a ovaj je sva obaveštenja dobijao telefonom iz Skopja. Na taj način smo sve namere V bugarskog korpusa odmah saznavali, što je bilo od neprocenjive koristi za naše jedinice.
Prerušena policija
- Odaberite još neki od uspeha ove službe?
- Pa, svakako bih istakao uspešnu likvidaciju okupacione policije i obaveštajne službe. Naime, posle kapitulacije fašističke Bugarske, okupator je hteo da sa sobom povede i svoju policiju i da je tako sačuva. A njihova zverstva po Makedoniji teško je opisati. Svi pripadnici ove službe presvukli su se u vojničke uniforme i na taj način prerušili u obične vojnike. Međutim, preko svojih saradnika, naša služba otkrila je tu četu a potom je predala narodnom sudu da odgovara za svoja nedela.
- Bili ste i u Albaniji?
- Moj boravak u Albaniji bio je strogo ograničen u okvire tada vrlo prisne saradnje naše i njihove vlade. Dužnost mi je bila da organizujem njihovu službu - Dretorije sigurimi - što sam i učinio. Prvi načelnik bio je Koči Dzodze, istaknuti albanski revolucionar.
Meni je, inače, bilo izričito rečeno da se u Albaniji ne bavim nikakvim obaveštajnim redom. Međutim, jednog dana, sasvim slučajno, došao mi je jedan čovek iz Skadra i obavestio o sledećem: jedna zapadna obaveštajna služba priprema se da izvrši prevrat u severnoj Albaniji. U tu svhru bili su već ubacili više svojih ljudi i prva im je namera bila da oslobode logoraše, koji su se nalazili u jednom logoru nedaleko od Skadra, da ih naoružaju i da sa svojim rukovodstvom pokušaju da izvrše prevrat u Albaniji.
Ja sam o ovom saznanju odmah obavestio Kočija Dzodzea i Envera Hodžu. U početku su obojica bili sumnjičavi i oklevali da preduzmu potrebne hitne mere. Time se gubilo dragoceno vreme. Neprijatelj je radio brže, pobuna je otpočela. E, tada su oni uvideli da su moja obaveštenja bila tačna i usledila je njihova vojna intervencija. Tako su uspeli da ovu pobunu uguše pre nego što je dobila šire razmere. Zbog toga su me Albanci odlikovali Ordenom partizanske zvezde.
- Možete li nam ispričati još nešto iz Vaše bogate riznice doživljaja?
- Tih detalja je mnogo i svaki ima svoj značaj i svoje mesto u uspomenama. Ipak, odlučiću se za ovaj. U Jajcu smo Pavle Pekić i ja saslušavali nekog Štimca, ustaškog ravnatelja za tri župe. Njega smo uhvatili uz pomoć Vladimira Perića - Valtera. On nam je tada otkrio vrlo značajnu mrežu neprijateljskih saradnika.
U to vreme otkrili smo i jednog ubačenog nemačkog agenta. On se bio priključio našem pokretu kao patriota. Prilikom prijavljivanja rekao je da je bio zavrbovan od Nemaca i da je bio u Nemačkoj na specijalnom kursu u Gestapou, da bi se pripremio da prouči sastav (sa svih aspekata) vojno -političkog rukovodstva NOB-a, ali da se pokajao i da ne želi da im služi.
Međutim, mi smo otkrili da je i to bio sastavni deo njegovih metoda delatnosti i onemogućili ga u tome.
Moram reći još i to da su do osnivanja OZNE najbolje radile obaveštajna i kontraobaveštajna služba u Hrvatskoj i Sloveniji. U Hrvatskoj to je bio GOC - Glavni obaveštajni centar, a u Sloveniji VOS - Varnostno obaveščalna služba.
Donošenjem Naredbe o osnivanju OZNE, ove službe samo su se uključile i unekoliko prilagodile zajedničkoj.
Simbolična straža
- Koji Vam je momenat ostao u sećanju kao posebno upečatljiv?
- Verovatno je to ovaj: sredinom maja 1945. godine naloženo mi je da rukovodim obezbeđenjem druga Tita, za vreme njegovog boravka u Zagrebu. To je bilo odmah po oslobođenju Zagreba. Moj zadatak bio je veoma odgovoran i delikatan i zato što Zagreb nije bio još s naše strane dobro očišćen od ostataka ustaša i drugih neprijateljskih elemenata.
Na Markovom trgu pripreman je veliki miting, na kome je drug Tito trebalo da govori. Pošto se rezidencija druga Tita nalazila na Tuškancu, trebalo je potpuno obezbediti put do Trga, kao i na samom zboru.
Na putu od Tuškanca do Trga ja sam osim oficira OZNE angažovao pripadnike Armije, tako da je drug Tito prošao kroz špalir vojnika. To se njemu nikako nije svidelo, pa je pitao ko je to izmislio. Naravno, rečeno mu je za mene i, pre nego što će početi zbor, pozvali su me k drugu Titu. Ljutito mi je rekao:
"Ti misliš da ja treba kroz Zagreb da se krećem kroz špalir vojnika, a ja sam tu godinama ilegalno radio bez ikakve pratnje!"
Nije mi bilo lako. Znao sam pravu situaciju, a trebalo je otkloniti ono što je drugu Titu smetalo. Našao sam rešenje u sledećem: postavio sam simboličnu stražu od vojnika na svakih 50 metara, a ostalu vojsku sam prikrio u kapijama ili iza gustog žbunja kroz Tuškanac.
Kada se drug Tito vraćao sa mitinga bio je raspoloženiji i zadovoljan načinom obezbeđenja. Ali, za vreme ručka, očigledno nešto sumnjajući, upitao me je:
"Šta si stvarno uradio sa onolikom vojskom? Kao da je u zemlju propala."
Šta sam drugo mogao, nego da mu kažem istinu. Slatko se nasmejao.
*****
Razgovor je trajao dugo. Htela sam još da ga pitam zašto je dobio iz Poljske najviši orden vojnika, orden iz Bugarske, koji su mu bili zadaci u Grčkoj, kako je bilo - biti načelnik OZNE za Vojvodinu 1945/46. godine i mnogo drugih "zašto", ali je on opet reagovao:
- Ne volim preuveličavanje. To ničemu ne služi. Ja sam vojnik Partije, a svi smo mi samo prolaznici kroz istoriju. Da vam se simbolično izrazim: ja sam se ukrcao na brod revolucije još u ranom detinjstvu i hoću da na tom brodu plovim do kraja života.
- Čini se da ste pomalo i romantičar?
- Samo u onome što sam nerealno zamišljao. Sve realno zamišljeno - ostvarilo mi se.
Razgovarala: Ljiljana Bulatović (Revija 92, 1974.)